У БЕРАНАМА ОБИЉЕЖЕНО 160 ГОДИНА ОД ПОХОДА 300 ВАСОЈЕВИЋА ПРЕМА СРБИЈИ (1861-2021)

ДАНИ СЈЕЋАЊА НА СРПСКЕ ЈУНАКЕ И ДОБРОВОЉЦЕ 2021.КОД МАНАСТИРА ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ

У БЕРАНАМА ОБИЉЕЖЕНО 160 ГОДИНА ОД ПОХОДА 300 ВАСОЈЕВИЋА ПРЕМА СРБИЈИ (1861-2021)

Дана 11.10.2021.године у организацији мреже српских удружења “Српска народна одбрана Васојевића и Лимске долине“ коју чине: Уружење добровољаца ратова до 1918, њихових потомака и поштовалаца Беране, Српско историјско- културно друштво “Никола Васојевић“– Беране, и Удружење српских књижевника у отаџбини и расејању за Црну Гору настављена је једнонедељна традиционална културно-историјска манифестација: “ДАНИ СЈЕЋАЊА НА СРПСКЕ ЈУНАКЕ И ДОБРОВОЉЦЕ“ . Делегација “Српске народне одбране Васојевића и Лимске долине“ је посјетила споменике изнад манастира Ђурђеви ступови, јер ове 2021. године навршава се 160 година од похода триста Васојевића према Србији.О значају овог догађаја говорио је историчар Горан Киковић,који је овом приликом истакао следеће:

''Једна војна јединица формирана на захтјев књаза Николе и војводе Мирка Петровића, која је имала задатак да кроз Санџак ''распучи границу'' и дође до Србије. Циљ похода је држан у највећој тајности, тако да га ни сами учесници нијесу знали. Многобројне историјске анализе нијесу сагласне ни данас шта је био основни циљ похода, као ни да ли је сам поход био резултат договора тадашњих владара Црне Горе и Србије (књаза Николе Петровића и кнеза Михаила Обреновића). Сам књаз Никола тврдио је да је Одред требало да донесе Црној Гори обећану ратну помоћ од српске владе. Многе анализе говоре да је прави разлог похода у ствари био намјера да се Србија подстакне да зарати са Османским царством, и да се уз општи устанак у Црној Гори крене у коначни обрачун са Турцима. Војвода Миљан Вуков је на пролеће 1861.године, након великих успјеха у устанку почетком исте године, добио задатак да организује Одред од око 300 војника који ће кренути ка Србији. У исто вријеме је и тадашњи његушки капетан Машо Врбица упућен у Потарје са задатком да тамо диже устанак. Војвода Миљан је за команданта Одреда именовао капетана Шуја Шћепанова Драговића, а за његовог замјеника Милуна Новова Вешовића. Свака капетанија је требало да одвоји по једну чету од око 30 војника. Одред је формиран од ''бираних војника'' тј. прекаљених и доказаних бораца, у најбољим годинама, спремних на највеће напоре. На крају, формиран је Одред који је бројао око 260 војника. У народу је и до данас остала прича о Одреду од 300 војника, и када се говори о овој војној јединици увијек се каже Одред 300 Васојевића. Тачан списак учесника ни до данас није утврђен (некомплетан попис учесника дат је у прилогу бр.2). Осим команданта Одреда и његовог замјеника, као командири чета и командни кадар наводе се: Радуле Јоксимовић, Зарија Протић, Ћуно Марјановић, поп Василије Поповић, Радоје Ђукић и барјактар Зарија Бакић. Чланови Љеворечке чете била су и два књажева изасланика, перјаници из Цетиња Марко Матов Мартиновић и Марко Даичин Мартиновић, на лични захтјев књаза. Они су требали да предају поруку 102 властима у Србији, која се односила на преузимање договорене помоћи. Истој чети добровоњно се прикључио још један цетињанин, Иво Јовов Ивановић. Одред је крајем маја или почетком јуна 1861. године кренуо, ноћу, преко Полице и Бихора у правцу Пештери. Претходно су испред манастира Ђурђеви Ступови, именовани заповједници појединих чета, а сами војници причешћени од стране игумана Никодима Зечевића. Војници у Одреду су били снабдјевени ''мршавим тајином'' и ''брашњеником од манастирских намирница''. Иако нијесу знали прави политички смисао и циљ свог задатка, припадници Одреда су били увјерени да је поход необично важан и за Црну Гору и за Србију, те су се са необичним одушевљењем упустили у неизвјесност и својеврсну авантуру. Скупљање васојевићког одреда запазили су Османлије из сусједног Бихора, и о томе обавијестили команданта османског гарнизона у Сјеници, Омер-агу Чавића. Турска војска и локални муслимани поставили су засједе на мјестима куда се очекивало да ће проћи Одред. Најаче турске јединице у засједама предводили су бег Ћоровић из Лозне, бег Батиловић и Омер-ага Чавић са регуларном војском из Сјенице уз непосредну команду Смаила Загоре. Укупан број османских војника и башибозука у овим засједама не може се са сигурношћу утврдити, мада неке процјене наводе цифру и ''до 4000''. Жестоке борбе су вођене од изласка из Ђаловића клисуре на Пештерској висоравни. ''Одред се пробио до србијанске границе уз губитке: два мртва (Михаило Божов Милошевић и Веко Шујов Зечевић) и девет рањених. Турци су имали 18 мртвих, међу њима је био и Смаил Загора, вођа потјерне јединице''. У истим сукобима погубљен је и бег Батиловић. Подаци о броју погубљених Турака у овом пробоју разликује се, и креће се од 18 преко 21 до 36. Одред је успио да, под сталним јуришима и са трофејима из битака („од 18 турских глава“ по Машу Врбици), 20.јуна (8.јуна по старом календару) стигне на србијанску границу код Васиљева на Јавору „и изненади српску владу“ као и њене граничне органе. Након тешких борби Одред је био несумљиво у лошем стању. Оновремени извори наводе: ''Неки од ових људи су били рањени, сви су били у бедном стању, без новца и хлеба''. Порта у Цариграду је одмах била обавијештена о преласку Одреда преко територије Османског царства. Турски везир из Београда је, по налогу Порте, оштро протествовао код српске владе и тражио да се чланови одреда одмах уклоне из Србије. Аустрија се као посебно заинтересована за односе на Балкану, придружила протестима Порте. Кнез Михаило је, како неби дао повода Порти да сумња како Србија жели да изазове рат и под великим дипломатским притиском, одлучио да се Одред разоружа, а да се припадници Одреда интернирају у унутрашњост Србије. Србијанска влада је 09.јуна у Васиљево упутила генерала Ранка Алимпића, са задатком да Одред мирно разоружа, а ако у томе не успије да га врати на Турску територију. Припадници су се оштро успротивили предаји оружја, али су након три дана, у недостатку животних намирница и љекарске помоћи за рањене, командири пристали да предају оружје. Седам бораца Одреда ни поред тога нијесу пристали да врате оружје него су се вратили натраг на 103 Турску територију. ''Зна се да су на сат хода од границе били дочекани од Турака и сви убијени''. Имена, као ни гробна мјеста, ових седам припадника Одреда никад нијесу утврђена. Остали чланови Одреда подијељени су у групе од 15 до 20 људи и интернирани у Ваљево, Чачак, Крагујевац и друга мјеста. Црногорски двор је уложио протест српској влади о поступању према припадницима Одреда. ''Књаз Никола је послао кнезу Михаилу једног официра и два перјаника с писмом у коме се тражило да се Васојевићи врате у Црну Гору преко османске територије''. Кнез Михаило је пристао на то, па је припадницима Одреда у Ивањици враћено оружје. У другој половини јула 1861.године направљен је план да се повратак изводи ноћу и по групама, како би неопажено могли да пређу преко турске територије. Прва група за повратак била је Љеворечка чета, коју је чинило је 29 Љеворечана и три Цетињанина. Она се пуних пет дана пробијала од Сјенице до Ђурђевих Ступова. На том путу имали су више сукоба, а највећи се десио када су упали у Турску засједу на Гиљеви. Положај љеворечке чете постао је изузетно тежак када јој је погинуо путовођа – стотинаш Илија Петров Стијовић. У том сукобу погинуло је 6 припадника Одреда (Мајо Мишов Милошевић, Јован Радованов Вешовић - Поповић, Милија Петров Дабетић, Илија Миков Оровић, Марко Матов Мартиновић и Марко Даичин Мартиновић), док су двојица рањени. Крајем јула 1861.године група је стигла до манастира Ђурђеви ступови „са 20 турских глава“. ''Остале групе опрезније су пребациване и, углавном, срећније прошле при повратку''. Главне заслуге за то приписују се путовођи, и одличном познаваоцу пештерске висоравни, Радоју Ђукићу, који се више пута враћао до границе Србије и Турске и превео неколико група назад. Процјене говоре да је око 20 бораца Одреда погинуло у овом походу, мада се имена свих погинулих не могу са сигурношћу утврдити. Књаз Никола је све учеснике овог похода, по повратку, одликовао Даниловим орденом, а на Цетињу је подигао споменик са именима учесника из Љеворечке чете. Натпис на самом споменику изазвао је доста нелагоде и контраверзи, прије свега зато што је неколико имена погинулих учесника похода било испуштено, а једно име погрешно уписано. Такође, на споменику нијесу поменити погинули и чланови Одреда из Васојевићке Нахије. Споменик је срушен 1896.године, приликом припрема за дочек краља Александра Обреновића на Цетиње. ''Одлучено је да се споменик сруши, јер је сматрано да он код госта из Београда може изазвати нелагоду''. Види се да је овај поход и овај Одред од самог формирања до одласка и повратка, изазивао много сумњичења, лоших или скривених намјера, неразјашњених околности и замјерки. Народ Васојевића је у вези ових догађаја оптуживао и књаза Николу и кнеза Михаила, јер од почетка до краја њихови бирани представници нијесу имали третман какав су несумљиво заслуживали. О припадницима овог Одреда у Васојевићима се и данас говори са највећим поштовањем, а о њиховом походу преко турске територије као о највећем херојском дјелу.

Састав Одреда 300 Васојевића у походу до Србије 1861. године

(списак је непотпун)

1. Аџић Милутина Велиша, (Лијева Ријека) 2. Аџић Радоње Вукота, (Лијева Ријека) 3. Аџић Митра Јован, (Лијева Ријека) 4. Аџић Јанка Михаило, (Лијева Ријека) 5. Аџић Божине Ново, (Лијева Ријека) 6. Аџић Марка Ристо, (Лијева Ријека) 7. Бабовић Милоша Јоко, (Коњухе) 8. Бабовић Ако 9. Бабовић Милић 10. Бабовић Пиван 11. Бабовић Радуле 12. Бабовић Шћепан 13. Бајић Лакић, (Полица) 14. Бакић Радуна Зарија, (Забрђе) – барјактар Одреда 15. Бакић Драгоја Никола, (Забрђе) 16. Бакић Димитрија Радивоје, (Забрђе) 17. Бакић Тома Стефан, (Забрђе) 18. Бакић Раича Милован, (Д.Ржаница) 19. Бакић Милета 20. Бојовић Милуна Иван, (Бојовиће) – четни барјактар 21. Бојовић Максима Јаков, (Бојовиће) 22. Бојовић Ђелоша Јован, (Бојовиће) 23. Бојовић Вука Милета, (Бојовиће) 24. Бојовић Максима Милета, (Буче) 25. Бојовић Радоја Милун, (Берансело) 26. Бојовић Вуксана Бошко 27. Бојовић Вуксана Милош, - перјаник 28. Бојовић Боја Радован, 29. Бојовић Алексе Ристо, 30. Боричић Тома Ђоко, (Лијева Ријека) 31. Боричић Жујо, (Полица) 32. Боричић Јована Михаило, (Лијева Ријека) 33. Боричић Петар, (Полица) 34. Боричић (Љубић) Ђура Радоје, (Лијева Ријека) 35. Васовић Васа Милован, (Трепча) 36. Васовић Васа Милош, (Трепча) 37. Вељић Радоња, 38. Вељић Савић, (Полица) 39. Весковић Милован, 40. Вешовић Радована Јован, (Лијева Ријека) – погинуо у повратку 41. Вешовић Нова Милун, (Лијева Ријека), замјеник команданта Одреда 42. Вешовић Луке Мирко, (Лијева Ријека) 43. Вешовић Пауна Мирко, (Лијева Ријека) 44. Вешовић Милића Радоња, (Лијева Ријека) 45. Вешовић Сава Ристо, (Лијева Ријека) 46. Војводић Сима Стојан, (Коњухе), пл.капетан, командир чете у Одреду 47. Вујовић Зеко, 48. Вукићевић Васа Арсеније, (Полица) 49. Вукићевић Вуко, 50. Вукић Вуко, 51. Вукић Голуб, 52. Вукић Радуле, 53. Вукић Радун, 54. Вуковић (Губеринић) Сава Милета, (Коњухе) 55. Вулевић Драго, (Трешњево) 56. Вулевић Иван, (Трешњево) 57. Вулевић Радоња, (Трешњево) 58. Вучевић Јована Томо, (Божиће) 59. Вучевић Јована Урош, (Божиће) 60. Голубовић Драго, 61. Голубовић Симо, 62. Губеринић Перуте Бошко, (Сеоца), погинуо у овом походу 63. Губеринић Радоње Вукашин, (Сеоца), погинуо у овом походу 64. Губеринић (Мишковић) Драга Радуле, (Коњухе) 65. Губеринић Арса Сава, (Полица) 66. Дабетић Сава Гавро, (Лијева Ријека) 67. Дабетић Петра Милија, (Лијева Ријека), погинуо у повратку 68. Делевић Јован, 70. Дедовић Арсенија Радисав, (Полица) 71. Дедовић Радосава Радош, (Божиће) 72. Драгићевић Милутина Радован, (Трепча) 73. Драговић Иван, 74. Драговић Голуба Лука, (Ђулиће) 75. Драговић Стефана Милоња, (Ђулиће) 76. Драговић Радована Милић, (Ђулиће) 77. Драговић Веља Радуле, (Ђулиће) 78. Драговић Божа Лука, (Ђулиће) 79. Драговић Шћепана Шујо, (Ђулиће),пл.капетан, командант Одреда 80. Дрекаловић Милоша Алекса, 81. Дрекаловић Вељо, 82. Дубак Радована Милош, (Божиће), погинуо у повратку 83. Ђекић Лакић, 84. Ђекић (Дабетић) Сава Милун, (Краља) 85. Ђековић Милутин, 86. Ђерковић Јанка Миљан, (Коњухе) 87. Ђукић Алил-Тајо, (Полица) 88. Ђукић Петра Ђоко, (Лијева Ријека) 89. Ђукић Драга Илија-Бацо, (Цецуни) 90. Ђукић Миличко, (Полица) 91. Ђукић Вукића Радоје, (Полица), командир чете у Одреду 92. Ђуришић (Плавшић) Никола, (Полица) 93. Ђуришић Стефан, (Полица) 94. Живковић Мило, 95. Зечевић Шуја Веко, (Лијева Ријека), погинуо у одласку 96. Зечевић Вукашин, (Виницка) 97. Зечевић Божа Вуко, (Виницка) 98. Зечевић Милоша Јован, (Виницка) 99. Зечевић Божине Мијајло, (Лијева Ријека) 100. Зечевић Милић-Гале, (Виницка) 101. Зечевић Максима Радоња, (Виницка) 102. Зоњић Радоје, 103. Ивановић Божина, (Слатина) 104. Ивановић Васо, 105. Ивановић Ота Голуб, (Трепча) 106. Ивановић Јова Иво, (Цетиње) 107. Ивановић Ота Мића, (Трепча) 108. Ивановић Никола, 109. Ивановић Плавша, (Слатина) 110. Јелић Вујо, (Слатина) 111. Јованчевић Дмитар, 112. Јоксимовић Вујо, (Буче) 113. Јоксимовић Јосиф, (Буче) 114. Јоксимовић Радуле, (Буче), пл.капетан, командир чете у Одреду 115. Јоксимовић Тодор, (Буче), 116. Јолић Вукота, 117. Јолић Ристо, 118. Јочић Лакића Саво, (Трепча) 119. Кастратовић Беко, (Полица) 120. Кастратовић Милцо, (Полица) 121. Кастратовић Петар, (Полица) 122. Крушчић Радоја Дмитар, (Лијева Ријека) 123. Куч Васиљ, (Полица) 124. Лабовић Тодор, (Полица) 125. Лалевић Драго, 126. Лалевић Радоје, 127. Лалић Радоја Вукашин, 128. Лалић Остоје Стефан, 129. Лашић Дмитра Милош, (Лијева Ријека) 130. Лашић Јована Никола, (Лијева Ријека) 131. Лекић (Драговић) Леке Ђоко, (Ђулићи) 131. Лекић (Делетић) Леке Ђоле, (Краље) 132. Лекић Никола, 133. Лекић Радоња, 134. Лекић Стефан, 135. Лепосавић (Губеринић) Ивана Пуниша, (Коњухе) 136. Малишић Божина, 137. Малишић Јефто, (Виницка) 138. Малишић Марјан, 139. Марсенић Бошко, (Р.Марсенића) 140. Марсенић Лека, (Р.Марсенића) 141. Марсенић Милош, (Р.Марсенића) 142. Марковић Радун, 143. Мартиновић Банџин Луда, (Краља) 144. Мартиновић Милан, 145. Мартиновић Даичин Марко, (Цетиње), перјаник-књажев изасланик, погинуо у повратку 146. Мартиновић Мата Марко, (Цетиње), перјаник-књажев изасланик, погинуо у повратку 147. Масловарић Пера Никола, (Божиће) 148. Масловарић Пера Саво, (Божиће) 149. Масловарић Радоње Туца, (Полица) 150. Машовић Вукић, (Трешњево) 151. Машовић Вучића Сава, (Трешњево) 152. Миковић Васо, 153. Миковић Мико, 154. Миковић Симо, 155. Миликић Муша Вукашин, (Лијева Ријека) 156. Миликић Вука Томица, (Лијева Ријека) 157. Миловић Ново, 158. Милошевић Ћетка Вељо, (Лијева Ријека) 159. Милошевић Миша Мајо, (Лијева Ријека), погинуо у повратку 160. Милошевић Ћетка Милутин, (Лијева Ријека) 161. Милошевић Радосава Митар, (Лијева Ријека) 162. Милошевић Божа Михаило, (Лијева Ријека), погинуо у повратку 163. Милошевић Радула Томаш, (Лијева Ријека) 164. Митровић Вуко, 165. Митровић Никола, 166. Мићовић Ако, 167. Мићовић Миличко, 168. Мићовић Мујо, 169. Мојашевић (Мишовић) Милун, (Слатина) 170. Ненадовић Ненада Милан, (Полица) 171. Ненадовић Ненада Радуле, (Полица) 172. Нерадовић Јован, (Анџелати) 173. Нерадовић Милоња, (Анџелати) 174. Нововић (Голубовић) Мартина Драго, (Трепча), погинуо у походу 175. Нововић Радуле, четни барјактар 176. Обадовић Лазо, (Полица) 177. Оровић Мика Илија, (Лијева Ријека), погинуо у повратку 178. Павићевић (Голубовић) Павића Миџо, (Трепча) 179. Пантовић Алекса, (Полица) 180. Пантовић Савића Туле, (Полица) 181. Петрић Тодора Радуле, (Трепча) 182. Пешић Ђоко, (Горња села) 183. Пешић Митар, (Горња села), 184. Поповић Василије, (Шекулар), поп и пл.капетан, командир чете 185. Поповић Попов Ристо, (Лијева Ријека) 186. Протић Зарија, (Присоја), поп и пл.капетан, командир чете у Одреду 187. Радовић Јован, 188. Радуновић Крсто, (Виницка) 189. Радуновић Томо, 190. Раичевић Лабуд, 191. Раичевић (Голубовић) Сима Радуле, (Трепча) 192. Рајовић Илија, 193. Раковић Тома Радосав, (Курикуће), командир чете у Одреду 194. Рачић Лука, (Слатина) 195. Рачић Никола, (Слатина) 196. Рачић Радован, (Слатина) 197. Савић Гудо, 198. Савић Томаш, 199. Саичић Панта Васо, (Виницка) 200. Саичић Вука Панто, (Виницка) 201. Саичић Мишка Сајо, (Виницка) 202. Станић Благоје, 203. Стијовић Петра Илија, (Полица), погинуо у повратку 204. Стијовић Милована Милош, (Сеоца) 205. Стојановић (Маријановић) Маријана Васо, (Трешњево) 206. Стојановић Николе Вуко, (Трешњево) 207. Стојановић (Вукајловић) Вукајла Вучко, (Трешњево) 208. Стојановић Перо, 209. Стојановић (Маријановић) Маријана Ћуно, (Трешњево), пл.капетан, командир чете 210. Томашевић Вујица, 211. Томовић Дмитра Ђуро, (Лијева Ријека) 212. Трифуновић Марко, (Полица) 213. Трифуновић Радован, (Полица) 214. Ћеранић Перо, (Виницка) 215. Ћетковић Вељо, 216. Ћетковић Милутин, 217. Ћировић (Лабовић) Милете Милош, 218. Фатић Алекса, 219. Фатић Радош, 220. Фатић Веља Стефан, (Коњухе) 221. Фолић Алекса, 222. Чукић Вуко, 223. Шћекић Аксо, 224. Шћекић (Раковић) Радисав, 225. Шћеповић Радоња, 226. Шукић Милоша Јован, 227. Гавро Васов, 228. Милић Бошков, 229. Мираш Радосавов, 230. Михаило Јанков, 231. Томаш Ђукин, 232. Томо Јојин,... -истакао је на крају Киковић.

У културном дијелу програма учествовали су: пјесници;Давид Лалић,Милан Мане Цимбаљевић и Радован Обрадовић.Уз струне гусала скуп је у порти манастира Ђурђеви Ступови поздравио Синиша Петрић.