СУСРЕТ СА ДОЦ. ДР БУДИМИРОМ АЛЕКСИЋЕМ, АУТОРОМ КЊИГЕ „ТЕМЕ НОВИЈЕ СРПСКЕ ЕПИКЕ” Народ и данас епски живи и мисли

СУСРЕТ СА ДОЦ. ДР БУДИМИРОМ АЛЕКСИЋЕМ, АУТОРОМ КЊИГЕ „ТЕМЕ НОВИЈЕ СРПСКЕ ЕПИКЕ”

Народ и данас епски живи и мисли

Уопште не сумњам да ће епика, са својим узвишеним поукама и порукама, и својим креативним духом преживјети. Докле год се у свијету буде водила борба између добра и зла, између правде и неправде биће озбиљних и дубоких промишљања о природи те борбе исказаних у епским формамаНајновије ђело доц.др Будимира Алексића „Теме новије српске епике”, које је недавно угледало свјетлост дана у издању Института за српску културу из Никшића, сренуло је пажњу читалачке јавности у Црној Гори. У питању је књига која сабира дванаест радова које је Алексић писао разним поводима, а која бацају сасвим нову свјетлост на поимање одређених аспеката новије српске епике.
Шта су фундаменталне теме наше новије епике? Да ли је епски дискурс и даље дјелатан?
– У радовима сабраним у овој књизи настојао сам да размотрим како су епске пјесме „на народну”, за које се у науци усталио термин „новија српска епика”, приказале неке велике догађаје и знамените личности из наше прошлости. Ријеч је о пјесмама ствараним током 19. и 20. вијека, које су биле безрезервно прихваћене од стране гусларске слушалачке публике на широким просторима српских земаља. Оне говоре, у форми гусларског десетерца или осмерца, најчешће о сукобима с Турцима, али и о догађајима и борбама у Балканским ратовима и у Првом и Другом свјетском рату, као и у Одбрамбено-отаџбинском рату у западним српским земљама 1991-1995. године. Њихов циљ је био да пробуде народни дух, развијају националну свијест, чувају сјећање на страдање српског народа кроз историју и шире српску националну идеју на тековинама и резултатима наших ослободилачких ратова и витешким подвизима наших јунака. Најистакнутији представнник гусларско-десетерачке епске поезије у 20. вијекусвакако највећи пјесник новије српске епике је Радован Бећировић, који је такорећи опјевао читаву српску историју. Епски дискурс је континуирано ђелатан, и – по мом суду – биће то сигурно све док постоје велике теме за књижевноумјетничку обраду. Док год буде у свијету чојства и јунаштва – биће и епског исказа тих категорија.

 Кога издвајате од савремених епских пјесника? Имамо ли наследника Радована Бећировића?
– Велики је број постбећировићевских, имитативних епских пјесника, од којих неки имају и квалитете који се не могу порећи. Они бирају теме које удружене с римованим десетерцем, или осмерцем, налазе сигуран пут до гуслара и слушалаца. Међу њима се свакако издваја Божо Ђурановић (1940), који се – можемо слободно рећи – прославио двијема пјесмама: десетерачком „Суђење сердару Шћепану Радојевићу” и осмерачком „Погибија попа Мила Јововића”. Веома је богат и тематски разноврстан и пјеснички опус Обрена Говедарице (1948-1999). Током последњих неколико година посебно се разбуктала популарност гусларских пјесама Славка Перошевића (1968). Ове године је значајну пажњу изазвала и књига епских пјесама „Преци и потомци” младог пјесника Владимира Томића (рођеног 1984), што је још један показатељ да епика има будућност. Треба свакако поменути и Андра Ђапића, Милорада Миша Тијанића и Николу Никчевића који тематиком својих пјесама знају да дозову великог и непревазиђеног Радована Бећировића.
Има ли епика будућност? Да ли се историја за њу зауставила?
– Када разматрамо то питање морамо имати у виду чињеницу да на овим нашим просторима народ и данас епски живи и мисли. Свједоци смо да је, послије Његоша, данас и овђе најпопуларнији и најцитиранији пјесник – управо Радован Бећировић. Митрополит Амфилохије је прије четрдесетак година тачно уочио да „нема колибе црногорске, ни босанске, ни херцеговачке, гдје се не чују звуци гусала и гђе се не пјевају пјесме Радована Бећировића“.
Популарност гусала и епских пјесама, нарочито на овим просторима, не јењава до данас. Стога уопште не сумњам да ће епика, са својим узвишеним поукама и порукама, и својим креативним духом преживјети.
Докле год се у свијету буде водила борба између добра и зла, између правде и неправде биће озбиљних и дубоких промишљања о природи те борбе исказаних у епским формама.

Радован Бећировић највећи пјесник новије српске епике
 Посебно поглавље посвећујете Бећировићу. Какав је његов поетски однос према инструменту који га је прославио?
– Четири рада, који чине посебно поглавље књиге, односе се на стваралаштво највећег пјесника новије српске епике – Радована Бећировића. Један од њих говори о Бећировићевом схватању значаја и улоге гусала у српском народу. Он је овом инструменту посветио шест пјесама, упоређујући га са светим олтаром и сматрајући га богомданим српским инструментом који је, заједно са Српском црквом, чувао националну и историјску свијест и свијест о нашем хришћанском идентитету. Чувени су они његови стихови „Манастири и српско гудало, То је српску вјеру сачувало”, као и „Гусле моје, мој свети олтару, Рода мога божанствени дару”. Значајан пјеснички простор је посветио и двојици најбољих српских гуслара између два свјетска рата – Петру Перуновићу из Пјешиваца и Танасију Вућићу из Горње Бијеле из Дробњака. Заиста, ријетко је који српски пјесник тако заносно пјевао о гуслама, као овај епски бард из Дробњака.

А.Ћуковић