logo3

У БЕРНАМА УСПЈЕШНО ЗАВРШЕНЕ ВИДОВДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ

У БЕРНАМА УСПЈЕШНО ЗАВРШЕНЕ ВИДОВДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ

У организацији ЈУ Центар за културу-Беране, Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца Беране и Српског историјско-културног друштва ''Никола Васојевић'' – Беране 27. Јуна 2017. Одржана је традиционална манифестација ''ВИДОВДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ БЕРАНЕ 2017'' на тему ''СРПСКИ ЈЕЗИК И ЋИРИЛИЧНО ПИСМО У ЦРНОЈ ГОРИ КРОЗ ВЈЕКОВЕ''

 

sala

Сала Центра за културу Беране

У оквиру ње одржана је промоција часописа, који његују српски језик и ћирилично писмо, ''Српско слово'' из Београда и ''Глас Холмије'' из Берана у програму су учествовали: Зоран Вулевић, публициста и преводилац, Бранислав Оташевић, књижевник, Горан Киковић, историчар, Миодраг Којић, професор и пјесници Давид Лалић, Драгомир Дале Ћулафић, Вулко Шћекић, Мане Цимбаљевић,програм је водила Јелена Божовић, професор српског језика. Потом су уручене традиционалне Видовданске награде. Награду за публицистички рад и истраживање из историје Српског народа са територије Васојевића додјељују ''Глас Холмије'' и Удружење ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца Беране под називом - ''Радомир П. Губеринић'' – уручена је професору доктору Марку Кнежевићу. Награду је уручио предсједник жирија Давид Лалић. Књижевну награду - ''Ратко Делетић'' – која се од ове године додјељује први пут а кју је установио часопис ''Глас Холмије'' – додијељена је пјеснику Драгомиру Далу Ћулафићу. Награду је уручио предсједник жирија пјесник Дарко Јововић.

 

jelena bozovic

Јелена Божовић, професорица Српског језика са ''Благодарјем'' Удружења за заштиту ''Ћирилице''из Београда и Миодраг Којић, који је уручио ''Благодарје''

Потом је потпредсједник Српског Удружења ''Ћирилица'' Миодраг Којић уручио Благодарја од стране Српског Удружења ''Ћирилица'' из Београда и то: Миличку Трифуновићу, Благоју Шарићу, Дарку Јововићу, Милу Јолу Шљакићу Цикићу, Давиду Лалићу, Јасмини Ђукић, Слободанки Ивановић, Радоју Мишковићу, Милану Ману Цимбаљевићу, Саву Вучетићу, Вулку Шћекићу, Јелени Божовић, Вељку Бубањи, Удружењу Пензионера Беране, Удружењу ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца Беране и Српском историјско-културном друштву ''Никола Васојевић'' – Беране . Благодарја су у Београду већ додијељена: часопису ''Глас Холмије'' и појединцима, Горану Киковићу и Браниславу Оташевићу.

Гост овогодишњих Видовданских свечаности био је Миодраг Којић из Београда, потпредсједник Српског удружења ''Ћирилица'' који је истакао сљедеће:

''Судбина ћирилице се не разликује од трагичне судбине колевке српске културе и националног бића – од Косова и Метохије. Она је такође растргана, прегажена, прогнана и унижена, док су њени прогонитељи себе прогласили јединим истинским носиоцима писмености а своју узурпацију ретроактивно прогласили за историјску правду. А ћирилица нестаје попут Срба на Косову и Метохији и тако дели њену судбину, јер колико је преостало Срба на Косову и Метохији толико је остало ћириличних слова уа српској престоници. Латинично писмо искристалисало се као прворазредно оруђе колонизације и његова распрострањеност данасе се подудара са границама римске империје. Др Зоран Милошевић тврди да је енглеска обавештајна служба платила 20 милиона евра да се у Азербејџану искључи ћирилица и уведе латиница 90. година прошлог века. Ко данас брани истински ћирилицу? Ко има смелости да употребу латинице правилно дефинише као службено писмо суседне Републике Хрватске заштићене међународним језичким стандардом. Или да изјави да је латиница стигла у Србију 1915. године на бајонетима аустроугарских војника и да према томе може бити само окупационо писмо. Многи су нам у историји бранили да користимо наше писмо, нашу свету ћирилицу. Јер свето је оно што су свети људи створили, како нас учи владика Николај, Свети Ћирило и Методије су први уждили кандило писмености у наша срца и нашу душу. А да ли ми данас доливамо уља у та кандила вере, кандила којим доказујемо себи и показујемо свету трајање православног Христовог рода. Или смо ми данашњи Срби – југословенског порекла и духа та кандила загасили, јер наша ћирилица сувише јавно и јасно исказује ко смо били. Писмо које својим избором – а данас смо превише дали слободном избору – јер прихватамо промовисање начела људских права – дакле наше писмо – избацујемо масовно из свакодневице како би се додворили нашим комшијама друге вере и мисли. Ми се тако одричемо своје прошлости и то не било које, одричемо се славне, узвишене прошлости Немањића, Светог Саве, Аве Јустина и Владике Николаја, одричемо се духовне вертикале српског рода и директне везе са православном браћом Русима. Суштински се одричемо себе као Срби, јер народ неутемељен у својој историји и који бежи од свог порекла нема ни своју будућност. Говорити о свеопштем међународном западном притиску, значи говорити о разарању наших материјалних вредности, али истовремено и о губљењу наших нематеријалних добара и симбола. Ако посматрамо шире реч је о светском процесу, гдје је технолошки развој најмоћнијих држава света усавршио систем политичког цинизма заједно са моралном изопаченошћу тако да се европско јавно мнење углавном не узбуђује када се поткопава српска културна баштина. Ретки су хришћани европског Запада који се оглашавају када се пале православни храмови на Косову и Метохији. Европски званичници, којима су уста пуна толеранције и мултикултиралности и очувања језика и обичаја, не примећује дегеративне процесе на словенским културама и језицима, а на српском језику посебно. Све је теже чак и међу славистима, поготову из латиничног културног круга, наћи разумевање за напоре да се очува ћирилица. У суштини узрок свих дешавања је метафизичко зло које покреће незајажљивост свих врста оних, који духовне вредности и самосвест других народа виде као сметњу да неки слабији народ преваре и похарају. Ти наопаки процеси не иду сасвим глатко, јер српска култура се показала жилавом, а ћирилица им се испречила као важан одбрамбени део српског националног идентитета исконски уткана у суштину бића нашег човека'' – истакао је Којић

 

goran kikovic

Горан Киковић,главни и одговорни уредник ''Глас Холмије'',који је установио награду ''Ратко Делетић'', Драгомир Дале Ћулафић, пјесник, добитник књижевне награде ''Ратко Делетић'' и Миодраг Којић, потпредсједник српског удружења ''Ћирилица'' из Београда

Главни и одговорни уредник ''Глас Холмије'' Горан Киковић, је том приликом истакао следеће: Без изворне националне културе нема суштинске слободе ни нацији ни појединцима. Поготову када је један народ изложен културној и духовној колонизацији, а на територији ван своје матице и прогону. Први на удару су темељни симболи српског народа, његов језик и ћирилично писмо. Зато је појављивање и трајање часописа ''Глас Холмије'' из Берана допринос не само очувању свијести српског народа на сјеверу Црне Горе већ и почетак културно-просвјетне мисије за садашње и будуће генерације. Овдје треба поменути ријечи Вука Караџића: ''Народу се на силу може узети све, али се не може на силу дати'' - други смисао и други идентитетски образац. Када смо добро утемељени у својим традиционалним историјским коријенима онда и удари домаћих и страних моћника немају снагу да продру у суштину српског националног бића.

Са истом вјером и ка истом циљу тежи и часопис ''Српско слово'' из Београда у издању удружења Ћирилица. Надахнуто поезијом свог предсједника Добрице Ерића, посвећено повезивању и очувању српског културног и духовног простора. То је онај простор гдје вјековима живе Срби и представља јединствену цјелину без обзира где му је станиште, у матици, ''региону'' или расијању. Обавеза је српске матице и њихове пријестонице да помогну у очувању свих темељних вриједности српског народа, а Удружење Ћирилица даје свој допринос тим настојањима.

Сарадња ''Гласа Холмије'', јединог часописа на сјеверу Црне Горе који излази на српском језику и ћириличном писму, и ''Српског слова'' из Београда јесте примјер братске сарадње која даје пун смисао у настојању да останемо своји на своме, чувајући оно што су нам преци оставили: дух, вјеру, језик, писмо и слободу.

О часописима ''Глас Холмије'' и ''Слово'' говорио је Зоран Вулевић, публициста и преводилац који је истакао следеће:

''Племенита идеја групе ентузијаста окупљених око историјско-културног друштва ''Никола Васојевић'' у Беранама да узмогну уређивати и штампати часопис за књижевност, историју и културу на српском језику и ћириличном писму од почетка је пратила резервисаност, сумњичавост и забринутост, зависно од тога коме политичком блоку у црногорској јавности су припадали душебрижници. Да је било која друга држава и домицилна јој власт заточена у историјском времену као ''неупитна'' народна судбина, ја бих већ себе жестоко прекорио због ове јавно исказане малициозности, али пошто са овом имам блиски сусрет очи у очи ево већ скоро три деценије, довољно сам је упознао да бих могао бити сигуран да ова српска дружина не би ни добила рјешење надлежног Министарства за покретање овог часописа да режимски цензори нијесу оманули у прогнози како овај подухват, без икакве државне помоћи и дотација, нема перспективу, па су овим ентузијастима аматерима датом дозволом елегантно хтјели честитати њихово скорије добровољно самоукидање. Да су се само могли досјетити (а нијесу, јер то у њиховој пракси не постоји) да за сваки духовни подухват на првом јесту није евро (иако му, онако успут, нико не би манисао), већ чврста моралност у вјери да се људи истином бране и боре против лâжи, сада још и вишестуко и многозначно увећаних оркестрацијом моћних евроатлантских ''пријатеља'' с једне и домаћих епигона различите провенијенције са друге стране, те да су знали да је једини смисао постојања сваке заједнице непоткупљива свијест о јасном и светом самоспознању да на свом националном стаблу нећете угледати зелене листове, цвјетове и плодове, ако му кидате и вадите коријен, ако га пресађујете у посницу без воде и минерала, без насушне духовне хране која васпитава и подиже нове нараштаје. Сасвим супротно, актуелни властодршци се гордо и колонијално досљедно држе апорема да се калемљењем и од глога може произвести мурва, да издашним донацијама и замамним интеграцијама стварају оригиналну нову и једину грану економије, која се по њиховом брендираном и заштићеном патенту одавно у народу препознаје као успјешни развојни пројекат за сигурно збрињавање Прве фамилије и њима припадајуће псеудовластеле.

Присјећам се, како су изгледали почеци рада мале, али сложне и одлучне редакције да са непомућеном радошћу и огромном жељом започну овај, по мом суду не само пионирски већ, без пригодне патетике и мисионарски рад у једном сумрачном периоду српске националне историје, са увјерењем да се традиционална културна, историјска и научна баштина српског народа у Васојевићима учини доступном ширем друштвеном простору, утолико прије што офанзивна глобализација свеукупних цивилизацијских токова највише пријети онима, који несвјесни њене вјешто упаковане погубности, ревносним и некритичким преузимањем сами себе наносе, у неким сегментима чак и непоправљиву штету. Малобројни и нејаки етникуми у новом свјетском поретку могу рачунати са својим добровољним нестанком оног тренутка када нијесу више у стању да артикулишу специфичне интересе и потребе кроз рад и развој својих националних заједница, па асимилацијом у шири културни и политички организам најприје погубе своје виталне органе – језик и писмо – а тиме и идентитет.

Како се не би реализовао овакав недопустив, али законит слијед ствари, свјеснији и образованији чланови сваког друштва предупређују општу лавину јачих, организованијих и агресивнијих уплива у њихов културнообразовни миље са једином жељом и надом да сачувају своје духовне тековине, које могу врло брзо нестати посустане ли се у тој борби за часак. Са овим дилемама и истинама срела се на почетку и наша, смијем ли рећи млада редакција (по годинама не баш, али по стажу свакако!) окупљена око ''Гласа Холмије'', па ју је ваљало окуражити не само декларативном вербалном моралном подршком, већ сваком другом потребном потпором: учешћем у сарадничком послу, материјалним и новчаним прилозима, активном медијском промоцијом, дистрибуцијом у што је могуће више средина, у којима живе заинтересовани читаоци и на разне друге начине.

Сјећам се такође и тога, да сам на промоцији првих бројева часописа у Београду, посебно подвукао јасно изражену жељу наших Васојевића да у њему пронађу своју копчу са духовним насљеђем простора из којег потичу, да препознају српску основу и потку, своју националну вертикалу, коју ће редовно конзумирати као неопходни витамински додатак у духовној исхрани на почетку новог миленијума, како би своје душевно здравље могли сачувати пред налетом генетски модификоване хране, којом су окружени у изобиљу. И, ево, овом приликом додаћу с већим поуздањем да су нам се очекивања у значајном дијелу испунила, јер се из броја у број, иако је ово још почетак почетка, примјећује да се све боље користе историјске, политичке, културне и научне презентације завичајног поднебља, да компетентни јавни и научни дјелатници прилазе све више као драгоцјени и ауторитативни сарадници, да је разноврсност и тематска оригиналност све садржајнија, да се код читалаца технички квалитет, графичка припрема и штампање листа и визуелно доживљавају као квалитетнији производ. Буде ли разумијевања и код надлежних институција, нада нам је прије свих окренута према држави Србији, да се материјално помогне, свакако само уколико заслужује, могло би се очекивати да се ови скромни досадашњи домети овог часописа подигну на знатно виши ниво у сваком смислу.

Наравно, истрајавање на овом путу марљивог преданог рада и личне самосвјесне посвећености јесте безупитно, не само за редакцију и ужи круг сарадника, већ и за разнородну читалачку публику, а њихово све израженије интересовање за читањем овог часописа јесте најпоузданији мјерни инструмент његове неопходности у овом историјском тренутку и овом географском простору. Буду ли се из броја у број унапређивали поменути параметри, нема сумње да ће се поводом неке стварно јубиларне промоције (када се буду биљежили троцифрени бројеви примјерака часописа) моћи изрећи и јавна честитка свим уредницима и сарадницима, коју овог пута изостављам, не само зарад елиминисања урока, већ прије свега из разлога да се плодови њиховог рада недвосмислено докажу, како не бих изговарао, овдје се каже дâлгу – његовану и распрострањену јавну хвалу без покрића.

У очекивању таквих надања, сакупљајмо се на заједничком послу за опште добро, чинимо оно што би од нас тражили наши умни и знаменити преци. Једино тако можемо бити сигурни да наш труд неће бити узалудан. А сад, вријеме је да пређемо на ствар.

Да ни у матичној држави Србији не цвјетају руже када су у питању ћирилица и српски језик већ је до сада толико написано и објелодањено да се више нема времена само теоретисати и ламентирати, већ ваља предузети резолутне и конкретне мјере највиших надлежних државних органа и организација, како би се предупредио очигледан суноврат српског писма и српског језика. Пошто сам у последњем броју ''Гласа Холмије'' понешто рекао о овој теми, не бих да понављам, јер су заинтересовани могли и прочитати и судити о утемељености изнијете аргументације, али бих за ову прилику утакао још неке каменчиће у мозаик, како би општа слика о овој теми била потпунија. И не много заинтересовани грађани почели су одскора да шапућу о томе како се и српски министар културе најзад огласио да хоће да одбрани српску ћирилицу! Прошло је 11 година од усвајања Устава, а још се жалимо како држава Србија није обезбиједила стварну службену употребу ћирилице, јер видимо да се, рецимо, службени акти појединих републичких органа или неких градских служби усред Београда, издају на латиници. Лично сам прије неку годину протествовао због таквог односа државне администрације, тражио објашњење и добио одговор службеника, са којим сам разговарао, да употреба ћириличног писма није обезбијеђена због пропуста приликом јавне набавке односно застарелости информатичке опреме која подржава само латиницу!? Одушевљен ''професорским'' речитативом захвалио сам се на исцрпном одговору и смјеста напустих установу да бих дошао к себи и потражио даља објашњења. Наиђем успут тако на сусједа из Блока 70, пензионисаног професора Филолошког факултета, па навалим да попијемо пиће у оближњем кафеу да бих му потанко испричао ''случај''. Саслушавши ме професор ме упути у још једну чињеницу. ''Знаш'', рече ми, ''у истом том закону који се односи на језичку политику, до данас није дефинисано шта је то јавна а шта службена употреба писма''. На моју опаску да су то општепознати појмови, драги комшија се насмија и одговори: ''Зато је општепознато и то да су сви називи привредних субјеката (''јавна употреба'') у надлежности локалних самоуправа, иако оне за то апсолутно нијесу надлежне, већ само законодавац који прописује обавезујуће одредбе закона (''службену употребу'')''. Вјерујући јасном објашњењу, вратих се кући, потражих уставну одредбу о употреби српског језика и писма и нађох још једну ексклузивну генијалност законописца: закључак да је ''све уређено'' поткријепљен је завршним ставом те реченице који упућује и како - ''на начин утврђен овим законом''!? Почех да сумњам у своју когнитивну перцепцију, устадох да попијем сок и освјежим се, кад звонце на вратима. Отворих и поштар донесе рјешење о порезу на имовину исписано латиницом!

Ако нијесте замјерли због овог хармонијског пасажа, подсјетио бих вас и на то да се и у Србији нађоше декларатори који се залажу за заједнички језик!? То вам је знате онај изум да се српски језик у БиХ зове босанским, у Црној Гори црногорским, а у Србији српским. Кад већ од српске територије могу да се стварају нове државе, што се не би и од српског језика стварали други језици? Ипак, да се вратимо примјерима који показују далекосежне погубне посљедице по српски језик и писмо, које се пред нашим очима дешавају и на која још нема адекватних одговора ниоткуда. Како је новој Црној Гори потребно све ганц ново – држава, црква, језик, писмо – актуелна политичка и културна елита ради нон стоп, без предаха и одмора, како би се што је могуће прије попуниле све вјековне празнине у њеној конструкцији, којима би се на убједљив начин могло дефинисати и потврдити аутохтоно државноправно сопство на свјетској сцени. Пошто је предмет наше опсервације српски језик и ћирилично писмо, овдје ћемо се задржати само на репрезентативним подухватима, који се у овој области проводе у Црној Гори. ЦАНУ, као највиша научна институција, прибјегла је истом сценарију, преузимању туђег, којим су хрватски лингвисти (''хрватски вуковци'' Фрањо Ивековић и Иван Броз) ''тискали'' 1901. г. Рјечник хрватског језика, тако што су све одреднице у њему ''позајмили'' из дјела Вука Стефановића Караџића, Ђуре Даничића, Петра Петровића Његоша и Милана Милићевића. Ипак, били су толико обзирни да су још и признали како су све преписали, констатацијом да се дјело њихово ''могло звати и рјечник Српскога језика, да су га написали Срби'', али пошто су га писали Хрвати примјеренија је ''отискана насловница''!? Тако је српски језик у ''тродјелној краљевини'' постао хрватски. У овом маниру, 115 година касније, предсједник ЦАНУ академик Момир Ђуровић обавјештава ''црногорску културну и научну јавност да је Академија сачинила капитално научно дјело'' Рјечник црногорског народног и књижевног језика, посебно истичући како је то ''допринос Академије слободној Црној Гори поводом 10-годишњице њене независности''. Дакле, црногорски угледници, који цијелог вијека пишу и штампају своја дјела на српском језику, преко кога су стекли научна звања и углед, одричу се данас своје научне биографије због ''нових околности'' и личне улоге у њој! Елем, још се брука није стишала, кад изби већа и непојамнија: два посланика Албанца у холу Скупштине Црне Горе јавно запалише један примјерак тог капиталног дјела пред камерама државне телевизије и затражише да се таква књига забрани. И? Парламент им услиши захтјев!!! Подсјећајући да су у историји до сада ''књиге забрањивали (и спаљивали) властодршци и силници, судови и партијски идеолози, једном ријечју – вандали и безумници, али није познато да је икада то учинио неки парламент'', професор српског језика и књижевности Веселин Матовић уочава: ''Да су, којим случајем, представници српског народа поднијели захтјев за повлачење (забрану) ове књиге, а имали су за то далеко више разлога од оних који су то учинили, или пак, да су затражили повлачење и замјену школских уџбеника за језик и књижевност у којима се српски народ суштински вријеђа и развлашћује од свог културног насљеђа, њихов захтјев не само што би био одбијен него би био проглашен непријатељским чином против државе Црне Горе''. Да апсолвирамо: црногорски језик је политички назив српског језика у Црној Гори, па нити постоји такав аутохтони језик нити књижевност под тим именом. Отуда ово што је ''сачинила ЦАНУ'' није ни рјечник (оригинал није, крађа туђе интелектуалне својине - јесте) ни капитално дјело (пардон, уколико се под појмом ''капитално'' не подразумијева можда значајна државна новчана потпора за штампање тиражне књиге у великом формату и кожном повезу).

На крају, ред је да кажем и то да су, давно прије предлагачâ закона и законодаваца, изврсни људи у Српству подизали глас против оваквог духовног стања своје нације, али да ниједна владајућа номенклатура до сада није била посвећена рјешавању горућих питања око заштите српској језика и његовог миленијумског писма – ћирилице. Стога су се неки од њих, у нужди и невољи, не чекајући државу и њене дјелатнике, осмјелили да узму ствар у своје руке и да личним примјером покажу свом српском колективитету да мора сâм да прионе да дјелује у складу са властитим интересима и потребама и да дејствује ангажовано и офанзивно како би се подигла не само свијест о ургентности овог проблема него и иницирала брза и дјелотворна терапија. Најсвијетлији примјер међу таквим подвижницима јесте редакција и сарадници новоустановљеног часописа за друштвена питања, националну културу и србистику ''Српско слово'' са сједиштем у Београду, чији уредник господин Миодраг Којић је наш вечерашњи гост, који је не само препознао напор и сврху нашег часописа већ је предузео директне и активне кораке да нам помогне у афирмацији, презентацији и подизању његовог квалитета. На сајту српског удружења ''Ћирилица'' могу се данас наћи и вијести из наше средине, које публикујемо у часопису ''Глас Холмије'', а у њиховим просторијама у Београду одскора смо нашли наш нови дом за сваку активност и презентацију. Заједно са главним и одговорним уредником ''Гласа Холмије'' Гораном Киковићем установио је тијесну братску сарадњу. Уосталом, Повељом о братимљењу ова два српска часописа она је само формализована, а посебно нам је драго да је пристао да буде члан наше мале редакције и да нам потврди како смо на истом националном задатку. И један и други часопис јесу насушна потреба тренутног стања свијести српског народа, коме се – да се послужимо савременом дијагностичком правном терминологијом – удруженим злочиначким подухватом ампутира централни нервни систем урушава и затире језик и писмо односно укида духовна основа на којој почива миленијумска национална самосвијест. Како је ''Српско слово'' у пријестоници Српства на извору и у епицентру политичких, културних и умјетничких струјања, несумњиво предњачи по ресурсима, по квалитету, по ширем спектру стручних сарадника у поређењу са часописом ''Глас Холмије'' који уосталом није специјалистички часопис за србистику, али и један и други биће чврста брана пред епидемијским заразама које пријете да обогаље српски језички и културни простор. Да су у мисији - на истом националном задатку за српску културу - није претенциозно рећи и стога их на сваки начин треба помоћи да у тој намјери буду и препознатљиви и дјелотворни. Учвршћују нас у увјерењу да смо јачи уколико садејствујемо заједно, без обзира што су обје редакције у почетном стадијуму свог рада и што треба да прође доста времена док се плодови ове активности не покажу плодоносним и оправданим. Но, нико нигдје није стигао да претходно није кренуо. У то име, дозволите ми да вас све срдачно поздравим и да вам уз добро здравље пожелим само још једно - да будемо достојни потомци наших честитих и јуначких предака, који су животом и дјелом потврђивали да су увијек стајали ''на ползу рода свога''.

Скуп је поздравио Бранислав Оташевић, предсједник Удружења СНО Васојевића и Лимске долине који је прочитао проглас СНО Васојевћа и лимске долине Проглас о заштити ћирилице и српског језика у Црној Гори и истакао следеће:

''Ћирилицом је написано Мирослављево јеванђеље, повеље и писма зетских владара, Иловичка крмчија Светог Саве, богате ризнице манастира Свете Тројице код Пљевља, Цетињског манастира, Врањанске повеље, штампане књиге Ободске штампарије... Писали су ћирилицом Свети Петар Цетињски, Петар Други Петровић Његош, краљ Никола, Марко Миљанов и сви остали великани Црне Горе. Данас се све то гази, али се надамо да неће прегазити''

У подјелама народа и унутар народа веома су перфидни и невидљиви на пољу културе, а сада отворено и агресивно промовишу нове језике. У Америци се не говори америчким језиком, у Аустралији аустралијанским језиком и слично, али зато цијепају језике код малих народа, а посебно српски језик и ћирилично писмо. То раде смишљено и дугорочно Ватикан све то подржава али, са моћницима Запада, и иницира. Када су Хрвати 1056. године прешли у католицизам, до прије стотинак година, поред Срба тамо смо имали и Србе католике. Али то је била прелазна фаза – временом су постали Хрвати, а они који се нијесу превјерили свирепо су ликвидирани (у злогласној Ендехазији, током Другог свјетског рата) или протјерани у ''Олуји'' 1995. године, уз свесрдну помоћ наших, ''евроатланских пријатеља''. Њима је требало готово хиљаду година да Српски језик преименују у Српскохрватски или Хрватскосрпски – да би данас био Хрватски. По истој матрици данас ''стварају'' Црногорски, Бошњачки и ко зна који ће сјутра ''створити'' језик? А народ који избрише, заборави свој језик изгубљен је – губи свој иднтитет! Континуитет ћириличног писма у Црној Гори може се пратити кроз вјекове. Ћирилица у Црној Гори је показатељ и свједочанство да су ови простори имали писменост. Ни један важнији споменик на простору данашње Црне Горе не може се поменути, а да није написан ћирилицом! - саопштио је Бранислав Оташевић.

На скупу је усвојен Проглас о заштити ћирилице и српског језика у Црној Гори и подршка Министарству Културе Србије поводом иницијативе за заштитом и службеном употребебом ћирилице у Србији.

П Р О Г Л А С УДРУЖЕЊА СНО ВАСОЈЕВИЋА И ЛИМСКЕ ДОЛИНЕ

О ЗАШТИТИ ЋИРИЛИЦЕ И СРПСКОГ ЈЕЗИКА У ЦРНОЈ ГОРИ

У Црној Гори је на дјелу општа дискриминације над српским народом, осим политичке најосјетљивија и најпогубнија је у култури и у образовању, а прије свега Срби су дискриминисани и обесправљени тиме што име је из јавне комуникације у пракси укинуто уставно право да говоре својим српским језиком и да пишу ћирилицом. У Црној Гори сви имају своја права једино то немају Срби.

Чланом 13. Устава Црне Горе утврђен је равноправан положај ћириличног и латиничног писма, а у пракси ћирилица је потпуно изопштена из државног и административног комуницирања. Прије издвајања из државне заједнице са Србијом у Црној Гори се углавном користила ћирилица. На ћириличном писму штампани су уџбеници, лектира, стручни часописи (''Службени лист'', ''Просвјетни рад''), дневна и периодична штампа, вођена законом прописана евиденција органа и организација са јавним овлашћењем, писмени поступци пред правосудним органима, дуж саобраћајница исписивана су мјеста и други географски називи (насељâ, улицâ, тргова), јавни натписи (називи фирми, органа и организација, спортских и осталих клубова), на ћирилици су издаване све јавне исправе (личне карте, свједочанства, изводи из матичних књига, службене овјере и потврде)... Од тренутка осамостаљења државе до данас ћирилица је у Црној Гори прешла пут од обавезујућег до дозвољеног писма, а у том смишљеном процесу елимисања ћирилице најревносније предњаче државне институције, управо оне које су по Уставу задужене да заштите људска права и да се боре против свих врста дискриминација. Врхунац ироније историјског прегнућа актуелне власти јесте истина да је недавно Уставни суд Црне Горе, задужен за заштиту уставности, уклонио трајно и тајно таблу са ћириличним натписом! Како са главе мирише, такву праксу су спровеле и све друге државне институције: министарства, административне установе у локалним самоуправама (електродистрибуција, комуналне службе, катастри, центри безбједности, школе, здравствене установе, библиотеке, музеји, домови културе, дјечји вртићи) - све што се финансира из државног буџета.

На Видовданским свечаностима 27. и 28. јуна 2016. г. у Беранама увојена је Видовданска декларација о заштити и његовању ћириличног писма, коју су усвојиле чланице Српске народне одбране Васојевића и Лимске долине, коју чине - Удружење ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца регионалне организација Беране, Удружење српских књижевника у отаџбини и расијању Андријевица, ''Глас Холмије'' часопис за књижевност, историју и културу Беране и Српско историјско-културно друштво ''Никола Васојевић'' Беране. Иницијативу са истим циљем поднио је и Српски национални савјет Црне Горе из Подгорице. Но, заштитник људских права не реагује на иницијативе за враћање ћирилице као основе српског идентитета у Црној Гори које српски народ тражи од Владе и Уставног суда. Синхронизовано садејство актуелних процеса у Црној Гори (преименовање српског језика у црногорски, брисање ћирилице и увођење латинице као доминантног писма, прогон Српске православне цркве, запостављање српске традиције и културе маргинализацијом преосталих институција српског народа у Црној Гори, обрачун са политичким лидерима Срба и намјером њиховог уклањања са политичке сцене) доводи до економске, социјалне, културне и политичке дискриминације српског народа, што би требало да доведе до асимилације и нестајања Срба до занемаривог процента који не би могао ни по какавом критеријуму да буде релевантан политички партнер новој држави.

Модел по коме се спроводи дискриминација над српском дјецом је најгори баш ове школске године. Ове године су родитељи морали да написмено предају захтјеве управама школа на којем се изјашњавају да желе да свједочанства и књижице њиховој дјеци треба да буду издате на ћирилицном писму. Занимљиво је истаћи да то нијесу морали да раде када је у питању латинично писмо, јер се нису морали изјашњавати поводом тога. Будући да законске одредбе за ово не постоје, директори су добили интерна упутства како да ово заврше. Веома мали број родитеља је тражио ћирилична свједочанства. Већина родитеља нема времена да лично предају захтјев, други дио родитеља нијесу ни знали јер, неке разредне старјешине их нису обавјестиле, тако да се ћирилица намјерно истјерује из образовних установа, док је на дјелу кршење Устава Црне Горе.

Малим бројем захтјева директори школа се на овај начин додворавају надлежнима у Министарству просвјете и настављају свјесно кршење Устава Црне Горе. Они подсјећају да је из Устава Црне Горе већ поодавно избрисан српски језик као службени намећући као службени језик мањине – црногорски.


Наметање језика мањине већини грађана у Црној Гори представља преседан и насиље мањине над већином. Насиље режима и језичка дискриминација највише погађа нашу дјецу и ученике српске језичке заједнице, јер им се намећу уџбеници који нијесу адекватни за ученике српске језичке заједнице, писани су латиницом, а осим специфичности црногорских слова, има и недостатке у квалитету нових текстова од екстремних писаца који су насилно наметнути, утичу на квалитет образовања и тиме дискриминацију дјеце. Насиље владајућег режима над грађанима релевантне већине доводи до тихе асимилације српске језичке заједнице.

Свих ових година, Србима је ускраћено универзално право на рад односно да раде у јавној управи, они су најбројнија популација на бироу рада. Срби су једина нација у Црној Гори која не може да има српско и црногорско држављанство, односно двојно држављанство, док Албанци, Хрвати и Бошњаци могу да имају двојна држављанства.

Студенти на Филолошком факултету, који студирају на катедри за српски језик, дискриминисани су у односу на оне који студирају тзв. црногорски језик, јер не могу да добију посао и да предају на језику којег су студирали. Предузетницима, који се изјашњавају као Срби, држава не одобрава субвенције. Свештенство Српске православне цркве се протјерује из Црне Горе, а српски политички лидери се хапсе и проглашавају за државне непријатеље као да Црна Гора није и њихова држава'', очигледан циљ оваквог положаја Срба и српског језика и ћириличног писма асимилација српског народа и покушај да се уврсти као мањински народ и да се сведе на пет посто.

Подршку Министарству културе Србије и стратегији културног развоја у Србији као и изради новог закона о језику и писму

Сматрамо да је рјешавање статуса српског језика и ћирилице у матици Србији од пресудне важности за све припаднике српског народа без обзира гдје они живе. Било је неопходно да држава Србија до краја ријеши статус већинског језика и писма датог уставним одредбама као и међународним правилима и да то питање коначно уобличи суверенитет и територијални интегритет српске државе. Срби који живе ван матичне државе на овај начин могу да лакше и успјешније регулишу статус положаја ћирилице у државама у којима живе с обзиром да су језик и писмо део културне баштине и питање идентитета сваког народа и његове културе.

Српски етнички простор је недјељив у културном погледу и сходно свим европским повељама гарантује и припадницима српског народа права да буду оно што су били њихови преци и што желе да остану. Када се ћирилици врати значај и улога коју заслужује као темељ наше историјске свијести у Србији онда свуда гдје живе Срби могу за себе да траже право да је користе у пуном смислу. Надамо се да дефинисањем и остваривањем друштвене бриге о језику и писму у Републици Србији, институције државе Србије преко Савета за српски језик могу да с