У АНДРИЈЕВИЦИ ОДРЖАНО УСПЈЕШНО КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ ДАВИДА ЛАЛИЋА
У АНДРИЈЕВИЦИ ОДРЖАНО УСПЈЕШНО КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ ДАВИДА ЛАЛИЋА
У организацији ЈУ Центар за културу и спорт “Михаило Лалић” -Андријевица дана 15.јула 2022.године у малој сали ЈУ Центар за културу и спорт “Михаило Лалић” одржана промоција збирке пјесама “Востани Сербие” пјесника Давида Лалића.
О стваралаштву Давида Лалића, говорили су књижевници: Миладин Јоксимовић, Дарко Јововић, Брано Оташевић, Вулко Шћекић и историчар Горан Киковић. Модератор вечери била је Бојана Вучељић.
Присутнима се представио и сам аутор говорећи стихове из своје нове збирке.
Ово пријатно дружење увеличала је и пригодна свечаност на којој је директор ЈУ Центар за културу и спорт “Михаило Лалић” Иван Радојевић уручио Захвалницу за допринос развоју Установе, и пригодне поклоне због одласка у пензију пјесника Давида Лалића, који је до скоро био члан овог колектива.
Скупу се обратио пјесник и новинар Дарко Јововић,који је овом приликом истакаом следеће: Уважени поштоваоци писане ријечи!
Непресушна жеља за слободом и збацивањем туђинског јарама са крутих рамена српскога народа искрила је незаустављивом ватром и почетком 19 вијека. Тако, тај витешки народ, притиснут турском влашћу, покрену народни устанак којег су пратиле и патриотске пјесме. На таласима тог националног родољубља из груди великог Доситеја Обрадовића потекла је незванична химна српских устанака „Востани Сербие“или Устани Србијо.
Та својеврсна ода српском препороду дала је додатну инспирацију нашем пједнику Давиду Лалићу да сачини књигу под истоименим насловом Доситејеве буднице, између чијих корица смјести седамдесетак поетских кристала вајаних испод горостасног Зелетина. У тим пјесмама, Давид, на њему својствен начин. указује да су исходиша много мучних времена могла бити знатно безболнија, да је којим случајем човјек одагнао мржњу која се наметала као нужно зло. Своје лирско-епске исказе, плашећи се духовног погрома, хранио је песимизмом и страхом за наше сјутра, али и надом да ће након злих прољећа како и сам записа „Онано-онамо стићи слобода којој се одавно надамо“.
Знајући добро, какви смо и чему смо све склони, Давид исклесаним словима која величају историјске вриједности рода свога, од самог Господа тражи опрост за колективне грехове које учинисмо, не би ли кренули путевима добочинства. Он се гласка стиховима, заокупљеним славом прадједовском и завјетом косовским, не би ли се кроз молитве уразумили кад погледамо у небеске двери. То потвђује у пјесми „Лимски молебан“ гдје каже:
Сколи ми бол блиског издисаја!
Ах, како јече Светосавска звона,
Низ јесен пусту, низ понос бескраја
Из тмуше и безнађа отржу ме она.
У исти мах, опкољен сазнањем, да нијесмо свјесни својих дугова и да често нијесмо спремни да грумен соли дијелимо на равне части, из Давидововог хтјења, жељног препорода, допире позив урамљен зовним јецејаима, а један од њих глас:
На угашени косовски свитак
Кама у оку застала:
Востани Сербие,
Давно си заспала!
Давиду из сна не излазе Обилићи, они га и на јави походе, правећи паралелу између смисла и бесмисла, трајања и пролазности. Они су у његовој поезији наслоњени на два свијета и обличје праха човјековог, спрени да обједине јунаке-ратнике које Лалић храни непролазним вриједностима, али и зебњом сестре Батрићеве због помисли да можда више неће имати кога закукука. Зто и пише:
Бјежанија на Пољима Славе,
На олтару кукавица пјева,
Ни Милоша, ни Кнежеве главе!
За ким да закукаш, Сестро Батрићева.
Заблуде народа свога су моменат који често доминира у Давидовом поетском исказу. Ту су саткане ауторове опомене, стрепње, врисак из груди, Проклета Лијевна и Вјечита Змијања. Његови стихови испостављају увјеравање да су сва зла са којима се суочавамо често продукт мржње. И кад читаоца доведе на ивицу људског склизнућа, Давид се испријечи љековитим гласкањем и надом да ће свако зло нестајати под притиском природне потребе која се зове љубав. Пјесник тако брани да му отму сунце, док му се ране позлеђују старе и утиру куле за хајдуке ушушкане вјерношћу јатака. Он је спреман да се брани и кад му отму снове, а његова одбрана лежи тамо гдје су ходили славни синови наши док су слободи отварали врата. Та одбрана су његови стихови из којих се пркоси јав, попут следећег:
За дане што стижу, кад ми отму снове,
Кад ме Бог, часног, на исповијед прими,
Тамо ме слава, Рода мога, зове,
У „Гвозденом стоју“ марширају на Дрини..
Давид, тако од стиха до стиха тоне у мисаоне дубине и из њих испливава предочавајући увјерење да се живот узајамно заснива на слави и поразима, на смијеху и сузама, на успонима и падовима. Чини то, кад кад, тананим лирским томом који утапа у истријску ризницу ншег трајања на трновитим путевима, док смо тражили да нам се избистре очи од од плача над сопственом судбином.
Давидове пјесме су саткане од непогода, нерва који диже руке високо ка небу, од праска ријечи које допиру до изоштрених чула и помисли има ли нам спаса? А сапасење се и у пјесмама тржи, оне су путоказ и очима и души гдје да застану и пронађу лијек, травку за све болести и опоравак од помисли да можа тијело може да избјегне да се земљи преда.
Зато Давид пјева о пролазности, знајући да ноћни мириси цецунских ливада чекају и њега кад закорачи у вјечити сан. А тај сан није смрт, тај сан је неко ново рођење из ког ће се, како наговјештава, поново гласкати стиховима припремљеним да их изњедри неко, кога Бог предодреди за то. Тиме потврђује да је поезија отворени круг ријечи које се врте од једних до других, онако како су се сабље премјештале из руку Милошевих и Лазаревих у руке Вождове и дланове комскијех војвода.
То је доказ да поезија станује у вјечности, исто као што драги ликови станују у Давидовој жељи да их стиховима заштити од заборава и продужи им трајање и кад сјећања откажу послушност. Давид слови и о мукама оних који приложише своју жртву за опште спасење, али и оним обични који знају да наоштре оловку обрвом сјећања и љубављу која се између редова назире.
А љубав није заобишла Давидов стваралачки опус. Излив њежности према драгим бићима често плане, док пјесник испоставља живот као потребу коју треба хранити најтананијим осјећањима и бригом за дрга срца саздана да воле.
То је Давидово нијансирање топлих боја и тонова који свједоче да за све треба имати душу и да су хладноћа срца и духовна сиротиња, најпогубнија послуга за човјека и за род ком припада. Давид овом књигом разагони ту немилу комбинацију, уврћући прст на чело запитан стихом:
Јесам ли ово водоскок у зраку,
Ни на земљи, ни на небу, стао,
Ни сјена у жару, ни искра у мраку,
Јесам ли ово стварно постојао.
А ја кажем постојао си Давиде Лалићу, јер да нијеси не би ти пјесме на усну свраћале, и не би ме мамио да и ја о твојим стиховима зборим, убијеђен да у њима твој занос не заспива, већ да будан сања нека нова боља јутра и за пјеснике и за поезију коју својом реториком браниш од оних који мисле да се без пјесме у Европу може. Без пјесме се, као ни без Бога, не може ни преко прага, као што се без пјесника не може градити позорница културе, што потврђују и ова књига и ово вече.
Ријеч пјесника Вулка Шћекића на промоцији књиге Давида Лалића Востани Сербије
Браћо и сестре!
(Nomen est omen) Све је у имену каже Грчка народна пословица, а блаженопочивши Митрополит Анфилохије рече: „Да су наша имена, наша знамења“ и да је у нашем имену сав смисао нашег живота.
Наш народ као по некој устаљеној шеми надијева имена својим новорођенчадима, тако што је чуо за неко име па му се свидјело или по имену свог претка не водећи рачуна да ли је и то име што је предак носио библијско или или наше народно не знајући да новорођенчету кроз живот име може бити или терет или благослов и заштита јер име врло често одређује судбину човјека.
Не знам колико је Влајко Лалић из Цецуна познавао старозавјетну библијску причу о Цару Давиду и да ли је посједовао неку пјесничку жицу. Вјерујем да јесте и једно и друго зато што је Србин био. Јер Господа као великог пјесника Ловћенски Тајнодидац Његош у визији видје да пјева док ствара. А Српски народ заиста јесте Народ Бога Свевишњега и пјесник међу народима.
Када сину даде име Библијског цара Давида, цара међу пјесницима и пјесника међу царевима, Влајко Лалић трасира пут свом сину и хвала му због тога. Бити Давид а не бити пјесник је просто немогуће. Зато је од најранијих дана био прикључен небеским прекидачем на поље наталожене небеске премудрости, и љепше јаве и снова што ствараоци просто зову – инспирација.
Више него убијеђен да духовна вертикала његовог рода досеже чак до светородне лозе Немањића свјестан своје људске маленкости и немогућности да сам нешто промијени, сав свој ум, сву своју љубав усмјери према Господу и Богомајци, светим Божјим угодницима, Православљу и Светосављу просто се заљубљубивши у вриједности које нам светородна лоза Немањића завешта на чување, у Српску историју, у свој свети Српски род, у Српски језик и Српско писмо Ћирилицу, у Србију као матицу Српског народа и Русију као заштитницу Православља, дубоко убијеђен да је Српски језик и Српско писмо језик неба и Писмо Неба, знајући да писмо служи одређеној култури и одређеној нацији због чега не претставља само средство комуникације већ и одређено културно објележје, односно идентитет одређене заједнице.
Тим прије што бити различит, имати свој идентитет, национални понос и
објележје, у савременом свијету све више постаје привилегијакоја многим смета.
Због толике снаге његове вјерности отаџбини, памћењу и незабораву туговању и сјећању да никог и ништа не заборави, вјерујем да када би неко из светородне лозе Немањића хтио да у овом тренутку кроз моја уста изговори захвалност за то, најмање четири ријечи би рекао: За све што радиш у одбрани оног што вам остависмо „Хвала ти роде мој“.
Зна се да је Исус Христ проповиједао свега три године и да је за те три године обишао многа мјеста у Јудеји и незнабожачкој Галилеји. У многим мјестима је починио многа велика чуда, почев од првог чуда којег је починио у Кани Галилејској када на свдби младожењи нестаде вина и када претвори воду у вино, али када је поново дошао Назарет, у мјесто гдје је одрастао сусревши се са много људске злобе и зависти једино ту није ни једно чудо починио. И рече: Ниједан Пророк у свом мјесту нема поштовање. Тешко је успјети од ненавидника људског рода да у свом крају будеш поштован. А зар се мора умријети да би ти народ свога краја исказао ријечи захвалности за оно што си радио. Ви посвједочисте да и не мора, да свако правило има и своје изузетке и хвала вам због тога. Ја заиста вјерујем да ће доћи вријеме да ће овај град установити пјесничку награду која ће понијети име Давид Лалић.
Лично се осјећам почаствован што га познајем, што сам пријатељ са њим и што у нашем часопису Глас Холмије радимо на истом задатку, у мисији очувања српског имена, српског духовног идентитета, српске колијевке и Новог Српскг Неба, као са правим братом у Христу Господу.
Непомирљив са дешавањима у земљи својих предака а да би се издигао изнад братске неслоге и раскола, и одупро невољама и неправди, уточиште налази у друштву Комских Вила и Комских орлова те Комови постадоше његово светилиште и стециште најљепших мисли о слободи па често кроз стих рече и оно што други не смјеше сматрајући себе и позваним и прозваним и од Земље и од Неба да он то и смије и мора.
Сигуран у то да све што се не само напише и објави већ и изговори на земљи да и Небо бјележи ја се надам да ће из пера нашег брата Давида разиграна његова машта излити још пуно сонета протканих љепотом, покличима за устајање, утјехом и надом.
И да завршим ово моје обраћање са једном библијском причом. Није на одмет да се ко то зна потсјети. У вријеме док Христ би на земљи и када проповиједаше са њим бише и његови ученици који се гласно молише. Пошто то Јеврејима сметаше рекоше му: Зашто не кажеш твојим ученицима да ућуте. А он им рече: „Ако они ућуте камење ће проговорити“.
И заиста драга Браћо и сестре ако у овим одсудним и последњим библијским временима када су све силе зла усмерене на то да униште прво Православни Српски а сада и Руски народ ако ућуте они којима је много дато и од којих ће се много тражити и камење ће се побунити и проговорити у одбрану Богу драгих вриједности.
Јер се дешава нешто што је апсолутно тачно и библијски давно најављено да ће се десити у потоњим библијским временима. Рат силе зла и њених сатрапа против људског рода а уочи другог Христовог доласка. Вријеме се испунило, Господ долази. Недавно, када питаше Руског патријарха колико ће овај сукоб у Украјини да траје, рече: „До другог Христовог Доласка“. Очито то не рече његово тијело и памет већ Дух Свевишњега. А зашто рат и оволико погибије оправдано ће рећи многи. Бог не долази у миру већ у крви и муци. И дијете кад се рађа, нови живот кад се рађа, рађа се у болу и крви. Одавно је у Библији записано а у животу потврђено да је Богу жалије кап невино прпливене крви него један читав безбожни народ. А оно што је много битно за наш народ је то да је све везано за Србију и Косово. Многи аналитичари постојеће ситуације су у једном сагласни: Све је почело на Косову и завриће се на Косову. Јер када свети Српски Кнез Лазар на жртвеник Господњи приложи себе, своју војску и своју државу, тада за такав дар Господу, на Небу се донесе одлука да и уздарје буде још више. И ако Господ не воли војске сва Лазарева војска постаде војска Цара Небескога а на Небу се донесе одлука да друго рођење Господње буде у Србији. Једно је сигурно. Вријеме које иде носи тешко бреме за Српски Народ а расплет је близу. А Господ рече: „ко има уши да чује нек чује“.-истакао је Вулко Шћекић.
