У БЕРАНАМА СРПСКА НАРОДНА ОДБРАНА ОБИЉЕЖИЛА 1. ДЕЦЕМБАР ДАН УЈЕДИЊЕЊА

СРПСКА НАРОДНА ОДБРАНА У БЕРАНАМА ОБИЉЕЖИЛА 1. ДЕЦЕМБАР ДАН УЈЕДИЊЕЊА

У ТИФРАНСКОЈ КЛИСУРИ КОД СПОМЕНИКА КРАЉУ АЛЕКСАНДРУ КАРАЂОРЂЕВИЋУ ДЕЛЕГАЦИЈА УДРУЖЕЊА РАТНИХ ДОБРОВОЉАЦА ОБИЉЕЖИЛА 1. ДЕЦЕМБАР ДАН УЈЕДИЊЕЊА

Удружење ратних добровољаца 1912-1918,њихових потомака и поштовалаца регионални одбор Беране обиљежило је 1.децембар 1918. односно Дан уједињења.

Тим поводом делегација на челу са почасним предсједником Удружења ратних добровољаца 1912-1918,њихових потомака и поштовалаца регионални одбор Беране Гораном Киковићем.

Историчар Горан Киковић, је истакао сљедеће:

''Краљ Александар I рођен је 17. децембра 1888. године на Цетињу као други син кнеза Петра и Зорке Карађорђевић. Ту је провео прве године живота. Школовао се у Женеви, Петрограду и Београду. Његови васпитачи су били угледни национални радници др Лука Војновић из Дубровника и пуковник Николај Суљмонов. У јесен, 1909. Године, након абдикације старијег брата Ђорђа, обављао је послове пријестолонасљедника. Због наглашених политичких амбиција није никада стекао систематско образовање. Савременици кажу да је ипак много читао. Његову пажњу привлачила је филозофија, социологија, књижевност, живот угледних државника, политика и војска. У унутрашњим и спољашним политичким збивањима имао је значајне улоге. У балканским ратовима 1912-1913 био је комадант Прве армије. Његов отац краљ Петар објавио је 24. јуна 1914. године указ којим је вршење краљевских дужности, за вријеме свога лијечења, пренио на пријестолонасљедника Александра.

Успјеси српске војске на почетку Првог свјетског рата изазвале су дивљење у свијету и објавили његов углед и моћ. Он је утицао на политичке одлуке и стално се налазио са војском на ратиштима. У јесен 1915. године повлачио се заједно са србском војском преко Црне Горе и Албаније. Са последњом србском јединицом евакуисао се на острво Крф. Почетком 1916. године путовао је у Енглеску, Француску и Италију и тражио од савезника подршку за Србију и српску војску на Солунском фронту. У пробој Солунског фронта активно је учествовао. Пратио је изблиза напредовање војске савезникâ.

Са великим задовољством је прихватио одлуку Подгоричке скупштине о уједињењу Црне Горе са Србијом 26. новембра 1918. године и приједлог делегације Народног вијећа СХС из Загреба о стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Створена је велика држава какву је Александар желио.

Краљ Петар I умро је августа 1921. године. Александар је био крунисан за краља у новембру исте године. Имао је три сина: Петра, Томислава и Андрију.

Александар Карађорђевић је унук по мајци црногорског господара Николе Петровића. Одрастао је на двору свога дједе. Осјећао се Црногорацем. По очинству он је чедо шумадијског српства. Црна Гора му је родни крај, а Шумадија завичај. Боравиће на Цетињу 20. септембра 1925. године приликом ручка је изјавио да је он рођени Катуњанин. Грађанима Цетиња сјутрадан је изјавио: ''Рођењем сам везан за ово мјесто, то вам је лако погодити како ми је у души кад сам међу вама... две су се лозе спојиле и изданак ће њихов бити један''. Иначе, Александар је неколико пута посјетио Црну Гору.

Последњи дан кога је он још као регент провео у своме завичају, на Цетињу у Црној Гори, био је 24. јануар 1916. године. Тада је само преноћио. У зору рано, 25. јануара по старом календару, напустио је Цетиње гдје је до девете године своје боравио.

Као србски кнез био је у Црној Гори на прослави проглашења краља Николе за краља 1910. године.

Од 12. септембра до 2. октобра 1925. године краљ је са супругом Маријом путовао кроз већи дио територије Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца за које је вријеме обавио сложене и одговорне задатке. Њихова посјета са државничком свитом Црној Гори, присуство и учешће у преносу Његошевих костију на Ловћен у Нову Капелу, чији је обновитељ био краљ, остала је забиљежена као величанствена и историјска. Њихово путовање започело је одласком из Београда, завршио је повратком у Београд. Тако да њихово путовање почиње 13.09.1925. године одласком у Скопље, и одатле кроз Метохију за Црну Гору, да би се прије предвиђеног времена преко Дубровника, Сплита, Шибеника, Книна и Загреба 2.10.1925. године вратили у Београд. Краљ је био обновитељ и задужбинар Нове Капеле на Ловћену саграђеној на темељима старе капеле, коју је срушила војска Аустроугарске 1916. године. Са великим задовољством је прихватио да присуствује тој свечаности и да узме учешћа у том историјском чину. Та обавеза му је припадала и као потомку по мајчиној линији куће Петровићâ.

Из Берана је 17. септембра новинар Краков информисао читаоце у листу ''Време'' о путовању Краља и Краљице у Црну Гору. Тога дана краљевски пар је кренуо из Дечана. Свечаност је почела освећењем пута Пећ-Чакор-Андријевица, који је назван пут Краља Александра. На четвртом километру од Пећи подигнут је славолук, гдје су радници, инжињери и свештенство дочекали краља и краљицу.

Пут Пећ-Андријевица изграђен је под владом краља Александра. Архимандрит Иринеј је освештао пут, а краљ пресјекао тробојну траку и тако отворио саобраћај.

Краљевски пар са свитом свечано је дочекан на Чакору и Горњем Полимљу, гдје га је бираним ријечима поздравио посланик Новица Поповић. Андријевица је била прва црногорска варош у коју је краљ ушао.

На самом уласку у варош била је подигнута велика тријумфална капија пред којом је била постројена чета војника. У шпалиру су били ђаци, чиновници, инвалиди, ратници. Огромни свијет Васојевићâ дочекивао је необичне путнике код саборне Цркве. Ту су између осталог били ђенерал у пензији. Радомир Вешовић, војвода Милош Војводић, срески поглавар Радета Ракуш, државни савјетник Јанко Спасојевић, предсједник одбора за дочек Милош Драговић. Ту су били војвода и сердари, који су носили револвере о појасима, одјевени у зеленим и бијелим доламама, плавим чакширама, јелецима... Топови су објавили краљев долазак.

Код тријумфалне капије краља је дочекао поглавар среза Радета Ракуш и предсједник општине Арсо Арсеновић. Митрополит Дожић дочекао је краља испред цркве, поздравио га дирљивим говором и увео у цркву гдје је одржано молепствије. Испред цркве било је много народа, гдје се кретало коло и пјевало, краљ је дао сиротињи 5 000 динара и цркви 10 000.

Из Андријевице краљ је пошао у Беране, гдје је стигао око подне. На Градинском пољу били су Срби и муслимани у националним одијелима и окићеним коњима.

У центру вароши краља је дочекала ''маса свијета''.

Пуцањ топова означио је долазак краља у Беране, цио град је био окићен цвијећем, куће застрте ћилимима, бршљанима и боровином. Новинар листа ''Време'' информисао је читаоце 18. септембра т.г. да је Беране тога дана изгледало као ''најчистија варош у држави''.

Код Основне школе био је припремљен ручак. Ту је краља и краљицу поздравио предсједник општине Милан Вешовић са неколико пригодних реченица, а затим представио групу угледних грађана. Ту је био, између осталих, Реџеп Црновршанин, порезник коме је пријестолонасљедник те године крстио деветог сина. Он је краљу за пријестолонасљедника Петра предао на дар црногорско одијело. Краљ је разговарао са добровољцима из минулих ратова, инвалидима, омладином, међу којима је било и муслимана.

Послије кратког одмора у згради начелства краљ је пошао у манастир Ђурђеве Ступове, праћен урнебесним клицањем и пјевањем многих мјештана. Поворка народа правила је кордон и у великом броју кренули су пут манастира. Око 15 минута присуствовао је служби у манастиру.

У Беранама је краљ пред полазак подарио 3000 динара Дому трезвености, затим 1000 динара Женској радничкој школи, 1000 динара најбољем ђаку Учитељске школе, 3000 динара радничком занатлијском удружењу, 3000 динара подмладку Црвеног крста гимназије, 10000 динара сиротињи, за довршетак судске зграде 5000 динара, за градњу зграде гимназије је обећао новчана средства и прихватио је потребу изградње пута Беране-Рожаје-Косовска Митровица.

Из Берана краљ и краљица су неколико километара наставили путовање кроз Црну Гору и Далмацију. Њихова посјета дијела Црне Горе и Далмације примљена је у народу срдачно. О томе је академик Владо Стругар написао: ''За Црну Гору заиста историјски догађај, за краља Александра умилни исказ својности са родним крајем; Црногорцима понос и изрицање најузвишеније похвале херојској слави Црне Горе и њиховом витештву''.-завршио је Киковић.