СЈЕЋАЊЕ НА БОМБАРДОВАЊЕ МУРИНЕ -НАВРШИЛО СЕ 21 ГОДИНА ОД НАТО БОМБАРДОВАЊА
СЈЕЋАЊЕ НА БОМБАРДОВАЊЕ МУРИНЕ -НАВРШИЛО СЕ 21 ГОДИНА ОД НАТО БОМБАРДОВАЊА
Дан 30. април 1999.године остаће упамћен као један од најкрвавијих датума у новијој историји Црне Горе. Тада је бомбардовано Мурино, када је страдало највише цивила током те агресије. Страдало је шест невиних грађана, међу којима ђеца –четрнаестогодишњи Мирослав Кнежевић (1985), тринаестогодишња Оливера Максимовић (1986) и десетогодишња Јулија Брудар (1989). Старији страдали били су Вукић Вулетић (1953), Милка Кочановић (1930) и Манојло Коматина (1927).
Сјећајући се тих стравичних дана, Мирко Кнежевић, Мирославов отац, каже да у случају какав се десио на Мурини вријеме не лијечи ране, напротив, продубљује их. ''Ево 20 година је од НАТО убијања СРЈ и Мурина, убијања наше ђеце и друге родбине, а ране просто не могу да зацијеле. Напротив, продубљују се и све су отвореније, да кад би се живјело и 200 година и много више све би биле крвавије, јер наша власт томе доприноси. Убијали нас, уништавали и рушили а власт са њима раме под раме. Ликују тиме што нам је земља убијена, што су нам наши најмилији убијени, што су постали слуге крвнику и што ће да их служе у свим њиховим и најнижим прохтјевима. Али нама је најтеже што нас ова власт убија ево 20 година и соли нам памет да жртве нијесу ни постајале, а камоли да осуде тај злочин. Шта рећи осим запитати се докле иде људско подаништво и ништавило'' – огорчено се пита Мирко Кнежевић.
Његов брат др Марко Кнежевић каже да је злочиначка НАТО агресији на СР Југославију 1999. године, која је извршена без одобрења Савјета безбједности Уједињених нација, без објаве рата и кршењем међународног права и правила ратовања, оставила тешке и несагледиве последице на становништво и животну средину Србије и Црне Горе.
''За 78 дана даноноћног бомбардовања, према новинским извјештајима, бачено је на територију Србије и Црне Горе више бомби него што је Хитлер на том простору испоручио у току Другог свјетског рата. О еколошким посљедицама бомбардовања сачињен је алармантан извјештај, који је предат Уједињеним нацијама, а из којег произилази да је НАТО плански затровао Србију у циљу трајног уништења народа. У ту сврху употријебљено је забрањено оружје – пројектили са осиромашеним уранијумом и касетне бомбе, па је знатан дио територије радиолошки контаминиран са трајним посљедицама на живи свијет. Да би остварио тај циљ НАТО је ударио и на цивилне објекте које је прогласио ''легитимним метама'', а рушење објеката и убијање цивила „''колатералном штетом''. Поред многобројних срушених школа, болница, породилишта, рафинерија нафте, мостова и других објеката, НАТО је из авиона уништавао избјегличке колоне, возове и аутобусе са путницима, као и гробља. Према процјени, у току агресије, од укупно 2.500 жртава, 90 одсто су цивили, 30 одсто ђеца, док је 40 одсто рањено и осакаћено. Уништење народа наставља се послије агресије све масовнијом смртношћу становништва, нарочито ђеце, од малигних болести. У Србији, по мишљењу медицинских стручњака, смртност становништва од тих болести попримила је епидемиолошке размјере'' – истакао је др Кнежевић.
Он негодује што за НАТО злочинце, не постоји међународно право, већ право јачег, што не постоји ни оптуженичка клупа, те њихови монструозни злочини остају некажњени а ратна штета ненадокнађена. ''За разлику од Србије, Црна Гора није учествовала у одбрани своје земље од НАТО агресије. Тадашња власт у Црној Гори завела је, умјесто војне, радну обавезу и бојкотовала мобилизацију, а што није спријечило НАТО да ваздушним ударима остави крваве и разорне трагове у Мурини, Велици, Даниловграду и Луштици. Дана 30. априла 1999. године НАТО авиони бомбардовали су камени мост у Мурини и том приликом убили шест цивила, од којих троје ђеце и сваке године 30. априла у Мурини се организује помен жртвама НАТО бомбардовања, уз порука да се жртве никад не забораве а злочин не понови'' – казао је др Кнежевић, који припрема и књигу на ту тему.
Радомир Коматина, коме је у агресији на Мурини страдао отац, револтиран је тиме што је жртве НАТО насилника у Мурини и њихове породице власт заборавила, чак се није поклонила ни њиховим сјенима.
''Имамо ми на Мурини још једну жртву, седму, што ми мало неправедно не помињемо јер се није десила заједно са овим страдалима. Ради се о Јовану Оташевићу, који је враћајући се са сахране ових жртава у Пећ, на своју војничку обавезу, страдао на Кули од касетних бомби тог истог НАТО зликовца. А улазак власти у ту злочиначку алијансу, дакле мимо воље народа, како се осјећамо? Довели су нам крвника у кућу, па сад видите како нам је. Убили нам ђецу, мајке, очеве…, они сад ту са нама да нам досипају со на живе ране. Шта ту има да се каже? Има да од уласка у савез са крвником ми у овој Црној Гори више нијесмо ни пожељни. Кажу да Црна Гора није бомбардована, није било жртава, а ко смо ми онда!? Е, они су за нас саучесници или налогодавци страдања наших жртава. Огорчени смо на власт у сваком случају, поготово што су наши чланови породица од тада дискриминисани. Мој син, дифовац, на конкурсима никада није могао проћи, а примани су неки са лошијим условима, тако да је он морао отићи одавде да би радио и живио'' – разочаран је Коматина.
Он закључује да само траже да актуелна власт призна чињеницу да је Црна Гора бомбардована и да жртве постоје, што зна цио свијет, а једино власт неће да призна. ''Сад смо свједоци и повећане смртности народа на овом простору од последица НАТО бомбардовања - од карцинома на разним органима, срчаних и можданих удара, од којих сам један и ја. Чак је и Олбрајтова рекла да ћемо након 60 година тек да сахрањујемо жртве од посљедица бомбардовања. Све се сад овђе измијенило, природа више није као што је била - не дај боже никоме на кугли земаљској да се деси то што се десило на Мурини'' – закључује Коматина.
Тог 24. марта 1999. године, око 20 часова, почело је разарање СР Југославије. Епилог дејствовања ''Милосрдног анђела'' послије 78 дана незапамћене агресије било је 30.000 ваздушних налета, 50.000 испаљених разорних пројектила и око три хиљаде угашених људских живота. Рањено је 12.500 становника, а огромна материјална штета начињена је на бројним војним и цивилним објектима, школама, здравственим центрима, споменицима културе, медијским кућама и слично. Бомбардовање СР Југославије завршено је 10. јуна 1999. усвајањем Резолуције 1244 Савјета безбједности Уједињених нација.
Све су видљивије несагледиве посљедице по здравље становништва на Косову и другим бомбардованим мјестима због осиромашеног уранијума, знајући да ће се ''духовна и физичка контаминација'' осјећати још дуго година на цијелом том простору. Подсјећања ради, током НАТО агресије у Црној Гори је страдало 10 особа, међу којима и троје ђеце, а крвави епилог тог бомбардовања СРЈ био је око 3.000 угашених живота. Првог дана напада прва жртва је била деветнаестогодишњи Саша Стајић из Београда, који је погинуо на стражи у кругу касарне ''Милован Шарановић'' у Даниловграду. У нападима који су услиједили 6. априла 1999. године НАТО је бацио бомбе на аеродром у Голубовцима. Дан касније бомбардована је фарма у Подгорици, када су страдала три радника запослена на њој. Током 16. априла више пројектила и бомби погодило је подручје Подгорице и Даниловграда.
Двадесет једна година од НАТО бомбардовања Мурине навршава се данас, 30. априла, а за жртве, међу којима велики број цивила и дјеце, као и за разарање цивилних објеката (школа, болница) до данас није нико одговарао нити је отворено питање одговорности.
Новак Вујачић
