У ПОСЈЕТИ ВЕЛИЦИ 11.ЈУЛА 2020. И СЈЕЋАЊЕ НА ШИПТАРСКО-МУСЛИМАНСКИ ГЕНОЦИД ОД 28.ЈУЛА 1944.

ГЛАС ХОЛМИЈЕ У ПОСЈЕТИ У ВЕЛИЦИ ПОДНО ЧАКОРА 11.ЈУЛ 2020.КОД СПОМЕНИКА ЖРТВАМА ШИПТАРСКО-МУСЛИМАНСКОГ ГЕНОЦИДА ОД 28.ЈУЛА 1944.

Пише Горан Киковић

Село Велика (општина Плав-Црна Гора) је кроз историју позната као љута крајина која је упорно одолијевала разним завојевачима, поготово плавско-гусињским Турцима, а иначе била значајно мјесто још у средњевјековној Србији, јер се помиње и у познатој Дечанској хрисовуљи.

Имали су ови крајеви знамените личности и јунаке који су гинули за крст часни и слободу свету. Није било лако опстати у вилајету плавско-гусињских ага и бегова, који су увијек, кад би их запало, презали да им узму слободу, а коју им они нијесу хтјели дати ни по цијену својих живота. Величани као и сви Полимљани, као уосталом и сви Срби на простору Васојевића, никад нијесу никог нападали него су кроз историју једино бранили свој дом. Зато је неразумљив страшан геноцид у Велици 28. јула 1944. године, када је страдало преко 400 људи, недужне дјеце, женâ и стараца, а за који нико није судски одговарао и нико се до данашњег дана није извинио за тај стравични злочин над недужним цивилима, иако је цјелокупној јавности познато да су тај стравични злочин извршили припадници СС дивизија ''Принц Еуген'' и ''Скендер-бег'' уз свесрдну помоћ домаћих зликоваца, балиста и вулнетара (шиптара и муслимана) из Плава и Гусиња.

Пострада тада Велика ни крива ни дужна од страшног усуда, који је трајао непуних два сата посла, а нико од домаћих зликоваца макар да каза коју ријеч опроста, камоли да би затворен! Најтеже је било потомцима жртава, јер нијесу смјели јавно ни да проговоре о овом све до недавно заташкаваном злочину, зарад тобожњег ''братства и јединства наших народа и народности''. Тако су и многи врли савременици и мимо своје воље постајали таоци и ''саучесници'' страшног непочинства којем нема пандана у нашој новијој историји.

Како се може било какво ''братство и јединство'' одржати, ако се крије злочин и ако се злочин никад не осуди? За одговор на ово питање вапи историја, и етика, и право, и душа цијелог српског народа. Може ли данашња генерација, након 76 година од овог геноцида над српским народом, смоћи снаге да бар јавно изнесе потпуну истину о овом догађају?

Једном утврђена истина би била дјелотворнија од сваке судске пресуде, јер је она након толиког протока времена данас и анахрона и депласирана.

Надајмо се да ће се у будућем времену тако нешто и догодити. Дана 11.јула 2020.године посјтили смо село Велику и разговаралали за Глас Холмије са Велимиром М. Бошковићем.

Покољ гледао очима шестогодишњег дјечака

Подсјећајући да је тада имао шест година, Бошковић је казао да се пред његовим очима и данданас нижу ужасне слике, које га враћају у вријеме кад је Велика прије 76. година, на празник Кирика и Јулите, остала готово без трећине становништва. Истакао је да кроз своју исповијест желио да опомене све људе на нашим ширим просторима да никад више не помисле, а камоли да учине, нешто налик на велички злочин који се сврстава у највећа злодјела која су се десила током Другог свјетског рата.

''Тог кобног 28.јула имао сам шест година старости. Све памтим као да се десило јуче. Велика је била у рату. Тих дана вођене су борбе у околини Андријевице, Велике, Сјекирице, Ваганице, Чакора и осталих околних мјеста. Становништво је било узнемирено и у страху, јер свуда около чули су се пуцњи и топовске паљбе. Одрасле мушкарци данима нијесу ноћили у кућама, већ су стражарили на скровитим мјестима у близини својих домова. Слушајући приче старијих, страх је био присутан и код нас дјеце. Бојали смо се рата и погибија, што је било и природно'' – истакао је Бошковић. Нагласио је да је дан прије величког покоља селом пронешена пропаганда да се мјештанима неће ништа лоше десити и да нема никаве потребе да становништво напушта своје домове. Међутим, како је навео, то је била само замка и припрема за оно што је планирано да се уради са величком нејачи. ''Дан прије покоља мој отац са осталима из села био је ангажован да носе рањенике уз Велику према Шекулару. Сјећам се да је уочи покоља мој брат Радомир питао мајку и бабу гдје ће ноћити, пошто отац није био код куће. Оне су одговориле да иде тамо гдје је ишао претходних ноћи. Отишао је и касније, у вечерњим сатима, послије експлозије бомбе у близини куће Ваке Лалевић, дошао је глас да су рањени мој брат Радомир, Милић Бошковић и Драго Вучетић. Мој брат је био најтеже рањен, понешене су му биле обје пете. Мајка и баба су га донијеле код куће, превиле ране како су знале и имале чиме. Те ноћи мајка и баба нијесу спавале. Ујутру кад сам се пробудио, мајка и баба су тихо разговарале међусобно да је у кући Вакиној било пуно људи. Причале су да су послије експлозије прешли преко Десенског потока у кућу Милована Бјалановића, гдје се налазило око стотину људи из Велике. Разговарали су и преговарали шта да раде сјутрадан, кад војска прође кроз Велику. Била је пронешена пропагандна вијест да становништво не напушта своје куће и да им с неће ништа лоше догодити. Речено је да људи треба да помогну оправку мостова за прелаз моторизоване јединице кроз Велику. Жене су имале задатак да мијесе хљебове и спремају осталу храну. Такође, речено је да жене и старије особе не напуштају куће. Касније се испоставило да је то била кобна одлука'' – наставио је Бошковић и казао је да је тог 28. јула 1944. године само захваљујући судбини остао жив. ''Освануо је сунчан дан, са пуно неизвјесности и ишчекивања, како ће војска проћи кроз Велику. Мене и старију сестру Милосаву мајка је послала да чувамо нешто оваца недалеко од куће. Око девет сати, преко Вранпотока, цестом се појавила моторизована јединица војске. На кратко се зауставила на цести, а одмах затим у најближу кућу Алексе Пауновић чули смо пуцањ, плач и вриску, затим се дигао дим из куће. Исто се то десило у другим кућама, редом према ријеци. Мајка, кад је видјела шта се дешава у Вранпотку, звала нас је да одмах дођемо кући. За кратко вријеме војска се појавила у близини наших кућа. Мајка нас је зграбила и повела уз поток у шуму, док је баба је са мојим рањеним братом остала у кући. Кад је видјела шта се ради у кућама комшија, да убијају чељад и пале куће, баба је заметнула рањеног унука и кренула да се склони. Нажалост, зликовци су је сустигли. Пред њеним очима заклали су јој унука. Затим су запалили нашу кућу, а њу стријељали. Све је то из нашег кукуруза посматрала комшинка Станија Кнежевић. Колико сам запамтио, групе војника су биле тројке, један војник у зеленој униформи, други у црној и трећи са бијелом капом - ћулафом и реденицима преко груди'' – испричао је Бошковић. Након повратка из шуме, када је престала паљба, заједно са мајком и сестром наилазио на стравичне призоре. ''Саит хоџа из Плава ухватио је групу Величана који су знали помало њемачки језик и који су требали да иду и преговарају са њемачким командантом. То су били Јевто и Крсто Пауновић, Стамат Јокић и Миљо Симоновић. Он их је затворио у дрвени стан, побио и запалио у близини кућâ Јокићâ. Кад су престали пуцњи и галама вратили смо се из шуме. Наилазимо на призоре. Прво смо видјели да је комшинка Леша убијена испред куће, хљеб и со које је износила пред џелате били су просути у крви, а кућа запаљена. Други призор, мој брат заклан, баба стријељана и кућа запаљена. Трећи призор, први комшија на 50 метара Петар Бјелановић и супруга Наста убијени и у кући спаљени. Све је изгорјело и кућа и тијела, осим два људска стомака који су били насред згаришта, црна од ватре, али неизгорела. Од лешева, који су изгорели, није се имало шта сахранити. Лешеви су били свуда, испред и око кућа, путева и потока. Мртви су сахрањивани, такође, поред кућа и потока, јер другог избора није било. Биле су то ужасне слике, које се никада, надам се, неће поновити'' – завршио је своју потресну исповијест Велимир М. Бошковић, који пензионерске дане проводи у Беранама, а повремено и у родној Велици.