У КАТУНИМА НА СЈЕВЕРУ ЦРНЕ ГОРЕ СВЕ МАЊЕ ЧОБАНА
У КАТУНИМА НА СЈЕВЕРУ ЦРНЕ ГОРЕ СВЕ МАЊЕ ЧОБАНА
Да продајемо дрогу у градовима или да останемо на планини?
Далеко је од реалности валоризација природних потенцијала сјевера, кроз оживљавање планинских сточарских насеља - катуни остају празни
Далеко је од реалности валоризација природних потенцијала сјевера, кроз оживљавање такозваних катуна, односно планинских сточарских насеља.
О томе најбоље свједочи чињеница да су насељени катуни из године у годину све малобројнији, док су неки чак и потпуно напуштени.
На планини Јеловици, као дио масива Бјеласице, код Берана, током прошле сезоне боравило је свега неколико индивидуалних произвођача.
У катуну Бојавића, на овој планини, више чак и нема сточара, иако их је седамдесетих година прошлог вијека било 35.
У катуну Лази Зечевића још је само један сточар, док их је некада било преко 20.
Слична је ситуација и у катунима који припадају мјештанима Лубница. Истичу да су некадашње сточаре замијенили викендаши и излетници.
“Од излетника и викендаша локална заједница нема никакве користи, јер они дођу, виде и одлазе, али не троше новац овђе. Зато на Јеловици више скоро и да нема сточара, иако се зна да су некада катуни били пуни домаћина из више беранских и андријевичких села”, прича предсједник Мјесне заједнице Лубнице Милош Раковић.
Према његовим ријечима, храна се није, као данас, куповала у продавницама, него се све могло наћи код вриједних произвођача - од меса, до сира и осталих млијечних и других производа.
“Сада више нема тако јаких газдинства као некада. Једноставно, људи су због несигурности напустили села. Држава није урадила ништа да пружи подстицај развоју сточарства и руралног подручја”, истиче Раковић.
Катуни Бјеласица Министри да изађу из кабинета и дођу до планине
ФОТО: Туфик Софтић
Слично причају и мјештани Виницке, чији су преци, од прољећа до касне јесени, боравили на Јеловици.
Сви кажу да жале што је дошло до одумирања сточарске производње и нарушавања природног склада на планини.
Наводе да је поражавајуће то што држава не нуди никакве гаранције које би дале подстицај за производњу здраве хране.
Становник тог беранског села Слобо Зечевић каже да сви који су задужени за пољопривреду треба да схвате да сељацима ништа не значе салонски министри који сједе у удобним канцеларијама далеко од оних који се суочавају са проблемима.
“Они треба да мало изађу из својих кабинета и да дођу до Јеловице. Поред тога, што би протегли ноге, сигурно би уочили да развој сточарства у овим крајевим захтијева потпуно другачији приступ”, рекао је Зечевић.
Мјештани Горњих села истичу да се искрено надају да ће изградња пута ка Колашину битније утицати да дође до адекватне валоризације планинских потенцијала и заустављања изражене миграције локалног становништва.
Представници и других сеоских мјесних заједница наводе да узроке негативних трендова, између осталог, треба тражити и у подацима који говоре да је држава посљедњих година умјесто других стимулативних мјера, дођељивала социјале младим, радно способним људима.
“Држава у посљедње двије деценије младим људима, који имају земљу и могућност да се баве сточарством и пољопривредом, дијели социјале. На тај начин се млади радно способни човјек претвара у инвалида, умјесто да му се додијели повољни дугорочни кредити и гаранција да могу своје производе продати на тржишту”, констатовао је предсједник Мјесне заједнице Шекулар Веско Давидовић.
Сличног мишљења је и предсједник Мјесне заједнице Виницка Новица Лаиновић, који тврди да држава није предузела никакве мјере да, у поремећеном систему вриједности савременог друштва, стимулише младе да раде и живе од свога рада.
“На овим просторима се одувијек тешко живјело, али су људи имали вољу да раде, јер су знали да немају другог избора. Данас су дошла нека друга времена. Омладина и не покушава да се бави сточарством. Наравно, много боље пролазе они који примају социјале, продају дрогу и који се баве сумњивим пословима од оних који су остали вјерни селу и пољопривреди”, каже Лаиновић.
Предсједник Мјесне заједнице Калудра Радован Анђић тврди да су на смањење сточног фонда у добро мјери утицали нагли одлив становништва и неорганизовани откуп тржних вишкова.
Објаснио је да откуп углавном обављају накупци и да су произвођачи лишени потребне сигурности која би им давала додатни стимуланс да се тиме баве.
“Калудра је, као познати сточарски и воћарски крај, 1961. године бројала 611 становника, да би тај број 2003. године био сведен на 267. Данас у Калудри има педесетак стално насељених домаћинстава са око 150 становника.
Некада су у Калудри узорни сточари држали од 4.000 до 6.000 оваца и на стотине крава. Данас се тај број знатно смањио, иако се Калудра по том питању знатно боље држи од осталих села, јер је на катуну Калударске капе прошлог љета било хиљаду оваца”, казао је Анђић.
Становници Мјесне заједнице Дапсиће истичу да је на Цмиљевици, гђе традиционално издижу мјештани из насеља која гравитирају том сеоском центру, све мање сточара, а све више мјештана који праве викендице.
“Торови на Цмиљевици су из године у годину све празнији. Све је мање добрих сточара, а све више викендица”, причају мјештани Дапсића.
ЕУ ће питати за број чобана, а не викендица
Покушај спашавања катуна је, без икакве сумње, представљао пројекат електрификације планинских станова, путем бесплатне дођеле соларних панела.
Тај прекогранични пројекат Регионална агенција за развој Бјеласице, Проклетија и Комова, чије је сједиште у Беранама, спровела је прошле године на катунима на планини Чакор.
То очигледно није довољно. Колико би требало још оваквих акција да се спасе села и планинска сточарска насеља...
Европска унија у приступним преговорима, када се ради о пољопривреди, од Црне Горе сигурно неће тражити одговор колико има викендица, већ колико на планинама има чобана.
АУТОР: Туфик Софтић, Вијести