УДРУЖЕЊЕ РАТНИХ ДОБРОВОЉАЦА ОБИЉЕЖИЛО 85. ГОДИНА УСПЈЕШНОГ РАДА
У ЧАСТ ОСНИВАЧА УДРУЖЕЊА ПОСЈЕТИЛИ СПОМЕНИКЕ ЈУНАКА ИЗ ОСЛОБОДИЛАЧКИХ РАТОВА 1912-1918. ГОДИНЕ
85. ГОДИНА УСПЈЕШНОГ РАДА
Делегација удружења ратних добровољаца 1912-1918. њихових потомака и поштовалаца Беране у саставу: Горан Киковић,почасни предсједник, Миличко Трифуновић, предсједник,Драган Радић, потпредсједник, Живко Бјелановић, секретар,Драгослав Вукићевић,секретар младих удружења и чланови Вукајло Добрашиновић и Вук Ровчанин јуче су на дан оснивања удружења 18. фебруара 1934. године посјетили споменике Трифуну Вуковићу Бабовићу, јунаку из балканских и Првог свјетског рата и погинулим ратницима Доњовасојевићке бригаде 1912. године на Штедиму на манастирском гробљу у Беранама. Пригодну бесједу о Удружењу и о овим историјским догађајима и личностима одржао је историчар Горан Киковић, који је истакао да ово Удружење поштује и обиљежава све датуме и личности од Косовског боја 1389-те па до 1918-те. Зато смо у протеклом периоду од 23. године од када смо обновили рад афирмисали заборављене догађаје, битке и јунаке Беранског краја и простора области Васојевићâ и тиме отргли од заборава нашу славну прошлост, зарад будућности наших потомака. Јер, онај народ који заборавља своју прошлост неће имати будућност.
Он је рекао да Удружење ратних добровољаца, њихових потомака и поштовалаца из Берана обиљежава као дан оснивања дан када је у Беранама 18. фебруара 1934-те одржана Оснивачка скупштина Ратних добровољаца Среза Беранског. Сједници је присуствовало 150 добровољаца. На Скупштини је изабрана следећа управа:
Милан М. Вуковић, окружни начелник, предсједник Удружења; Никола Трифуновић, капетан, потпредсједник, који је од 1938. до 1941. године био предсједник Удружења; Панто Малишић, учитељ, секретар Удружења чије име носи славна Беранска гимназија;Вукић Вујошевић, трговац, благајник Удружења; и чланови: Зарија Јоксимовић, учитељ, предсједник Беранске општине; Симо Поповић, капетан у пензији са Полице; Милутин Голубовић, сељак са Буча; Богдан Обрадовић, учитељ из Лубница; Стојан Малевић, рез. потпоручник из Будимље; Милутин Бојовић, сељак из Загорја и Лаза Димић, резервни официр у пензији из Берана.
У тадашњем Беранском срезу било је 1 200 добровољаца, подсјетио је Киковић, који је написао књигу о овом удружењу под називом ''Преци и потомци'' у којој је описан рад од оснивања 1934. до 2014. године.
Наша организација је као што сте сазнали настала далеке 1934. године и функционисала до другог свјетског рата 1941. године, послије рата није обнављан њен рад и тек је 15. новембра 1996-те група поштовалаца и потомака оних славних јунака са Мојковца, Гласинца и других битака и бојева, на челу са публицистом и хроничарем Васојевићâ Радомиром Губеринићем, обновила рад.
Удружење ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца, Регионални одбор Беране, данас ради и дјелује веома успјешно али нема задњих година подршку нити општине Беране нити државе Црне Горе и ако смо најстарије и најактивније Удружење али немамо основне услове за рад,као што су просторије, нити имамо помоћ од институција него се финансирамо из сопствених средстава. Све ово говори у каквим тешким условима дјелујемо и радимо.
Циљ постојања Удружења данас јесте да окупља потомке и поштоваоце ратних добровољаца ради његовања славних слободарских традиција добровољачког покрета, слоге, развијања патриотских осјећања, чувања духовних вриједности и културних добара српског народа. Удружење у Беранама ради и дјелује преко регионалног одбора који има своје о ргане: Скупштину,почасног предсједника, предсједника, потпредсједнике, секретара и два члана руководства Удружења. Удружење односно регионални одбор има мјесне секције, секцију младих и секцију жена, које раде и дјелују на његовању славних слободарских традиција добровољачког пократа. Сви органи Удружења раде из почасти и добровољно. Рад Удружења је обновио 15. новембра 1996-те публициста Радомир П. Губеринић, који је био први предсједник. Почасни предсједник био је угледни старина из села Калудре Љубомир Бабић као једини живи добровољац из Балканских и Првог свјетског рата, потпредсједник примаријус др Миленко Вујовић, чланови одбора били су: правник Милош Барјактаровић, професор историје Драгомир Мијатовић и агроном Марко Бабовић.
Данас Регионалном организацијом Беране руководе: почасни предсједник Горан Киковић, професор историје, предсједник Миличко Трифуновић,потпредсједници: Драган Радић,дипл. економиста,Душан Поповић, наставник Српског језика, Мишо Бојовић, привредник и Радован Губеринић,приватни предузетник, секретар је Живко Бјелановић, дипл. правник, и чланови Добривоје Вешовић, дипл. инг. арх. и др Данило Стијовић, стоматолог.-подсјетио је Киковић.
Међу знаменитим личностима с простора Васојевића, који су сахрањени у непосредној близини манастира Ђурђеви Ступови у Беранама, налази се и солунски ратник, српски и југословенски официр Трифун Вуковић – Бабовић, који је 27. јануара 1934. године заувијек напустио овоземаљски свијет. Упокојио се у 43. години живота, јер су његову прерану смрт изазвале многобројне ране задобијене у ослободилачким ратовима. Његов споменик се налази поред споменика војводе Гавра Вуковића, игумана Мојсије Зечевића, и других великана који су и пушком и пером, и духовном и оружаном борбом, одолијевали нападима вјековних непријатеља, бранећи слободу, која је била изнад свега.
Поникао је Трифун у чувеној и признатој кући Милоша Вуковића из села Ђулиће, код Андријевице, одакле је пошао у Србију, гдје је завршио подофицирску школу. По завршетку школе ступа у српску војску с којом се борио на Солунском фронту. О његовом јунаштву у борби против аустро-угарске и бугарске војске у Првом свјетском рату најбоље свједочи похвалница која му је 1917. године додијелио војвода Живојин Мишић, командант Прве српске армије.
''Октобра 30. прошле године (1916) као вођа официрске патроле на положају Полога, енергично је напао и протјерао непријатељска заштитна одјељења, која су бранила једну непријатељску пољску батерију. 2. новембра прошле године, по извршеном јурушу на непријатељске редове, сјеверно од села Полога, на челу свога вода први је ускочио у непријатељски ров и са својим водом бомбама разбио непријатеља, а потом их енергично гонио под јаком непријатељском ватром на коти 1212 и том приликом заробио једног официра и 44 непријатељска војника. 5. новембра прошле године на коти 1212, као заступник четног командира, сачекао је са четом непријатеља који је вршио јуриш ради повраћаја изгубљеног положаја и бомбама и бајонетском борбом одбио много јачег непријатеља, натјеравши га у панично бјекство са великим жртвама. Овај официр спада у наше најхрабрије официре'' – написао је комадант Прве армије, војвода Живојин Мишић на похвалници, заведеној под бројем 10226, када је уручена тадашњем потпоручнику Трифуну Вуковићу.
За своје ратничке заслуге Вуковић је добио и друга велика одликовања и то: двије Карађорђеве звијезде с мачевима, два Бијела орла с мачевима, медаљу за храброст ''Милош Обилић'', орден ''Витез француске легије части'', Челични крст, све споменице, руско одличје ''Орден светог Ђорђа'' и многа друга. ''Покојни Трифун Вуковић био је један од оних неустрашивих бораца за слободу и уједињење који нијесу презали ни од чега, смјело ишли напред са вером у победу свог напаћеног и великог народа. Храбар и неустрашив, надахнут чојством и јунаштвом својих предака'' – овако је 28. јануара 1934. године ондашња штампа забиљежила смрт капетана прве класе, Труфуна Вуковића – Бабовића.
У Васојевићима се и данас приповиједа о јунаштву овог неустрашивог борца и официра који се у једној од битака на Солунском фронту налазио раме уз раме са регентом Александром Првим Карађорђевићем. О том догађају говоре сваке године чланови Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца приликом посјете Трифуновом споменику којег 2004. године подиже породица његовог брата Богдана.
''Као што је познато на Солунском фронту краљ Александар је био озбиљно рањен. Први који му је у помоћ притекао био је Трифун Вуковић. Иако рањен Трифун се није обазирао на сопствене ране. Знајући да је краљ у опасности ставио га је на раме и носио кроз кишу куршума и граната до мјеста гдје му је указана помоћ. Када је то видио француски генерал Франш Депере, рекао је: ''Ово је јединствен примјер војничке врлине и храбрости да рањени слуга носи рањеног господара''. Од тада су краљ и Труфун постали веома блиски и прави пријатељи'' – казао је почасни предсједник беранског Удружења ратних добровољаца 1912-1918. њихових потомака и поштовалаца Горан Киковић, говорећи о улози Трифуна Вуковића у ослободилачким ратовима.
''Трифун је био јунак над јунацима. О његовим подвизима, одликовањима и популарности говори и његов сусрет с краљем Александром 1925. г. у Беранама. Један од свједока сусрета био је и мој ујак Новица Аџић који је често говорио о томе да се краљев аутомобил зауставио у центру града, испред хотела Мићовића, и да је краљ изашао да разгледа Беране без икакве уобичајене пратње. У том моменту из једне од сусједних кафана изашао је Трифун који је гласно узвикнуо ''Ацо''. Не окрећући се краљ га је одмах препознао и рекао ''Тришо''. Сусрет је био искрен пријатељски и непосредан'' писао је о Трифуну Вуковићу Бабовићу, његов рођак покојни др Раслав Ћиро Бабовић, напомињући да се велике личности попут Трифуна Вуковића не смију заборавити и да његово јунаштво Васојевићима мора служити на част'' - истакао је Почасни предсједник беранског Удружења ратних добровољаца 1912-1918. њихових потомака и поштовалаца Горан Киковић.
Киковић је потом истакао да је 2000. године подигнут је споменик погинулим борцима Васојевићке бригаде, који су на Штедиму 1912-те покопани. Њихови земни остаци пренесени су и сахрањени 1998-ме код манастира Ђурђеви Ступови у Беранама;
На споменику су уклесане сљедеће ријечи:
''Ратници 1912. г. који су погинули на Штедиму
Виницка: Вукићевић А. Јован, Дабетић Н. Вукајло, Дабетић Н. Вуксан, Зечевић З. Милета, Зечевић М. Никодин, Зечевић В. Веко, Ивановић П. Радун, Лалић Л. Иван, Саичић Г. Мирко, Ћеранић П. Раде, Џикнић Ф. Величко, Џикнић М. Веко; Буче:Голубовић М. Александар-Леко; Пешца: Недић Т. Јеврем; Петњик: Барјактаровић П. Лакић, Барјактаровић М. Ристо, Барјактаровић А. Ново, Барјактаровић Ј. Миро, Барјактаровић И. Љубомир, Бабовић О. Милоња, Бабовић М. Радота; Будимља: Бабовић Милета; Полица: Обадовић Л. Петар; Калудра: Ралевић Обрад . Споменик подигоше њихови потомци 12. јула 2000.''
Он је подсјетио да је Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије је тим поводом, одобравајући подизање споменика изнад манастира Ђурђеви Ступови, написао: ''Овдје почива 30 српских ратника. Заклеше се Богу и причестише се у храму Ђурђеви Ступови и положише животе за своју вјеру и отачаство на Штедиму 28. октобра 1912. године. Пренијеше их у манастир Ђурђеви Ступови и спомен подигоше њихови благодарни потомци''.
Киковић је истакао да је тадашња црногорска влада преко Лакића Војводића приступила је у Доњим Васојевићима организовању добровољачких батаљона. Том приликом формирано је шест батаљона, њихови комаданти су били: Поличког – Вукота Пантовић, Будимског - Вуко Дабетић, Доњоржаничког – Симо Чукић, Бучичко-виничког – Мило Саичић, Лужачког - Маријан Вуковић и Горњосељског – Томаш Пешић.
Батаљони су носили црногорске ратне заставе и барјаке. На дан објаве рата Турској батаљони су били на окупу и држали турски гарнизон у Беранама у опсади. Батаљони су одмах стављени под команду војводе Лакића Војводића, који је преко Авра Цемовића спроводио сва наређења на територији Беранске нахије и Доњих Васојевића.
Сви добровољачки батаљони из Беранске нахије ушли су у састав Источног одреда, одмах послије ослобођења Берана, командант Источног одреда Јанко Вукотић је својом наредбом од добровољачких батаљона формирао 18. октобра 1912. Беранску бригаду, која је имала око 3 200 бораца. За комаданта бригаде постављен је бригадир Авро Цемовић.
Источни одред затим наставља здружене операције према Метохији. Јединице су наступиле у три правца. Покрет јединица отпочео је увече 18. октобра. Правцем Беране-Рожаје-Пећ наступала је Беранска бригада, чије су јединице 26. октобра ослободиле Рожаје, а 28. октобра водиле борбу на Штедиму, гдје су имали бројне жртве. Код Штедима је у састав ове бригаде дошао Горњосељски батаљон. Правцем Беране-Морка-Ругова-Пећ наступа главнина Источног одреда. На том су правцу раније 16. октобра, Велички и Шекуларско-требачки батаљон послије жестоких борби освојили утврђене турске карауле.
О овим догађајима писо је и Митар Ђуришић који каже: ''Кад је Беранска бригада пристигла на Турјак, три батаљона су упућена ка Рожају, а три ка Горњем Бихору да би разоружали мјесно становништво. Батаљони упућени ка Рожају задржани су на око пет километара од насеља. Није било јасно каквим снагама непријатељ ту располаже, па је комадант бригаде тражио од комаданта одреда да један батаљон из главнине упути ка Штедиму, како би бригада могла да рашчисти ситуацију у Рожају. Међутим, бојазан од јачег отпора код Рожаја показала се непотребном пошто су се турске снаге 24. октобра послије краће борбе повукле. А на инсистирање да му се пошаље појачање ка Штедиму, комадант одреда је одговорио да је бригада довољно јака да свој задатак сама изврши. При том је изразио наду да ће она 28. октобра избити на Штедим. Такође је нагласио да јединице не треба да се задржавају по селима око Рожаја, јер ће се стање тамо лако регулисати кад падне Пећ. Комадант бригаде тада је упутио дио својих снага ка Жабљаку и Подгору и дио ка Штедиму. Бучичко-винички батаљон се неопрезно кретао и на Штедиму је наишао на засједу, од чије је изненадне ватре претрпио знатне губитке. Ипак, ангажовањем осталих снага бригаде непријатељ је брзо отјеран. Тако је бригада 29. октобра избила у рејон села Цни Врх. У то вријеме су и бригаде из главнине одреда стигле на линију Липље - Пеклен, па је одред тако заузео доминантне положаје сјеверно и сјеверноисточно од Пећи.''-закључио је Киковић.