У АНДРИЈЕВИЦИ 13.12.2021. ОДРЖАНА ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ ИСТОРИЧАРА ГОРАНА КИКОВИЋА

У АНДРИЈЕВИЦИ 13.12.2021. ОДРЖАНА ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ ИСТОРИЧАРА ГОРАНА КИКОВИЋА

У организацији ЈУ Центар за културу и спорт одржано је књижевно вече историчара Горана Киковића ''Васојевићке бригаде у балканским и Првом свјетском рату 1912-1918.'' У програму су учествовали: Бранислав Брано Оташевић,књижевник,Давид Лалић,пјесник,Михаило Микан Перовић,публициста,Синиша Перић,гуслар,Горан Киковић,аутор,историчар и водитељ програма била је Андријана Стијовић.

Промоција је одржана у просторијама ЈУ Центар за културу и спорт Андријевица у понедељак 13.децембра 2021.са почетком у 18.сати.

О књизи је говорио рецензент Бранислав Брано Оташевић,књижевник,који је истакао следеће:

O КЊИЗИ ГОРАНА КИКОВИЋА ''ВАСОЈЕВИЋКЕ БРИГАДЕ У БАЛКАНСКИМ И ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ ОД 1912. ДО1918. ГОДИНЕ''

Васојевићи су дали немјерљив допринос у првом и другом Балканском рату, у Првом свјетском рату а поготову у славној Мојковачкој бици, заштитивши одступницу српске војске као и касније на Солунском фронту. Свим презентованим подацима Киковић је дао значај управо жртвовању Васојевића у борби за крст часни и слободу златну. Он истиче да су јунаци са простора Васојевића дали централни печат борбе, наводећи ријечи бившег предсједника Србије, Томе Николића: ''Мојковачка битка је златним словима уписана у српску историју. Показала је оне врлине Црногораца које су митска основа сваког великог, јуначког народа, а Црногорци то јесу – храброст и жеља да се брату помогне у невољи. Каква невоља! Да није било битке на Мојковцу у којој је сердар Јанко Вукотић повео и ћерку Василију, ко зна како би Србија данас изгледала и којим би се језиком у њој говорило.

Познато је да су Сердар Јанко Вукотић и његова војска добили највећу похвалу од самог краља Александара Првог Карађорђевића који је одао признање Црногорско-санџачкој војсци и њеном команданту сердару Јанку Вукотићу, чије ријечи представљају најтачнију историјску оцјену улоге црногорске војске и њеног легендарног команданта. Одликујући га Карађорђевом звијездом са мачевима том приликом је рекао: ''Војводо, Ви сте се више него ли одужили Српству, зато ми је драго што ми се пружила прилика да Вам лично из руке у руку предам за сада ово моје мало признање. Ми, Срби, дужни смо да се са поносом сећамо оних црногорских хероја који се вољно жртвоваше на Мојковачким положајима за спас српске војске и српскога народа. Захваљујући само великом осећању српства и братства, Црногорско-санџачка војска је истрајала у борби и потврдила старо уверење нашег народа да су Црногорци срж српства, његова узданица и његови вековни браниоци''.

Деветог јануара непријатељ је нападао васојевички одред код Берана и ево како у својим ратним забељешкама каже ђенерал сердар Јанко Вукотић о овом нападу пише: ''27. (стари календар) отпутовао сам за Беране, где већ има борби на живот и смрт. На боиште сам стигао око 10 сати. У то време вођаху се борбе по улицама Берана. Иако је непријатељ надмоћнији није успио да Васојевићки одред смјеста потисне, а фронт овог одреда простирао се од ријеке Лима на Ђурђевим Ступовима и даље везу одржавао са извиђачким четама, које су одржавале везе између овог и мојковачког фронта. Храбри Васојевички одред овог дана, као и претходних (25. и 26. по старом календару) издржавао је и извојевао као и увијек до тада славну побједу над многобројним непријатељем. У овим борбама Васојевићи су имали већи број мртвих и рањених''...

А команданту Васојевићког одреда војводи Лакићу Војводићу краљ Никола је послао телеграм сљедеће садржине:

''Мојим храбрим Васојевићима изјављујем моју краљевску благодарност, како на храбром и неустрашивом држању у борбама против надмоћнијег непријатеља, а тако исто на хуманим и братским поступцима, исхрањујући не само војнике из васојевићких бригада, већ и остале војнике црногорске и српске војске, који дејствују и пролазе преко ваше територије. Истрај јуначки сој Васојевачки! Велика српска породицо, да се хвалиш и поносиш међу морем и Дунавом док год буде Срба и јунака! Истрајте најљепши синови моји!''

Академик Милосав Бабовић,каже: ''И кад смо бивали надвладани, бранили смо се не штедећи животе''. Храброст Црногораца у Мојковачкој бици, о Божићу 1916, када су Српској војсци и народу штитили и омогућили одступницу пред надмоћнијим непријатељем, постала је легенда. Херојство које су Црногорци доказали у Мојковачкој бици било је исказ њихове вишевековне историје, оданости осећању Српства, култу слободе и завету отпора непријатељу. ''Мојковачка битка је величанствен чин Црногорске војске, подвиг којим се може поносити цело Српство, а други народи који цене жртвовање за слободу и братство, могу је помињати као пример. Постоји запис о поруци Николе Пашића Јанку Вукотићу: ''Ако задржите Швабе 24 сата, одужиће се Српству довека'', пресудној да војска прихвати битку.

После капитулације Црне Горе део бораца који није пошао са српском војском због злочина који су вршили аустроугари основао је комитски покрет. Најстарији по чину и по положају био је Радомир Вешовић, па су све четовође комитâ са њим одржавале везу, а четовође комитâ на осталом подручју Црне Горе биле су самосталне. Послије пробоја Солунског фронта 1918. године, у чијем саставу је из Васојевићâ било доста официра, подофицира, каплара и редовних војника – комитски вођа поручник Бошко Ђуричанин је извршио више војних акција на територији Полимља Послао поруку мајору Милу Саичићу да са устаницима беранског краја и уз помоћ комита разоружа швапску посаду у Беранама те је аустроугарска посада у Беранама предала 1. Октобра оружје.

''У периоду од 13. до 15. октобра 1918. године, оружаним акцијама комита и устаника разоружани су сви швапски гарнизони и жандармеријске станице и ослобођена читава територија Васојевићâ и поновно формиране Горњовасојевићка и Доњовасојевићка бригада. Командант свих устаника постао је дивизијар Лакић Војводић. Тако су васојевићке бригаде 1918. године, ступиле у борбена дејства против окупатора и ослободиле читаву територију Васојевићâ. А када су српске трупе под именом ''Јадранске трупе'' са генералом Драгутином Милутиновићем на челу, стигле у Гусиње из Метохије и упутиле се према Скадру и Подгорици, њима су се прикључили и батаљони Горњовасојевићке бригаде. Након ослобођења Подгорице, црногорске трупе су распуштене, а генерал Милутиновић је честитао дивизијару Лакићу Кастратовићу на храбром држању њихових трупа''. Поред ослобођења своје територије и учешћа заједно са Јадранским трупама у ослобођању осталих делова Црне Горе, Васојевићи су дали велики допринос у стварању заједничке државе Црне Горе са Србијом.

Зато пуна подршка историчару Горану Киковићу који је овом књигом овјековјечио многе јунаке са простора Васојевића.

Такође свој суд је дао и рецензент Давид Лалић, књижевник.

O КЊИЗИ ГОРАНА КИКОВИЋА ''ВАСОЈЕВИЋКЕ БРИГАДЕ У БАЛКАНСКИМ И ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ ОД 1912. ДО 1918. ГОДИНЕ''

Пред нама је рукопис Горана Киковића, професора и истраживача прошлости српскога народа на горњем току Лима, али и шире, која својим садржајем плијени пажњу љубитеља историјске ријечи, али и обичних читалаца.

Рукопис је насловљен ''Васојевићке бригаде у балканским и Првом свјетском рату од 1912. до 1918. године''. Монографија је приређена са именима хиљаде Васојевића која се први пут јавно објављују на једном мјесту. Ова монографија даје информације о свим погинулим и умрлим војницима из долине Лима које су својим дјеловањем, личном храброшћу и разборитошћу дали своје животе на достојан начин како у борби против Турака за ослобођење од вишевјековног ропства, тако и у борби против аустоугарске окупације. Ова вриједна књига, плод дугогодишњег истраживања и научно-историографски заснована на документима, пружа обиље података који се први пут објављују сажето, тематски интегрисани на једном мјесту, што читаоцу омогућава лако поимање историјских прилика и разумијевање улоге истакнутих протагониста у њима.

У тематској разуђености штива монографије налазимо многе, први пут поменуте и у историографији недовољно обрађене личности. Кроз редове ове књиге провијава став о вриједностима у друштву уопште. Види се с једне стране напор, самоодрицање наших предака у жељи да дођу до слободе, скидање јарма ропства с врата, патриотизам до неслућених граница праћен самоодрицањем.

Сâм аутор је написао више радова и књига на ову тему која су позитивно оцијењене од критике и прихваћене од читалачког аудиторијума. Простор је вјечити оквир живота, иако је у суштини бесконачан, као што је и бесконачна људска мисао. Горан Киковић у свом стваралачком поступку настоји да га упозна што је могуће свестраније и у корелацији са квалитетом живљења човјека и људским заједница у њему. Своја виђења износи у разним приликама и разним поводима.

Књига није много обимна , али по питањима која су у њој покренута врло интересантна, па док се чита изазива размишљања, компарације па и лична одређења. Она је допринос објективном тумачењу времена у прошлости и садашњости, објективна анализа о узроцима и посљедицама догађаја, чиме помаже разумијевање истих.

Идеја да се појави ова књига дошла је као жеља да се што више историјског материјала сабере и да се објави историјска слава српске војске која је у времену Балканских ратова и Првог свјетског рата чинила чуда од јунаштва, а српски народ се послије 457 година ослободио турског јарма и зулума и исто тако јуначки дочекао аустороугарског окупатора.

Циљ појављивања ове вриједне монографије јесте да се великим мозаиком догађаја и личности оствари богат сазнајни и емотивни доживљај који је, донекле, и мемоарског карактера, јер се у њој налазе имена погинулих и умрлих предака и њихове биографије.

Књига осликава драму и славу српског народа и хронолошки обухвата тематски одабране текстове у којима су доминантни етички елементи као што су: хуманизам, оптимизам, епски менталитет као и интелектуални успон који служи за понос роду српскоме. Књига има сазнајно-научни карактер, а основни њен мотив је доживљај једног херојског времена и његових главних актера у дужем периоду. Аутор одаје почаст и дивљење прегаоцима који су у ратним условима сачували од заборава свој понос, јер треба замислити изгладњелог ратника који сједећи на снијегу албанских гудура, ''руком коју не осјећа, биљежи свој живот''.

Читајући ову књигу која својим насловом говори да су преци и потомци повезани, јер без сазнања о прецима, која нам аутор зналачки сјајно представља, не бисмо знали за славне епопеје: Вртијељке, Мокре, Шекулара, Полице, Калудре, Виситора, Гребана, Дечана, Богићевице, Гласинца, Млађа, Брегалнице, Скадра, Мојковца... Овом књигом аутор нас подсјећа да смо народ снажног надахнућа и моралног наслеђа, са великим интелектуалним дометима, да смо храбар народ који живи и опстаје и у најтежим временима ропства. Кроз обиље докумената књига нам даје слику о тим бурним историјским догађајима и за њу се може рећи да је својеврсни музеј Васојевића, натопљен лирском љубављу.

И овом књигом Горан Киковић је, ношен урођеним, побуњеничким рефлексом, устао против заборава који се усађује последњих деценија и у наше биће. Зато је велика мисија ове књиге да нас зближи са нашим узорним прецима, да памтимо њихова имена и не заборавимо њихова високоетична дјела.-закључио је Лалић.

КИКОВИЋ НАПИСАО КВАЛИТЕТНУ И ДРАГОЦЈЕНУ КЊИГУ

Скуп је поздравио публициста и хроничар Васојевића Михаило Микан Перовић,који је предсједник Удружења ратних добровољаца 1912-1918.,њихових потомака и поштовалаца Андријевица.Он је поздравио овакве књиге које Киковић пише и отрже од заборава многе личности и догађаје који су се борили у нашем завичајном простору за крст часни и слободу слатну. Он је истакао да Удружење ратних добровољаца 1912-1918.,њихових потомака и поштовалаца Андријевица на чијем је челу ради на афирмацији добровољаштва у срцу Васојевића и да ће то радити и у наредном периоду.

НАША ИСТОРИЈА ЈЕ ОСЛОБОДИЛАЧКА

Скуп је поздравио аутор Горан Киковић који је истакао да су се Васојевићи борили за слободу српског народа и њихова историја трајања проткана је непрекидним борбама за крст часни и слободу златну и опстанак овог снажног племена. Васојевићи су учествовали у свим великим побједама Црногорске војске над Турцима као што су Бој на Крчеву, Рудешу, Буковој пољани, Морачи, Полимљу, Невесињу, Вучјем Долу, Шекулару, Бучу, Доњој Ржаници (...), јер готово да не постоји ниједан историјски период и догађај у Србији и Црној Гори у коме Васојевићи нису узели запажено учешће, дајући свој пуни допринос ослобођењу и уједињењу као што су то урадили у од 1912. до 1918. године, и то је била круна њихове побједе. Стизале су васојевике бригаде до Гласинца, Богићевице, Млађа, Брегалнице, Скадра, Мојковца и других јуначких српских планина и градова гдје се освајала слобода и гдје су остављали своје јуначке кости. Посебно је у овој књизи значајно што се овдје налазе имена свих погинулих и умрлих из Васојевићких бригада која су први пут стављени на једном мјесту. Зато је и ова књига подсјетник, свјетионик и чувар слободе која подсјећа све нас, који држимо до историјског постојања и велике историјске улоге Срба у Црној Гори, а поготову са простора Васојевића. -истакао је Киковић.