У БЕОГРАДУ 29.МАРТА 2021.ГОДИНЕ УМРО КЊИЖЕВНИК ДОБРАШИН ЈЕЛИЋ

У БЕОГРАДУ УМРО КЊИЖЕВНИК ДОБРАШИН ЈЕЛИЋ

Како је јуче 29.марта 2021.године саопштио Марко Јелић,син Добрашина Јелића:

''Јутрос нас је напустио наш Добрашин, отац, брат, супруг, деда. Дубоко вјерујемо да је отишао на љепше мјесто, мјестo гдје ће имати све вријеме да ствара, пише и чита своју поезију, прозу, заједно са својом браћом по перу. Вјерујемо да је прерано отишао, јер је био човјек пун живота, планетарне енергије, и његово присуство је било у сваком смислу постојано. Био је такав отац да је то литература! Надамо се да ће врло брзо брати своје боровнице на небеском Рудом брду, да ће нас, његову породицу, чувати са небеских Комова, које је највише волио, које је опјевао у својој литератури, и да ће нам, када свака потешкоћа дође у животу, дати снагу какву је само он и његова душа то знала – вјечите борбе за добро, вјечите борбе за част, вјечите борбе да нема назад!

Сви ми, његови из Врањештине, Рудог брда, родне Слатине, Андријевице, Берана, Будве, Котора, Подгорице, Цетиња, Београда, Новог Сада, Новог Пазара, Крагујевца, Стразбура, Санкт Петерсбурга, Черкасија, Кијева сјећаћемо се његових добрих дјела, његове племените душе и његове вулканске умјетничке енергије која ће, дубоко увјерени, тек да сија.

Оче, изненадио си нас својим одласком, као кад се несташни дјечак сакрије у шуми, али, сигуран сам да ћемо се срести у небеским шумама литературе.

БИОГРАФИЈА

Добрашин Јелић (28. август 1946, Слатина, код Андријевице, Црна Гора), основну школу завршио је у Слатини, осмогодишњу у Андријевици, гимназију у Иванграду (Беране), Правни факултет у Новом Саду.

Завршио је Пјешадијску школу резервних официра, у Билећи и стигао до чина резервног капетана прве класе. Дугогодишњи је руководилац у органима унутрашњих послова Црне Горе, и Савезне Републике Југославије. Живио је и ставарао у Београду.

Писао је прозу, поезију и књижевну и ликовну критику.

Прву причу („Једноруки ловац“), објавио је, 20. марта 1983, у титоградском (подгоричком) листу „Побједа“.

Објавио је књиге:

Грешка (кратке приче). – Књижевне новине, Београд, 1986;

Стријељање краља (анегдоте). – Универзитетска ријеч, Никшић, 1987;

Ништа се не познаје (кратке приче). – Слобода, Београд, 1990;

Тачно тако (анегдоте). – К. К. „Владимир Мијушко-вић“, Никшић, 1990;

Жива истина (анегдоте). – Inter JU – Press, Београд, 1991;

Гробље у Оскудници (кратке приче). – Стручна књига, Београд, 1991;

Небо и земља (анегдоте) – избор из објављених књига анегдота и нове анегдоте. – Запис, Београд, 1993;

Истините приче (кратке приче). – Унирекс (Никшић), 1993;

Вичи полако (записи за дјецу). – И. Р. О. „Рад“, Београд, 1995;

Отело се (анегдоте). – НИП „Премовић“, Београд, 1997;

Крупне ситнице (књижевна критика). – И. К. „Ступови“, Андријевица, 1997;

Чудовеније (приповијетке). – И. К. „Ступови“, Андријевица, 1997, у два издања, и треће издање „Партенон“, Београд, 2017;

Срећа (роман). – Универзитетска ријеч, Београд, 2001, друго издање, И. К. „Комови“, Андријевица, 2002;

Опстајање (књижевна критика). – И. К. „Комови“, Андријевица, 2001;

Бескрајна поља чичка (роман). – Драслар партнер, Бео-град, 2002, друго издање И. К. „Комови“, Андријевица, исте године;

Трајне везе – над пјесничким опусом Василије Томичић Тимотијевић (књижевна критика). – И. К. „Комови“, Андријевица, 2002;

Ријеч по реч (разговори с писцима). – Алтера и Универзитетска ријеч, Београд, 2002;

Бог у Слатини (анегдоте). – И. К. „Комови“, Андријевица, 2004;

Кад се размине Слатина (путописи). – И. К. „Комови“, Андријевица, 2004;

Горња половина (избор анегдота о писцима). – Издање аутора, Београд, 2004;

Искулучена душа (роман). – И. К. „Комови“, Андријевица, 2005;

Цвјетови чемеришта (књижевна критика). – И. К. „Ко-мови“, Андријевица, 2005;

Јован Зоњић сликар (монографија). – Издање аутора, Београд, 2007;

Добро на мјери (афоризми, епиграми и филозофеме). – Издање аутора, Београд, 2008;

Пејзажи Емилије Николић (ликовни есеј). – Клуб Црнотраваца у Београду * Централни дом Војске Србије, Београд, 2009;

О књигама и сликама (књижевна и ликовна критика). – Издање аутора, Београд, 2009;

Легат (поезија). – Издање аутора, Београд, 2010;

Трава, скакавци и ми (анегдоте). – Издање аутора, Београд, 2010;

Ништа све (поезија). – Издање аутора, Београд, 2011;

Радоња Вешовић, пјесник и есејист (монографија). – Издање аутора, Београд, 2011;

Упорност љубави (поезија). – Издање аутора, Београд, 2011;

Скице за портрете (поезија). – Издање аутора, Београд, 2011;

Бесмртне приче (кратке приче). – Књижевна заједница Југославије, Београд, 2012;

Одржавање ватре (поезија). – Књижевна заједница Југославије, Београд, 2012;

Моје мисли (афоризми и пословице). – Партенон, Београд, 2013;

Служба и дружба (говори). – Партенон, Београд, 2103;

Страдања Верка Драговића (роман). – Просвета, Београд, 2013;

О Његошу још нешто (есејистика). – Партенон, Београд, 2014;

Тек треба неко да се уздигне (о сусретима с Михаилом Лалићем и још нешто). – Партенон, Београд, 2014;

Вјечити свијет (поезија). – Партенон, Београд, 2015;

Кроз тунел (роман). – Партенон, Београд, 2015;

Издиг на Рудо брдо (поезија). – Партенон, Београд, 2015;

Тако сам мислио (књижевна критика). – Партенон, Београд, 2016;

Чињенично стање (поезија). – Партенон, Београд, 2016.

Вјечна прозрачност (есеји о Његошу). – Партенон, Београд, 2017;

Вјечност постојања (поезија). – Партенон, Београд, 2018;

Код психијатрице (приповетке и приче). – Партенон, Београд, 2018;

Пут којим се стално иде (Сам собом о смрти) (есеји). – Партенон, Београд, 2019;

Сам собом о умјетности (есеји). – Партенон, Београд, 2019;

Доброслови (афоризми и епиграми). – Књижевна заједница Југославије, Београд, 2019;

Нова служба и дружба (говори). – Издање аутора, Београд, 2020;

Разговори. – Партенон, Београд, 2020;

Није без неке (афоризми). – Партенон, Београд, 2020, и

Поднаполи: Разговори с лицима Горског Вијенца. – Издање аутора, Београд, 2020.

Фељтон о сликару Јовану Зоњићу, под називом „Игра боја сликара Јована Зоњића“. – Политика, Београд, од 9. до 16. августа 2008.

Приредио је књиге Родослов братства Рачића из Слатине код Андријевице и Сјећања Миливоја Јелића (И. К. „Комови“, Андријевица, 2001), као и Монографију Удружења пензионера Савезног министарства за унутрашње послове (са Радишом Благојевићем и Владимиром Кошутићем), 2019.

На анонимним књижевним конкурсима, добио је више награда за кратку причу.

Добитник је Награде „17. јул“, општине Андријевица, за књижевни опус, 1997. годину, и Награде „Михаило Лалић“, И. К. „Комови“, из Андријевице, за роман Бескрајна поља чичка, за 2003. годину.

Освојио је прву награду за необјављену хаику пјесму, на анонимном Међународном конкурсу Хаику фестивала „Оџаци 2019“, који је расписала Народна библиотека „Бранко Радичевић“, из Оџака.

Заступљен је у бројним антологијама, изборима и панорамама, с кратком причом, најкраћом причом, афоризмом, епиграмом, хаику пјесмом, пјесмом, боемском пјесмом. Између осталог, у књигама Ко је ко – писци из Југославије, Милисава Савића, 1994; Ко је ко у култури Црне Горе, Будислава Краља * Новака Вукчевића, 1997; Лексикон црногорске културе, Николе Рацковића, 2009; Споменица Млада Босна 1914–2014, Војислава Максимовића, 2014; На великом путо-вању (о поезији Драгомира Брајковића), Миљурка Вукадиновића, 2014.

Превођен је на више страних језика.

Војислав Бубања објавио је, 2005. године, књигу Разговори с Добрашином, 2010, Књигу о Добрашину, у којима је и Јелићева библиографија, и, исте године, Критика о Добрашину – изабране књижевне критике о Јелићевом дјелу; Радиша Благојевић, објавио је, 2019, књигу Критика о поезији Добрашина Јелића, а Видак М. Масловарић, исте године, књигу Критика о прози Добрашина Јелића, при чему нијесу обухваћене оне критике, које је заступио Војислав Бубања.

Био је члан Удружења књижевника Црне Горе, Удружење књижевника Србија, члан је Удружења за културу, умјетност и међународну сарадњу АДЛИГАТ, којем је поклнио дио своје библиотеке и више десетина потписаних књига.