У ДОЊОЈ РЖАНИЦИ КОД БЕРАНА УМРО ГОЛООТОЧКИ МУЧЕНИК МИЛАН ДУЛОВИЋ

MИЛАН ДУЛОВИЋ

У 97-ој години живота у Доњој Ржаници код Берана умро је Голооточки мученик и логораш Милан Дуловић.

Милан се родио 12. јуна 1920. године  у Доњој Ржаници код Берана у угледној породици Дуловића, од оца Милована најугледнијег домаћина и сеоског кмета у Доњој Ржаници, иначе  досељеника из Горње Мораче код Колашина и мајке Анђе, дјевојачко  Марсенић.  Основну школу завршио  је у свом родном селу Доњој Ржаници. Док је  Реалну гимназију похађао и завршио у Беранама.  Од 1941. године, био у Југословенској Краљевој војсци са својим старијим братом Милисавом убијеним негде око Колашина, коме се  ни дан данас  не зна ни гроб  и гдје је оставио своје јуначке кости.  од 1943. године припадник је Пете  црногорске ударне бригаде а до краја Другог свјетског рата био командант у бригади. За ратне заслуге Милан је као храбар борац и командант одликован са више највећих признања  јер је био најхрабрији на Сремском фронту и као командант чете послат у Војну академију у Кијев  у тадашњи СССР, гдје је веома  успјешно  окончао 1947. године  поменуту академију и унапријеђен у чин капетана.

Почетком 1948.  године је  ухапшен  у Хотелу ''Москва'' у Београду и  неоправдано оклеветан и одведен и потом демобилисан из војске.Био је заточен најприје на острво Мамула а  потом  у злогласну Билећу и одатле на још злогласнији Голи оток, који је носио службени назив у периоду од 1949. до 1951.  „Радилиште административно кажњених мушкараца и жена друштвено корисним радом“, а од 1951. до 1956. године „Раднички прихватни логор за политичке затворенике''. Замислите какво је ово мучилиште у којем је био Милан имало називе!?

Како му је било у тим нељудским мучилиштима Јосипа Броза Тита најбоње говори податак да је   до 1953. године као  човјек од 135. килограма, крупан и  стасит  какав је био са тог„Радничког прихватног  логора за политичке затворенике''  се врато са 60 килограма, да га је како прича његов син Веселин ни  његова рођена мајка Анђа једва препознала.

Изласком на ''слободу''  губи сва грађанска права и под сталном присмотром злогласне УДБЕ и разних жбира и шпијуна живи тако  до 1983 године.

 Оженио се угледном  домаћицом Даринком, дјевојачко Шошкић из Улотине код Андријевице и изродио петоро  дјеце и то : кћерке Радмилу, Стојанку, Верицу и синове: Огњена и Веселина.

Током голоотичке голготе уцјењиван је да  потказује  дјецу четника да би био пуштен на слободу , наравно да није никад пристао због чега је мучен и злостављан и поново враћан у казамат Голог отока.

Током 1985 год обилазили су га његови редови и ратни другови са Сремског фронта, а његови претпостављени су истицали и посебно о његовим јуначким подвизима на Сремском фронту.

Повратком са Голог отока није одмах могао  да се запосли па је  радио  најтеже  физичке послове, бавећи се сточарством и земљорадњом. Потом се запошљава у Шумском предузећу ''Лим'' и ради као дрвосјеча са најнижим примањима до 1979. Године када му на основу Војне академије признају средњу стручну спрему и последње четири године радног стажа био је шеф магацина у Фабрици Церлозе и Папира. И ако је био борац никада није добио борачки стан нити какве привилегије по том основу.

Одшколовао је петоро дјеце и до краја живота остао непоколебљив у својим ставовима,  јер је био заљубљеник Русије и искрени Србин и патриота. Био је предсједник Удруења Голи оток за сјевер Црне Горе.  Упокојио се у 97. години и сахрањен је на Биједњанском православном гробљу у Доњој ржаници код Берана.

                                               Прилог припремио Горан Киковић