ТРИФУНОВИЋ ''НАЈСТАРИЈЕ СМО УДРУЖЕЊЕ УБЕРАНАМА АЛИ НЕМАМО УСЛОВЕ ЗА РАД''

МИЛИЧКО ТРИФУНОВИЋ ЗА ГЛАС ХОЛМИЈЕ:

''НАЈСТАРИЈЕ И НАЈАКТИВНИЈЕ СМО УДРУЖЕЊЕ У ОПШТИНИ БЕРАНЕ АЛИ НЕМАМО ОСНОВНЕ УСЛОВЕ ЗА РАД''

УДРУЖЕЊЕ РАТНИХ ДОБРОВОЉАЦА 1912-1918. ЊИХОВИХ ПОТОМАКА И ПОШТОВАЛАЦА БЕРАНЕ ОБИЉЕЖИЛО ОВЕ 2019. 85 ГОДИНА ОД ОСНИВАЊА И 23. ГОДИНЕ ОД ОБНОВЕ РАДА

Разговор Горана Киковића, главног и одговорног уредника ''Гласа Холмије'' са Миличком Трифуновићем, предсједником Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца, Регионални одбор Беране.

.

Миличко Трифуновић рођен је у селу Заграђу (Полица), од оца Милорада и мајке Достане, дјевојачко Секулић. Основну школу завршио је у родном мјесту, а гимназију у Беранама. Вишу Комерцијалну школу завршава у Пећи, потом уписује други степен Економског факултета у Нишу, гдје је и апсолвирао. Радио је у органима управе Општине Беране до 1987. године на радним мјестима референта за разрез пореза, референта за грађанска питања, потом као матичар пуних десет година. А након завршавања првог степена Економског факултета радио је као инспектор друштвених организација. Од 1977. године радио је на пословима и радним задацима у Управи за некретнине, као савјетник један. Према општем мишљењу на свим пословима истакао се као марљив и ревностан службеник и поштен радник, који је увијек био на услузи грађанима.Сада је пензионер и своје пензионерске дане проводи поштујући своје претке добровољце.

Од 16. фебруара 2007. до 3. јуна 2011. године био је секретар Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца, Регионални одбор Беране - секција Полица. Потпредсједник Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца, Регионални одбор Беране је од 27. фебруара 2012., дошавши на то мјесто са мјеста предсједника Поличке секције, једне од најстаријих и најактивнијих скција у Удружењу. Био је и предсједник Одбора за подизање споменика попу Јосифу Михајловићу Поповићу, који је подигнут 16. октобра 2011. код Цркве Свете Тројице на Полици. За предсједника Удружења је изабран на Видовдан 2014.године и ову дужност обавља и данас.

Радо се одазвао да говори за ''Глас Холмије'' и да нас упозна нешто више о раду Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца Регионални одбор Беране, са геслом: ''И АКО СМО НАЈСТАРИЈЕ И НАЈАКТИВНИЈЕ УДРУЖЕЊЕ У ОПШТИНИ БЕРАНЕ НЕМАМО НИКАКВЕ УСЛОВЕ ЗА РАД''

КИКОВИЋ: Шта је ваше Удружење урадилона поштовању историје и традиције у Црној Гори и на простору Васојевића с обзиром да ваше Удружење дјелује као регионални одбор и баштини ослободилачке ратове српског народа до 1918. године?

ТРИФУНОВИЋ: Ово Удружење поштује и обиљежава све датуме и личности од Косовског боја 1389-те па до 1918-те. Зато смо у протеклом периоду афирмисали заборављене догађаје, битке и јунаке Беранског краја и простора области Васојевићâ и тиме отргли од заборава нашу славну прошлост, зарад будућности наших потомака. Јер, онај народ који заборавља своју прошлост неће имати будућност. Наша организација је настала далеке 1934. године и функционисала до другог свјетског рата 1941. године, послије рата није обнављан њен рад и тек је 15. новембра 1996-те група поштовалаца и потомака оних славних јунака са Мојковца, Гласинца и других битака и бојева, на челу са публицистом и хроничарем Васојевићâ Радомиром Губеринићем, обновила рад.

КИКОВИЋ: Како ради и дјелује Удружење ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца, Регионални одбор Беране, данас?

ТРИФУНОВИЋ: Циљ постојања Удружења данас јесте да окупља потомке и поштоваоце ратних добровољаца ради његовања славних слободарских традиција добровољачког покрета, слоге, развијања патриотских осјећања, чувања духовних вриједности и културних добара српског народа. Удружење у Беранама ради и дјелује преко регионалног одбора који има своје о ргане: Скупштину, предсједника, потпредсједника, секретара и два члана руководства Удружења. Удружење односно регионални одбор има мјесне секције, секцију младих и секцију жена, које раде и дјелују на његовању славних слободарских традиција добровољачког пократа. Сви органи Удружења раде из почасти и добровољно. Рад Удружења је обновио 15. новембра 1996-те публициста Радомир П. Губеринић, који је био први предсједник. Почасни предсједник био је угледни старина из села Калудре Љубомир Бабић као једини живи добровољац из Балканских и Првог свјетског рата, потпредсједник примаријус др Миленко Вујовић, чланови одбора били су: правник Милош Барјактаровић, професор историје Драгомир Мијатовић и агроном Марко Бабовић. Регионалном организацијом Беране руководили су до 2014.: предсједник Горан Киковић, професор историје, потпредсједник Миличко Трифуновић, економиста, секретар Живко Бјелановић, дипл. правник, и чланови Добривоје Вешовић, дипл. инг. арх. и др Данило Стијовић, стоматолог. У оквиру Регионалног одбора дјелују и секције Удружења и то: Доњоржаничка - предсједник Доброслав Доле Девић, Поличка - предсједник Мило-Јоле Цикић, Заострошка - предсједник Томислав-Баћа Нишавић, Шекуларска - предсједник Влајко Лабудовић, Будимска - предсједник Вука Бабовић, Штитарска - предсједник Арсо Стијовић, секција Ђаловићи-Црвско -предсједник Бојан Ђаловић, Лужачка - предсједник Душан Поповић, Беранска -предсједник Драган Радић, Бераноселска - предсједник Драган Богавац, Дапсићка -предсједник Милан Мане Цимбаљевић, Црновршка - предсједник Данко Оровић, Петњичка - предсједник Војислав-Војо Барјактаровић, Скандинавска - предсједник Љубомир Т. Девић, секција младих - предсједник Љубиша Кнежевић и секција жена - предсједница Весна Бабовић.

Садашње руководство чине : почасни предсједник Горан Киковић, професор историје, предсједник Миличко Трифуновић, економиста, потпредсједници: Мишо Бојовић, Дрган Радић, Радован Губеринић и Душан Поповић, секретар Живко Бјелановић, дипл. правник, и чланови Добривоје Вешовић, дипл. инг. арх. и др Данило Стијовић, стоматолог.

У оквиру Регионалног одбора дјелују и секције Удружења и то: Доњоржаничка - предсједник Вујадин Пантовић, Поличка - предсједник Мило-Јоле Цикић Шљакић, Заострошка - предсједник Томислав-Баћа Нишавић, Шекуларска - предсједник Влајко Лабудовић, Будимска - предсједник Вука Бабовић, Штитарска - предсједник Арсо Стијовић, секција Ђаловићи-Црвско -предсједник Бојан Ђаловић, Лужачка - предсједник Душан Поповић, Беранска -предсједник Драган Радић, Бераноселска - предсједник Драган Богавац, Дапсићка -предсједник Милан Мане Цимбаљевић, Црновршка - предсједник Данко Оровић, Петњичка - предсједник Војислав-Војо Барјактаровић, Скандинавска - предсједник Љубомир Т. Девић, секција младих - предсједник Новак Вешовић и секција жена - предсједница Весна Бабовић.

 

КИКОВИЋ: Шта је Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца, Регионални одбор Беране урадило те је добило престижну награду општине Беране плакету ''21 јул'' ?

ТРИФУНОВИЋ: Удружење је у протеклом периоду оправдало своје постојање, јер је уз помоћ шире друштвене заједнице и многих добротвора, потомака и поштовалаца обновило и подигло велики број споменика и спомен обиљежја: 1997. године подигнут је споменик погинулим борцима Васојевићке бригаде који су на Штедиму 1912-те сахрањени. Њихови земни остаци сахрањени су код манастира Ђурђеви Ступови; 1998. године подигнут је споменик Поличким устаницима и војницима Друге Српске армије, који су умрли приликом повлачења 1915. године, а споменик је подигнут код цркве Свете Тројице на Полици; 2003. године подигнут је споменик борцима Рудешке битке, у којој су устаници Васојевићâ на челу са војводом Миљаном Вуковим Вешовићем поразили турску војску предвођену Селим-пашом. У бици је погинуло око 2 000 Турака, међу којима и Селим-паша и његов син Ибрахим-бег (Селим-пашу је посјекао Стефан Ћорац из Дапсића). У борби је погинуло и 300 устаника; 2005. године подигнут је споменик над гробом јунака и стотинаша Или-Петра Стијовића у сарадњи са мјештанима села Црвско и Ђаловићи. Или–Петар Стијовић је погинуо 1861-ве у пробоју 300 Васојевића према Србији, а наш Одбор једном годишње посјећује његов гроб, који одржава мјештанин села Црвско Славко Маслак; 2006. године обновљен је споменик Краљу Александру Првом Карађорђевићу (1888-1934) у Тифранској клисури, код Доњег Заостра, на старом путу Беране-Бијело Поље. Краљ Александар Први Карађорђевић је пут урадио 1929-те и српски народ Васојевићâ му је у знак захвалности 1929. године подигао споменик; 2008. године подигнут је споменик учесницима Доњоржаничке буне, као и свим погинулим у ратовима против Турака са подручја Доње Ржанице, Калудре, Загорја, Роваца и Доњих Луга. Споменик је подигнут на Доњоржаничком гробљу; 2011. године подигнут је споменик попу Јосифу Поповићу Михајловићу (1810-1865), племенском капетану Доњих Васојевића. Споменик је подигнут код цркве Свете Тројице на Полици у сарадњи са Црквеним одбором - Полица; 2011. године подигнут је споменик Калударској буни из 1912. године код Основне школе у Калудри, заједно са мјештанима Калудре.

КИКОВИЋ: Прије неколико времена затражилисте од ло­кал­не упра­ве и над­ле­жних др­жав­них ор­га­на да до­не­су по­се­бан про­грам за очу­ва­ње, ње­го­ва­ње и уна­пре­ђи­ва­ње кул­тур­них, просвјетних, на­ци­о­нал­них, на­уч­них, исто­риј­ских, осло­бо­ди­лач­ких и дру­гих ври­јед­но­сти срп­ског на­ро­да на те­ри­то­ри­ји Ва­со­је­ви­ћâ и Лим­ске до­ли­не?

ТРИФУНОВИЋ : Ис­та­кли смода је нео­п­ход­но пред­у­зе­ти кон­крет­не мје­ре ка­ко би се Бе­ра­на­ма вра­тио ду­хов­ни сјај и на вид­но мје­сто ис­та­кле зна­ме­ни­то­сти ко­је под­сје­ћа­ју на па­три­от­ски и ви­зи­о­нар­ски дух наро­да ово­га кра­ја. Ка­за­ли смо да је крај­ње ври­је­ме да се ода по­себ­на по­част они­ма ко­ји су, бо­ре­ћи се про­тив ра­зних за­во­је­ва­ча, оста­ви­ли гран­ди­о­зна дје­ла и до­ни­је­ли сло­бо­ду све­срп­ским зе­мља­ма. Треба ли подсјећати јавност да Ср­би као ве­ћин­ско ста­нов­ни­штво у Бе­ра­на­ма де­це­ни­ја­ма би­ли у под­ре­ђе­ном по­ло­жа­ју и да је куц­нуо час да се, на кон­крет­ним ства­ри­ма, та не­прав­да ко­нач­но ис­пра­ви.

''Тра­жи­мо да се, по­шту­ју­ћи ин­те­ре­се ма­њин­ских на­ро­да, кроз по­се­бан про­грам, по­ред ода­ва­ња по­ча­сти ве­ли­ка­ни­ма на­ше исто­ри­је, за­шти­те и уна­при­је­де зна­ме­ни­то­сти Бе­ра­на ко­је ука­зу­ју да су Ср­би од­у­ви­јек би­ли до­ми­нан­та­но ста­нов­ни­штво на овом

Под­сје­тио сам да је сер­дар Јан­ко Ву­ко­тић црногорском војском и са шест до­бро­во­љач­ких ба­та­љо­на са простора Доњих Васојевића 1912. го­ди­не осло­бо­дио Бе­ра­не од тур­ског по­ро­бљи­ва­ча и да ју­на­ци ко­ји су уче­ство­ва­ли у тој па­три­от­ској мисији за­слу­жу­ју ду­жно сје­ћа­ње и по­што­ва­ње.

''Бе­ра­не је захваљујући нашем Удружењу протеклих година про­сла­ви­ло зна­ча­јане ју­би­леје, сто го­ди­на осло­бо­ђе­ња од Турака, сто година ослобођења од Аустроугарске. Но, и по­ред то­га нигдје у гра­ду не по­сто­ји оби­љеж­је у част ју­на­кâ до­бро­во­ља­ца ко­ји су из­во­је­ва­ли ве­ли­чан­стве­ну по­бје­ду над не­при­ја­те­љи­ма ко­ји су пет вје­ко­ва ха­ра­ли на­шим про­сто­ри­ма. Сти­че­мо ути­сак да се та­ко на­мјер­но же­ли ома­ло­ва­жи­ти њи­хо­ва хе­рој­ска уло­га ка­да су, не жа­ле­ћи свој жи­вот, под ге­слом ''за крст ча­сни и сло­бо­ду злат­ну'', ју­ри­ша­ли до ко­нач­не по­бје­де. За­то тра­жи­мо да се бар јед­ној од бе­ран­ских ули­ца дâ име ко­је ће под­сје­ћа­ти на слав­не ју­на­ке до­бро­вољ­це, ко­ји су ис­пи­са­ли сви­је­тле стра­ни­це на­ше исто­ри­је''

Зто на­род Бе­ра­на не сми­је за­бо­ра­ви­ти ни уз­ви­ше­ну ми­си­ју кра­ља Алек­сан­дра Карађорђевића, и да му у знак за­хвал­но­сти за учи­ње­но до­бро­чи­ство, тре­ба по­диг­ну­ти спо­ме­ник у цен­тру гра­да.

''Тра­жи­мо да се са­да­шње ге­не­ра­ци­је на до­сто­јан на­чи оду­же кра­љу Алек­сан­дру Ује­ди­ни­те­љу, ко­ји је Ва­со­је­ви­ћи­ма и Лим­ској до­ли­ни по­да­рио гран­ди­о­зна дје­ла ври­јед­на сва­ког по­што­ва­ња. Та­ка­ва лич­ност за­слу­жу­је да му се у цен­тру гра­да по­диг­не спо­ме­ник, јер је он, из­ме­ђу оста­лог, изгра­дио пут Пећ-Ча­кор-Ан­дри­је­ви­ца, шко­лу у Треп­чи, Дом тре­зве­но­сти у Бе­ра­на­ма, згра­ду Беранске гим­на­зи­је и Оп­шти­не, као и са­о­бра­ћај­ни­цу Бе­ра­не-Би­је­ло По­ље. То су дје­ла ко­ја су обједи­ња­ва­ла на­ро­де, за раз­ли­ку од оних дје­ла ко­ја кре­и­ра­ју да­на­шњи вла­сто­др­шци уво­де­ћи нас у ме­ђу­соб­не су­ко­бе'' .

У по­ме­ну­том про­гра­му којег смо усвојили зна­чај­но мје­сто за­у­зи­ма­ју ак­тив­но­сти ко­је ће има­ти за циљ да про­мо­ви­шу кул­ту­ру и тра­ди­ци­ју срп­ског на­ро­да у Лим­ској до­ли­ни на шта се веома мало ради .

На­ше удру­же­ње је ми­ну­лих го­ди­на до­ка­за­ло да има сна­ге и мо­ћи да сви­је­ту са­оп­шта­ва исти­ну о оно­ме што се зби­ва­ло по­след­њих вје­ко­ва на на­шим ши­рим про­сто­ри­ма. Ми смо све ври­је­ме ду­хов­но би­ли за­јед­но са на­шом бра­ћом Ср­би­ма у Лим­ској до­ли­ни, Под­го­ри­ци, Бе­о­гра­ду и у Ба­ња­лу­ци, али и на рас­пе­том Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји гдје кр­ва­ре ра­не на­ших му­че­ни­ка. Та за­јед­нич­ка ду­хов­ност мо­ра да се ма­ни­фе­сту­је и кроз одр­жа­ва­ње за­јед­нич­ких ску­по­ва у Бе­ра­на­ма, гдје ће у про­гра­му учествовати на­ши по­зна­ти кул­тур­ни и јав­ни рад­ни­ци.

Тражимо да се на ре­кон­стру­и­са­ној згра­ди По­лим­ског му­зе­ја вра­ти ста­ри на­зив: ''Пр­ви Дом трезвености ви­те­шког кра­ља Алек­сан­дра Пр­вог Ује­ди­ни­те­ља''.

''Тра­жи­мо да се на згра­ди По­лим­ског му­зе­ја вра­ти нат­пис ко­ји је ста­јао го­ди­на­ма и свједчио о не­про­ла­зном ври­јед­но­сти­ма чо­вје­ка ко­ји је био на че­лу Кра­ље­ви­не Ср­ба, Хр­ва­та и Слове­на­ца. Ње­го­во име је не­пра­вед­но укло­ње­но са ове згра­де''.

Такође под­сје­ћа­мо да смо на Ру­де­шу заједно са општином Беране по­ди­гли споменик у част и сла­ву Ру­де­шке бит­ке ко­ја се 1862. го­ди­не од­и­гра­ла из­ме­ђу уста­ни­ка из обла­сти Ва­со­је­ви­ћа и тур­ске вој­ске. Зато тра­жи­мо да се из­вр­ши мо­дер­ни­за­ци­ја ове ло­ка­ци­је и да јој се да име Трг ру­де­шких ју­на­ка.

''Вој­ска из Ва­со­је­ви­ћâ, пред­во­ђе­на слав­ним вој­во­дом Ми­ља­ном Ву­ко­вим, на Ру­де­шу је до но­гу по­ту­кла мно­го­број­ни­је тур­ске сна­ге ко­ји­ма је ко­ман­до­вао Се­лим па­ша. Бој на Ру­де­шу је јед­на од нај­слав­ни­јих по­бје­да ко­ју је на­ша вој­ска из­во­је­ва­ла у осло­бо­ди­лач­ким ра­то­ви­ма. Сто­га се морају са­чу­ва­ти сје­ћа­ња на ју­на­ке ко­ји су ги­ну­ли за сло­бо­ду, та­ко што ће се из­вр­ши­ти модернизаци­ја овог про­сто­ра ко­ји тре­ба да но­си на­зив Трг ру­де­шких ју­на­ка''.

КИКОВИЋ:Шта мислите о ''Гласу Холмије''?

ТРИФУНОВИЋ: Само покретање часописа прије осам година је заиста позитивна ствар. Часопис је себи дао озбиљан задатак са циљем да пропрати све активности на подручју Васојевића и да повезује Васојевиће широм свијета. Мислим да је у томе за сада успио. Часопис прати и наше Удружење и све активности српских удружења и према оцјени већине читалаца он је прави глас српског народа Лимске долине. Идеју да часопис излази тромјесечно подржавам, јер нам је овај часопис потребнији данас него икада раније. Да би своју душу сачували, потребно је његовати завичајну историју, своју културу, његовати претке своје, а то управо ради часопис ''Глас Холмије'', који се бори против фалсификата а за историјску истину.

КИКОВИЋ: Која је ваша порука читаоцима нашег часописа?

ТРИФУНОВИЋ: Да поштују своје претке и своју прошлост, јер без прошлости нема ни будућности. Удружењe ратних добровољаца, њихових потомака и поштовалаца из Берана и прича о нашем 23-годишњем раду на очувању историјског сећања јесте хроника напора вриједних појединаца међу којима је свакако и наш почасни предсједник Горан Киковић, без чијег залагања неби било оваквих резултата. Ми радимо на томе да подсјетимо потомке на врлине предака, да им укажемо на предачки морални кодекс, да подсјете, забиљеже и опомену, да оставе траг и о прецима, али и о свом напору да се предачке врлине не забораве. Саморазумијевање себе, свог бића и идентитета у географско-историјском простору беранског краја и Васојевића ову врсту напора чини племенитим послом, послом који је невидљив у тренутку, али јесте у времену и као такав остаје и опстаје као чин вриједан пажње и дивљења, јер уграђује у мозаик памћења непрекидно нова подсјећања на старе врлине и даје потомцима нову боју историјског постојања и самосазнања да смо беочуг у животу и времену и да се континуитет на једном историјском простору не постиже само непрекидним животом људских заједница у њему него прије свега континуитетом мишљења и морала, истовјетности са својим прецима, свакако обојеном бојом савременог трајања.

На путу свог опстајања током минулих вјекова Васојевићи, Србљаци, Шекуларци и друга племена из старе Црне Горе и Брда током прошлости изњедрили су бројне величине и народне трибуне, борце ''за крст часни и слободу златну''. Они су се прославили кроз многе славне епопеје: Вртијељке, Мокре, Шекулара, Полице, Калудре, Виситора, Гребана, Дечана, Богићевице, Гласинца, Млађа, Брегалнице, Скадра, Мојковца...

Удружење је у протеклих 23 године од када смо обновили рад и у поменутом периоду постигли велике резултате на поштовању и његовању традиција добровољачког покрета који је на простору Васојевића зачет од постанка овог најбројнијег српског племена које је изњедрило јунаке попут Вука Брајотића, Миљана Вукова Вешовића, ђенерала Радомира Вешовића, Александра Саичића, Мила Саичића, Мила Кењића и других српских јунака и витезова који ''живе докле сунце грије''. Треба ли подсјећати да су Васојевићи у балканским ратовима и у Првом свјетском рату имали дванаест батаљона војске, односно двије бригаде. Зато је и наша обавеза да се сјећамо наших предака, зарад нас самих - њихових потомака.

Посебно смо поносни на сарадњу са Удружењем из Војвода Степе чији рад уткан и у наше активности. ''Они су вриједни људи, потомци храбрих солунских јунака и добровољаца који нијесу заборавили ко су и од кога су. Обновили смо и подигли десет споменика и спомен обиљежја на простору Берана што говори о раду Удружења, које би хтјело да остави будућим покољењима драгоцјену историјску истину. Зато смо и поносни на наш рад'' .