СТАРО БЕРАНЕ СЕ САЧУВАЛО У ДВЈЕМА УЛИЦАМА: УЛИЦИ СВЕТОГ САВЕ И НЕМАЊИНОЈ УЛИЦИ

СТАРО БЕРАНЕ СЕ САЧУВАЛО У ДВЈЕМА УЛИЦАМА:

УЛИЦИ СВЕТОГ САВЕ И НЕМАЊИНОЈ УЛИЦИ

Немањина улица у Беранама

КАКО ЈЕ НАСТАЛО И КОЛИКО ЈЕ СТАРО БЕРАНЕ?

''Крајем новембра 2012. локална управа у Беранама обиљежила је ''150 година постојања Берана и 100 година Берана у Црној Гори''. Међутим, на симпозијуму одржаном у част тога јубилеја у организацији општине Беране, истраживачи турских докумената у Призрену изнијели су податак да се Беране помиње у једном од турских пописа из 1580., иако су Турци први попис вршили 1485., у којем се помиње нахија Комска која је припадала кази Бихор. Зато треба подсјетити да су Васојевићи до 1455. године били у саставу Србије, а након окупације овог подручја 1455. и рушења два града (Будимље и Бихора) очигледно да њихов континуитет наставља насеље Беране. Назив Беране добило је по топонимима средњовјековног назива околних села – Берансело, Беранкрш и Беранске стране, који се већ помињу у средњовјековним писаним изворима, као што је Шудиковски поменик. У поменику се помиње и насеље Беран, што све говори да је Беране, српско насеље још из периода средњовјековне Србије.

Турци су ове крајеве опустошили у неколико наврата а најсуровије је било у доба велике сеобе Срба 1738., када је спаљена долина Лима: сва насеља, све цркве и манастири на овом подручју постају пустош.

Беране се обнавља послије тих погрома након Рудешке битке 1862. када су Турци подигли касарну од порушеног манастира Ђурђеви Ступови. Ово је било први пут у историји ових крајева да Турци на овом подручју граде утврђења. Тек је изградњом кућа, занатлијских радњи и других објеката, Беране полако постало административно-управни и економски центар Доњих Васојевића. Дана 16. октобра 1912. године ово подручје Старе Србије и Беране је ослобођено од турског ропства послије 457. година и припојено Црној Гори. Беране су тада ослободиле добровољачке-устаничке снаге којима је командовао бригадир Авро Цемовић и Црногорска војска под командом сердара Јанка Вукотића. Први објекат сазидан у Беранама послије Рудешке битке била је турска касарна. Изграђена је 1862. од камења манастира Ђурђеви Ступови. У периоду између два свјетска рата од 1918. до 1941. Беране је доживјело препород, изградили су се бројни хотели, занатске радње, подигле су се зграде Општине, Гимназије, Дома трезвености као и други објекти и насеље, тако од турске касабе прераста у варош. Беране се интензивно развија у градско насеље и током периода Краљевине Југославије, а нарочито послије Другог свјетског рата, добијајући атрибуте града. Највећа заслуга за то припада сигурно индустријализацији, која свој врхунац доживљава 70-тих година 20-тог вијека'' - пише историчар Горан Киковић у књизи ''Преци и Потомци''.

Разгледница Берана у периоду између Два свјетска рата

''Стари Латини су говорили: Tempora mutantur et nos mutamur in illis (Времена се мијењају и ми у њима). И наш град, Беране, не толико стар да би сјећање чак и на његове почетке било изгубљено, мијењао се с протоком времена, пролазиле су генерације људи, а остајале грађевине, неке и до дана данашњег. Ипак је савремена урбанизација однијела у неповрат његове давнашње слике и ликове. Но, сјећања су још жива, чак и о настанку вароши, многе су фотографије остале да свједоче, старији људи су на своје потомке преносили приче о најстаријим грађанима и њиховом грађевинарству, а и историја је забиљежила понешто.

Варош Беране је утемељена послије Црногорско-турског рата и боја на Рудешу 1862. године, а развијала се у вријеме турске царевине, у доба Аустро-Угарске окупације, послије Балканских и Првог свјетског рата, и у Краљевини Југославији. Свој пуни процват доживјела је послије Другог свјетског рата, у социјалистичкој Југославији, када је добила ново име Иванград и постала модеран град – савремено урбано насеље од двадесетак хиљада становника'' – записаше у књизи ''Старо Беране-вријеме, људи и догађаји'' аутори Василије и Никола-Коша Димић.

Обилазећи протеклих мјесеци наша села и планине разговарали смо са нашим саговорницима о животу некада и данас у појединим крајевима Васојевића и Полимља. Међутим,

нијесмо заборавили ни наше градове и строги центар Берана односно Светосавску улицу, Немањину улицу и Његошев трг. Ту смо разговарали са староберанцима-старограђанима Новицом-Ноцом Пајковићем, рођеним старограђанином, Миодрагом-Гигом Божовићем, који је рођен у Беранама, а сада живи у Београду. Разговарали смо и са Драганом Ћулафићем и његовим сином Радуном-Ралем који су власници кафане ''ДОО Рале Грмеч'' у којој се поред пића гости могу послужити и укусном храном препознатом у овом крају града по свом квалитету.

Новица Пајковић каже за часопис ''Глас Холмије'' о томе како је некада било а како је данас у старом дијелу Берана:

''Кад сам још као младић растао, овдје је ова улица носила назив ''Тринаестојулска'' и имала је другачији изглед него данас. Овдје су биле познате занатлијске радње и посластичарнице, почев од ''Мишкове сластичаре'', па радње брица Браха Реџепагића која се звала ''Партизан'', затим чувена берберница Душана-Дуја Шебека, кафане ''Грмеч Рале'' и на крају ове стране улице ресторан ''Два јелена''. Ова улица је некад имала седам ханова који су красили старо Беране, у овом дијелу града је био и занатлијски центар Берана. У овом дијелу Берана такође се одигравао занимљив културно-умјетнички живот, а кафане су имале своју душу, препознатљиве госте, међу познатим угоститељским објектима био је хотел ''Београд''. Мора се истаћи да је у ранијим периодима била велика слога међу нама, комшијама, пријатељима, није се гледала национална припадност, вјера и сви су дисали једном душом'' - каже наш саговорник Новица-Ноцо Пајковић, који је свој живот провео у овом дијелу Берана и који се са сјетом сјећа живота некада у старим Беранама. ''И данас је присутна љубав међу људима, али не као некада'' – закључује Ноцо.

Драган Ћулафић, угоститељ, који има свој ресторан у овом дијелу Берана, своје сјећање о старим Беранама везује за ослобођење у Првом сјетском рату 1918. године. За наш часопис ''Глас Холмије'' каже:

''Мој ђед Радун 1918. године је дошао из Горњих Луга, гдје је продао своје имање, дошао у Беране и овдје купио кућу и земљу код тадашњих муслимана, велепосједника. Слушао сам приче мојих предака да је и тада изглед ове данас Светосавске улице био сличан данашњој. Мој ђед је реновирао кућу и 30 година је био познати угоститељ, држао кафану све до 1945. године. Поред наше кафане у то вријеме су радиле и кафане ''Пајковића'' и ''Шћекића'' као и пекара Шебека. На том мјесту ''Пекаре Шебек'' око 60 година ова улица била је препознатљива и по бријачници Душана-Дуја Шебека, која је ту радила до 2020. године, до његове смрти.

Ова улица је била препознатљива и по томе што је у њој живио чувени берански хирург др Ника Лабовић. Било је у њој и других угледних људи разних професија, она је имала своју душу и била је центар дружења у Беранама. Стицајем околности 2003., или животним судбинама које опредељују наш правац дјеловања, наслиједио сам ђеда Радуна да се бавим његовим послом и наставио сам породичну традицију угоститеља. Овдје се у овој улици увијек живјело у слози и љубави што и данас чинимо, учећи наше потомке да се друже, да помогну једни другима, не гледајући на вјеру, нацију, политичку припадност, јер све је пролазно, а свима нама је циљ да живимо у миру, слози и да будемо људи што би рекао наш патријарх Павле''.

Карате клуб ''Иванград''1977.

стоје: тренер Станко Чукић,Зоран Зулевић, Момчило Шујо Божовић, Радомир Рајо Божовић (првак свијета у кик-боксу)

чуче: Веселин Веско Мићовић, Томислав Томо Ивановић, Милан Цако Аћимић и Миодраг Гига Божовић

Шаљко Лончаревић, Амир Сујковић, Мико Лончаревић, Мића Божовић, Џибо Рамусовић, у иванградском расположењу...

На мјесту Дујове бријачнице данас је Адвокатска канцеларија ''Радованић-Ђурковић''

Душан Дујо Шебек, познати берански берберин који је радио од 60-тих година прошлог вијека до 2020. године, до његове смрти

Сјећања о Његошевом тргу, беглуку

На беглуку су се продавали млијечни и други пољопривредни производи. Занимљиво је да су Доњоржаничани били први произвођачи паприка, купуса и зеленог парадајза.

Назив беглук настао је, према причању старих, по кули Реџеп-бега. Наиме, када су грађани долазили у Беране, било из околних села или града, говорили су: ''Идемо да продамо (купимо) код куле бега'', и одатле име беглук у сталној употреби.

Има, међутим, и других занимљивости у Беранама а једну од њих изнио нам је Миодраг-Гига Божовић који је одрастао у улици броја 24. За наш часопис ''Глас Холмије'' Гига каже: ''Моје сјећање на старо Беране је везано за занатлијске радње којих је било управо на Његошевом тргу доста. Ту су биле радње кројача Малића Адровића, Веша Нерадовића, Милинка-Мића Божовића, Дане Ђорђевић, Светозара-Свела Марковића (касније је држао пекару и кафану), а данас његови потомци држе пекару и ћевабџиницу. Ту је била и кројачка радња Рахмана Јашаровића (једино је његов син Мета наставио породичну традицију свог оца). Ту је кројачку радњу држао и Орле Бабајић, сјећам се и кројачке радње Славке Џудовић и кројача Амира Суљковића, а Његошев трг је красила и капарска радња власника Наста Вујадиновића који је израђивао црногорске капе са четири ''С''. Симо Поповић је имао радњу у којој су се радила дугмад за костимска одијела, ту је и радња Бећа Манџукића сајџије, затим Аља Делића брице, ту је била и гвожђара коју је водио Рафет Црновршанин, у којој је радила моја стрина Маца Божовић, затим месаре - Хајра Делића и Рефа Зујевића. У Беранама је основана и кројачка задруга послије рата чији је предсједник био Леко Магделинић, чланови Мило Шаљков Лончаревић, Богољуб Вујошевић, Бошко Шекуларац и други. Одрастао сам у старим Беранама у мјешовитој средини, али никада није било националне нетрпељивости, напротив живјели смо као браћа и нијесмо живјели од разлика него са различитостима, поштујући једни друге. Моје дјетињство провео сам у башти хотела ''Београд''. Казао сам вам како је било некад, али сам незадовољан данашњим занатлијским центром гдје су сада смјештени кафићи који праве буку до касним вечерњих часова. Може се рећи, да се од занатлијског направио угоститељски центар.

Ја сваке године по неколико пута долазим у Беране, јер је он мој град за којег ме вежу лијепе успомене из младости'', каже на крају Гига Божовић, познати каратиста са црним појасом трећи дан. Он и његов брат Момчило-Шујо Божовић држали су ''Карате клуб Иванград''.

Разговарали смо и са Радуном- Ралем Ћулафићем младим угоститељом, са 27 година. Човјек који је у четвртој генерацији рођен и живи у Берана у строгом центру града. Он нам за наш часопис износи своје сјећање о животу у данашњим Беранама. Од своје осме године почиње да се бави фудбалом и десетак година био је активни фудбалер, међутим, повреде су прекинуле изгледну спортску каријеру. Ипак, завршио је студије, смјер спољнотрговинско пословање и царински менаџмент при Економском факултету у Лепосавићу. За наш часопис ''Глас Холмије'' Рале, како му је надимак, каже:

''Од 2006. године сам добио награду за најтелентованијег играча Црне Горе у фудбалу, а потом почињем да се бавим угоститељством настављајући традицију свог ђеда Радуна чије име и носим. Памтим да је Беране накада било другачије него данас, али сам и сâм слушао приче како је некад било. Међутим, данас су се ствари промијениле и нажалост и изглед старих Берана, оних које данас само можемо да гледамо на старим фотографијама које красе зидове наше кафане. Нема више Мишкове сластичаре на староме мјесту, измјештена је на другу локацију, нема Букумирског брда гдје смо се као дјеца санкали и грудвали, нема ни Дујове бријачнице ни других нама драгих објеката и људи који су обиљежили наше вријеме, али ова улица и овај дио града има и даље своју душу и свој начин живота. Моја генерација, која је остала да живи у Беранама, наставила је прелијепе обичаје које су красиле наше претке, а то су дружење и међусобно уважавање, зато могу да кажем да данашња Светосавска улица ипак задржава стари сјај уз одређене промјене. Наша сјећања остају заувијек у нашим срцима, без обзира на то што се у овом дијелу града штошта измијенило јер су никле нове зграде и у њу се уселили нови станари. Свака генерација има своје вриједности, а ја тврдим да и наша има своје и да ћемо наставити да његујемо оно што је провјерено кроз вријеме, сјећајући се старих Берана''.

Репортажу за ''Глас Холмије'' написао Горан Киковић

Фотографије: Миодраг Гига Божовић

 

• Radovan Obradovic

  Репортажа је написана квалитетно и садржајно и то у право време, која историју Берана "осветљава" из више углова истичући "печате" дуге историје Берана, без устручавања истичући злодела и дела кроз времена која су чињена Беранама и Беранцима.