СТОСЕДАМДЕСЕТ ГОДИНА ОД ШТАМПАЊА ГОРСКОГ ВИЈЕНЦА

               СТО СЕДАМДЕСЕТ ГОДИНА ОД ШТАМПАЊА ''ГОРСКОГ ВИЈЕНЦА''

Како је овом приликом рекао професор историје Горан Киковић:

''Тачно прије 170 година, фебруара 1947. у Бечу, у штампарији јерменског Манастира Мехитариста објављено је Његошево ремек дјело ''Горски вијенац''.

''Горски вијенац'' (наслов првог издања  ''Горскıй вıенацъ'') је рефлексивно-херојска поема у облику народне драме Петра II Петровића Његоша, настала у доба српског романтизма. Дјело је објављено у Бечу 1847. године на српском народном језику и својом појавом представљало је велики допринос побједи Вукове борбе за нови књижевни језик. Тема ''Горског вијенца'' је истрага, односно истријебљење потурица. Дјело је написано послије поеме ''Луча микрокозма'' (1845), a прије поеме ''Лажни цар Шћепан Мали''(1847, објављене 1851).

Његош је, у ''Горском вијенцу'', исплео читаву црногорску историју, опјевао најважније догађаје из прошлости, од времена Немањићâ до почетка 18. в. насликао свакодневни црногорски живот, њихове празнике и скупове, дао народне обичаје, вјеровања и схватања, приказао сусједне народе, Турке и Млечане. У ствари, у ''Горском вијенцу'', у његових 2819 стихова (десетераца, изузев једне уметнуте пјесме у деветерцу и једне тужбалице у дванаестерцу), нашла су мјесто три свијета, три цивилизације, које су се додиривале и преплитале на црногорском тлу. Прва је црногорска херојско-патријархална цивилизација, чији је највиши израз класична Црна Гора. Друга, турска оријентално-исламска цивилизација, и трећа, западноевропска цивилизација, коју оличавају Млечани. Тој отворености према другим народима и културама, којој није стала на пут ни чињеница што су ти народи били исконски непријатељи Црне Горе, треба додати и другу отвореност спјева, отвореност према природи и космосу. Она добија различите облике, од фолклорних посматрања небеских прилика, преко макрокосмичких визија владике Данила, до размишљања игумана Стефана о космичком поретку, у којима се хришћанска традиција додирује с модерним природнонаучним представама.

У вријеме када је Његош писао ''Горски вијенац'', Турска је настојала да сломи сваки могући отпор у Црној Гори, плашећи се нових таласа побуна.                                  Од својих тајних агената Порта је била добро обавијештена о Његошевим везама са Београдом и пољском емиграцијом. Исте године, јавио се још један проблем: година је била неродна. ''Њиве ни сјемена нису донијеле'', ''народ је цио без жита; ово је горе него куга'', пише Његош. У земљи је харала глад, по селима су се јављали одметници, на граници према Скадру Турци су поклањали храну, коње и оружје сваком ко би хтио да им приђе. До Његошевих руку било је дошло десетак турских барјака намијењених побуњеницима у племену Кучи.

Спољни удари изазивали су снажан одјек у пјеснику. У његовом духу један за другим искрсавали су ликови јунака: Мићуновић, Батрић, Мандушић, Мартиновићи, Ђурашковићи, Раслапчевић, Томановић и заједно с владиком Данилом, игуманом Стефаном и сестром Батрићевом, сами се плели у вијенац слободе и отпора, који је пјесник посветио Карађорђу Петровићу, у ствари, самом устанку. Мада је радњу ''Горског вијенца'' пренио у прошлост, Његош је у дјело упјевао и неке појаве из свог времена. У Селим-паши препознају се црте савремених турских паша, а у Мићуновићевој мржњи према издајницима иста она мржња коју Његош осјећа према издајницима Црне Горе 1846. у епској пјесми ''Кула Ђуришића'' и сатири ''Орао и свиња или наша браћа подмићена од Турака''. Све је у Његошевом дјелу у знаку осуде 1846: мржња Његошевих јунака према потурчењацима, клетва сердара Вукоте, коло о Милошу и Косову. Само је ова мржња пренијета у прошлост, дата у поетској визији црногорске историје почетком 18. вијека. Грађу за своју визију Његош је највише црпио из саме историје. Владика Данило и неки јунаци дјела историјске су личности с почетка 18. вијека. Сердар Вук Мићуновић, славан по свом јунаштву приликом опсаде Бара, примао је од Млетачке републике мјесечну плату од пет форината и 40 фунти двопека. Војвода Драшко, ''спаија Драшко Поповић от Оз(рини)ћа'' — како стоји на његовом печату — и Вукота Мрваљевић такође. Вук Раслапчевић, Јанко и Богдан Ђурашковић, кнез Раде, сердар Вукота и Томаш Мартиновић помињу се у историјским документима. Захарије Орфелин, српски писац и историчар с краја 18. вијека, који је писцу ''Горског вијенца'' дао и друге подстицаје, биљежи и бој код Острога у доба владике Данила, када су под командом Мандушића и Рогана, Црногорци тако потукли Турке да су ''једва мог бјегством спасисја''. У једном запису из Даниловог доба такође се налази да је кућа Медовића на Цетињу одлуком народне скупштине разорена 1704., а Медовићи изгоњени. И за неког игумана Стефана зна се, да је живио средином 18. вијека.

           И црногорско народно предање чувало је успомену на многе јунаке и догађаје опевјане у ''Горском вијенцу''. Драшко, Батрићева смрт, Пецирепово четовање, Мандушићева љубав према оружју, сама истрага потурица — све се то налази у народним епским пјесмама које је Његош годину дана раније унио у ''Огледало српско''. У спјеву Његош се није држао само предања о догађајима с почетка 18. вијека. Његови јунаци ишли су у мислима и дубље у историју. У колима, служећи се народом као медијумом, пјесник се враћао у далеку прошлост. Као и други романтичари, ни он историју није сликао онаквом каква је била, већ онаквом каква је живјела у његовом духу. У машти је мијењао ликове, догађаје и чињенице и претакао их у слике које су одговарале његовој визији народне борбе против Турака четрдесетих година 18. вијека. По историји, обрачун с потурицама у Црној Гори текао је више година. На почетку 18. вијека поједина црногорска племена тријебила су, односно изгонила потурчењаке из своје средине. У ''Горском вијенцу'' догађаји су другачије приказани: Његош је спонтаном историјском процесу дао митски облик истраге. У пјесниковој визији истрага је почетак борбе за ослобођење од Турака, управо претходница Првог српског устанка од 1804. И сама посвета дјела ''хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме'' који ''циљу доспје великоме'', симболично повезује ова два догађаја. ''Горски вијенац'' је, како се и у наслову каже ''историческо собитие'', јер је утемељено историјским чињеницама и у њему није ништа измишљено, како тврде савремени тумачи попут некаквог професора Новака Килибарде. Његоша и његово најпознатије дјело ових дана и година нападају и неуки читачи прошлости, попут извјесног Муховића, који Његоша сматрају ''крвником Бошњака'' што није тачно, јер у доба Његошево није било Бошњака, већ вјековних окупатора Турака Османлија и њихових домаћих изрода (потурица), који су се радије окретали Турцима неголи учешћу у светој борби за ослобођење Црногораца од окупатора, што је у народу примано као ''издаја својих'' па је презир и гњев према њима, с правом, био изразито јачи од природне мржње према завојевачу.  Ту историјску истину ничија изјава или писанија, уосталом редовно неквалификованих и недобронамјерних ''савремених тумача'' не може оспорити. ''Горски вијенац''- српску библију сви Срби морају знати напамет. Слава Његошу и ''Горском вијенцу''! -истиче  предсједник Организационог одбора ове манифестације Горан Киковић