У РОВЦИМА КОД БЕРАНА САХРАЊЕН ПУБЛИЦИСТА И ПРЕВОДИЛАЦ ЗОРАН ВУЛЕВИЋ
У РОВЦИМА КОД БЕРАНА САХРАЊЕН ПУБЛИЦИСТА И ПРЕВОДИЛАЦ ЗОРАН ВУЛЕВИЋ
У Беранама је 13. јула 2022. године сахрањен члан Издавачког савјета часописа Глас Холмије публициста и преводилац Зоран Вулевић, од кога се бираним ријечима опростио књижевник и новинар Дарко Јововић,који је истакао слаедеће:
''Драга и ожалошћена породицо, уважени поштоваоци лика и дјела Зорана Вулевића. Кад човјек, попут Зорана Вулевића, испуни овоземаљско битисање тако узвишеним, часним и умним трајањем, онда је, можда, о тквим интелектуалним и људским громадама и сувишно трошити ријечи, јер о њема најбоље говоре трагови и дјела утиснута у времену у ком су живјели. Но, данас, уз посебну част, одговорност и дрхтај пред сјајем Зорановог животног вијенца, изговорићу из душе пар ријечи, у име свих нас са којима је дијелио оно што му је Бог намијенио, знајући да мој исказ ни изблиза не може дочарати његов достојанствени животопис, дуг скоро седамдесет љета. Животопис нахрањен топлим ријечима, духовним зрневљем и плодном руком паметара који, ходећи свијетом, ношен светим аманетима прадједовским, никада са рамена није скидао терет завичајне одреднице да буде на услузи ономе што га не удаљава од човјечности.
Данас се Зоран, упокојен, враћа у повоје оних који ће га са поносом дочекати, знајући да је био досљедни наследник предака који га предодредише да буде човјек у пуном смислу те ријечи. А да је то тако указује карактерно знаковље задјевено поред Зорановог имена и презимена, које открива једну изузетну личност, чија се духовна и људска свјетлост исијава до самих врхова завичајних гора и трагова Васовог племена.
Зоран је рођен 1953. године у косовско-метохијском мјесту Србица, у вријеме када је његов отац по одлуци Министарства правде СФРЈ био на служби у том мјесту, као најстарије од петоро дјеце. По повратку у Црну Гору, саградивши породичну кућу у Доњим Лугама, отац Новица и мајка Душанка, рођена Киковић, дају све од себе да школују своје потомство и изведу га на прави пут, онако као то патријахално васпитање налаже. А из њихове честитости рађала се породична чистота о чему најбоље свједоче путеви њихове дјеце. И није то случајно, јер род рађа род, а тог узорног рода, кроз вјекове, није мањкало ни у братству Вулевића, ни у братству Киковића.
Тако Зоран у ондашњем Иванграду завршава основну школу, а потом и гимназију као ''лучоноша'' и најбољи ђак своје генерације. Упоредо бива препознат као изузетан друштвени активиста и омладинац спреман да у свакој прилици, ношен ентузијазмом, да допринос унапређењу животних услова и развоју града.
Послије одбране матурског рада на њемачком језику, што је први случај у дугом историјату Гимназије “Панто Малишић“, одлази у Београд на одслужење војног рока и започиње студије на Филолошком факултету у Београду, група њемачки језик и књижевност. Међутим, крајње критична материјална ситуација изискивала је потребу за зарадом како би оцу помогао у одржању породице и школовању дјеце, па је Зоран одмах засновао стални радни однос и све до стицања старосне пензије 2018. године радио је у Београду на разним дужностима, најприје у државним институцијама а потом, по распаду југословенске државе, и у приватној фирми до краја радног вијека.
Упоредо је наставио са разним активностима започетим још у младости, преводилаштвом, публицистиком, енигматиком и шахом, што је све заједно била и његова велика љубав,да би касније био сарадник многим својим професорима у писању њихових значајних књига, не само као лектор, коректор и технички уредник у компјутерској обради. већ и као рецензент, најчешће на личну молбу угледних аутора којима је помагао. А помогао је многима, од универзитетских професора, па до мање знавених, у жељи да њихови рукописи у што озбиљнијој, квалитетнијој и садржајнијој форми угледају свјетлост дана.
Много је његових приказа разасуто у разним књигама који на жалост нијесу прикупљени на једном мјесту, јер својим квалитетом и разноврсношћу заслужују позорност шире читалачке публике.
Зоран је изњедрио родословну књигу ''Трешњево – завичај братства Вулевића'' у коауторству са својим стрицем Миодрагом-Мишом, чиме се на најбољи начин одужио својим прецима и братству Вулевића уопште.
Објавио је и обимну монографију ''Живот и дјело Момчила Радомировог Вулевића'', гдје су му сарадници били истакнути научни радници међународне репутације. Недавно је из штампе изашла и његово респектабилно публисцистичко дјело под називом „Пабирци“ које садржи низ запажених аналитичких студија из области историје, социјологије, геополитике, политичке философије и политикологије.
Зоран је до завршне фазе довео и вишетомни рјечник васојевићког народног говора под радним насловом ''Реченик'', али нажалост његово штампање није дочекао.
Од самог оснивања, односно од 2012. године Зоран је био један од чланова Издавачког савјета часописа Глас Холмије и техничи и лекторски уређивао сваки његов број. За свој рад Зоран је добијао бројне похвале и признања, а недавно му је уручено признање „Лазарево слово“, које се додјељује за књижевност, историју и култуту.
Ово су само краћи изводи из Зоранове богате биографије, јер би за набрајање свега онога што је карактерисало Зоранову ученост, учтивост, свестраност, умјеће, рад и образовање требало заиста доста и простора и времена. Тим прије, јер је Зоран Вулевић имао големи распон знања и интереовања, гдје су посебну пажњу заслуживала његова комплетна тумачења савремених геополитичких кретања и стратегије и тактике глобализма.
Морам да кажем да је Зорана, поред природне обдарености за бројна занимања, пратила скромност и ненаметљивост. Он од живота није тражио пуно. За физичко трајање требало му је тако мало. Али, зато је био у сталној потрази за духовношћу и литературом, за ријечима. Њих је увијек био и гладан и жедан. Знам да се ријечима бранио од других, али да је ријечима чувао и оне које је тешко сачувати и онда када је било бесмислено потезати слова која потиру пакост, злобу и примитивизам. Ријечима је отварао врата и кад није било пролаза у свијету чекања, опомене, самоће, страдања. А то нијесу биле обичне ријечи, јер са сигурношћу могу да тврдим да је Зоран Вулевић био један од најписменијх људи свога времена пониклих на нашим ширим просторима.
Његово искрено подучавање других и изузетна стваралачка енергија којом је реметио бјелину хартије засигурно заслужују дубоки наклон свих добронамјерника, а уједно намећу обавезу завичају да никада не заборави овако ријетке изаднке рода свога. Тим прије, знајући колико се Зоран борио за неки бољи свијет, често говорећи: „Не бојим се смрти, него зла живота“.
Поред свега што набојах Зоран је био омиљен и дружеван човјек ког су људи вољели и призивали да буде у њиховој близину. Знао је пријетеља искрено да држи за пријатеља. Плијенио је неком посебном харизмом, протканом дубокомисаоним, али и шаљивим, доскочицама, тако да је било прави ужитак бити му сабесједник на сваком мјесту и у свакој прилици.
Посебно морам да истакнем Зоранову приврженост својој бројној фамилији. Знам са колико је љубави и топлине причао о својим најближим. Иако му судбина није била наклоњена да формира своју сопствену породицу, никада није показивао да је због тога усамљен и да жели да побјегне од стварности. Живио је радујући се сваком успјеху уже и шире родбине, са њима дијелио добро и зло и био њихов, исто као што су они били његови. А то показује и жал који Зоран усади у срцима најближих, који га данас, уз болне јецаје, испраћају на вјени пут.
Зоран је отишао изненада, чиме су прекинута његова даља хтјења и жеља да до краја одговори животним захтјевима. Узалудна је била његова храброст и снага којом је побјеђивао све дотадашње животне тешкоће. Смрт је била јаче од његове жеље да још поживи и да са свима нама дијели животне благодети.
Ускратио је тако своје најближе за њежност и доброту коју им је несебично поклањао, али је иза себе оставио мноштво оних који ће га памтити, а то је најбоља потврда да његово трајање није било узалудно.
Знам да је данас најтеже његовој мајци Душанки, јер није лако кад родитељ прати своје дијете на вјечни починак. Но, нека јој буде за утјеху што поред себе има три узорна сина и бројуну фамилију, украшену осјећајем за ближњег свога. Нека је тјеши сазнање да је Зоран, као њено најстатије чедо, исписао свијетле животне странице, својствене само одабраним.
Послије свега, хвала ти, Драги Зоране, за све што си чинио како би ти ријеч човјечност била што ближе. Знам да ће та ријеч над твојом хумком одмарати душу, онако како сва добра дјела нађу насеобину у искреним срцима. Почивај мирно, Зоране, у твојим Ровцима и нека нико и ништа не помути твој вјечитих мир, а у домовима твојих најближих нека нас дочекују срећа и благостање. Нека Бог твоје најближе, за исказану бригу, пажњу и поштовае према теби, и наглашени осјећај да нијеси сам награди најљепшим животним даровима.''-истакао је Јововић.
