Тзв. хрватизација језика у Црној Гори давно осмишљен пројекат

Почело је с „еуром“, настављено с преименовањем Министарства иностраних послова у Министарство вањских послова, а један од свјежијих примјера тзв. хрватизације језика у Црној Гори јесте преименовање телевизијског формата „Стање на путевима“ у „Стање на црногорским цестама“.

То су били пробни балони, који су отворили врата да у медијиски простор Црне Горе, а под утицајем медија и међу становништво, продру десетине ријечи које нису карактеристичне за црногорско поднебље. „Министрица“, „ауторица“, „цеста“, „дојам“, ‚‚зрак“, „критериј“, „барбаризам“, „такођер“, „у бити“ „Афганистан“, „Вошингтон“, „Аустралац“, допуњена инфинитива основа у грађењу футура („бит ћу“, „слушат ћу“, „пјеват ћу“), само су неки примјери који су готово непримијетно ушли у црногорски медијиски простор.

Силовање језика осјети се, вјероватно кроз законске дефиниције, и у области права. У свакој црногорској судници, лице млађе од 18 година више није малољетник, него малодобник.

– Многе ријечи које ми сврставамо под западну варијанту српског језика, данас се форсирају у црногорском медијском простору. Не бих рекла да се ради о помодарству. На снази је један антисрпски пројекат који је видљив у свим друштвеним сферама, па и у области језика – каже за „Славију“ редовни професор на Одсјеку за српски језик и јужнословенске књижевности Филозофског факултета у Никшићу Јелица Стојановић.

Јелица Стојановић

Да се ради о једном у низу антисрпских пројеката у Црној Гори, сматра и Будимир Алексић, посланик Нове српске демократије у Скупштини Црне Горе.

– Мислим да тих ријечи има много више, али немогуће је сјетити их се у овом тренутку. То је, наравно, у духу опште кроатизације овог простора. Подразумијева се да се тај процес мора одразити и на језик.  У једном свом раду, писао сам о томе. Рајко Церовић, један од идеолога црногорског идеолошког пројекта, кад су се водиле расправа о језику, рекао је да је Црногорцима ближи хрватски него српски језик. Ту бесмислицу оправдао је још већом, чињеницом да Црногорци и Хрвати говоре ијекавицу – каже Алексић.

На наше питање, ако се већ иде на отуђивање од стандарда језика који је до сада био присутан у Црној Гори, зашто се не иде на неку локалну аутентичност и на црногорске архаизме, Алексић одговара да се од црногорске традиције бјежи јер је она дио српског културног наслијеђа.

– Заговорници тих идеја, не желе архаизме. Архаизми у Црној Гори у духу су српске традиције. Штавише, од многих се може чути да је црногорска традиција превазиђена, док им је све хрватско „шик“, „кул“ и европски. Европска унија, Запад, католичанство, латиница – све је то њима „ин“ и прече од вриједности које су нам у наслијеђе оставили наши преци. Намјера је да се дозирано пласирају Дрљевићеве тезе да је Црна Гора била Црвена Хрватска, а да су Црногорци Црвени Хрвати. О томе је већ било ријечи у неким медијима. Такав процес, наравно, припрема је терена за ширење католичанства на нашој територији – закључује Алексић.

Да нисмо погријешили када смо ову тему назвали тзв. хртватизацијом, потврдила је наша саговорница са Филозофског факултета.

– Многе ријечи које данас чујемо у црногорским медијима немају упориште на црногорском тлу. Међутим, мора се знати и у овој причи нагласити, да су ријечи „тисућа“, „тко“, „опћина“, „Ускрс“ и многи други термини, које ми углавном зовемо кроатизмима, заправо старосрбизми. Све су то ријечи староспрског народног говора. То су ријечи које су на западу српског говорног подручја опстале – каже за крај професор Јелица Стојановић.

Подсјећамо, тзв. хрватизација језика с ратним вихором захватила је и дијелове Босне и Херцеговине у којима живи већинско муслиманско становништво. На тим територијама већ су стасале генерације чији говор више не личи на језик Андрића, Селимовића или Куленовића. А језик многих становника Босне и Херцеговине, више не личи ни на говор њихових  родитеља.