СТАНОВНИЦИ МУРИНА ДЕЦЕНИЈАМА СЕ УЗАЛУДНО НАДАЛИ ДА ЋЕ ЊИХОВА ВАРОШИЦА КРЕНУТИ ПУТЕВИМА РАЗВОЈА

СТАНОВНИЦИ МУРИНА ДЕЦЕНИЈАМА СЕ УЗАЛУДНО НАДАЛИ ДА ЋЕ ЊИХОВА ВАРОШИЦА КРЕНУТИ ПУТЕВИМА РАЗВОЈА

Од капиталних инвестиција добили само кружни ток

Кружни ток једина инвестиција у Мурини

Бољег сјутра овђе нема, јер у последењих четири године од пет милиона еура уложених у плавску општину Мурина није добила ниједан цент – каже Милоња Грозданић.

„Мурина, раскрсница наде/ и зов за братска помирења/ овђе су горе и ливаде/ запамтиле причу за покољења.“ Овако је пјесник пјевао о Мирини након што је 1999. године доживјела бомбардовање НАТО-а, када се центар ове варошице, уз погибију шест цивила, нашао у рушевинама. Двије деценије након тога мјештани истичу да је Мурина и даље раскрсница наде за неко боље сјутра, с обзром на то, како истичу, да се ово подручје из године у годину суочава са свеукупном развојном стагнацијом и драстичним одливом локалног становништва. Подсјећајући да Мурина, заједно са селима Горња Ржаница, Машница и Пепиће, има статус мјесне заједнице, мјештани тврде да је држава према овом подручју, као саставном дијелу плавске општине, деценијама имала маћехински однос. Истичу да је то главни разлог што овај крај тренутно насељавају углавном старачка домаћинства и што млади људи напуштају свој завичај у потражи за голом егзистенцијом.

– Довољно је рећи да је основна школа у Мурини са подручним одјељењима у Велици и Горњој Ржаници ове године уписала свега 12 првака и схватити да ови крајеви полако остају пусти. Овђе се некада уписивало преко сто ђака првака. Такође, на подручју Мурине сада сигурно нема више од 500 становника, док је ту некад живјело преко двије хиљаде житеља. Куд год се окренете наићи ћете на закључана кућна врата. Но, томе се не треба чудити, јер су свих ових година све важне развојне инвестиције мимоилазиле овај крај, као да наши људи немају право на живот. Овђе деценијама није ниша урађено сем што је некадашња Савезна држава, након бомбардовања, подигла споменик невиним жртвама, и уз поправку оштећеног моста адаптирала једну зграду. Додуше, добили смо и кружни ток у центру вароши, око кога се годинама вртимо чекајући неко боље сјутра. А тог бољег сјутра нема, јер, између осталог, у последењих четири године од пет милиона еура уложених у плавску општину Мурина није добила ниједан цент – наводи мјештанин Милоња Грозданић.

У Мурини је некада успјешно радио погон фабрике „Титекс“ упошљавајући у двије смјене преко 350 радника. Радила је и пољопривредна задруга у којој је било запослено тридесетак радника. Имали су Мурињани и бројне продавнице, хотел, пекару, месару, откупни центар и штошта друго што је употпуњавало живу слику овога краја. Сад од тога нема ништа, сем једне продавнице и неколико малих кафана.

– „Титекс“ се преселио у прошлост, као и Шумски комбинат у Плаву гђе су бројни мјештани зарађивали плате. Сличну судбину је доживјела и овдашња задруга, тако да радна мјеста постоје само у плановима оних који су деценијама обећавали да за Мурину долазе бољи дани. А чим народ нема гђе да ради природно је да одлази. Но, ипак хоћемо да се надамо да ће се држава коначно сјетити Мурине и да је неће, као до сада, заобилазити у широком луку кад су развојни пројекти у питању – истакао је мјештанин Небојша Катић.

Наводе Мурињани да сеоски водовод већ три деценије чека неопходну реконструкцију и да бројни прикључни путеви изискују детаљну санацију. Поручују да би Мурина, у оквиру подстицајних мјера за развој сјеверног региона, требало да заузме централно мјесто, између осталог, због велике штете коју је претрпјела приликом НАТО бомбардовања и изузетне жртве коју је принијела олтару слободе.

Производни погони шанса за развој

Мурина се налази на деветом километру од извора Лима из Плавског језера, на раскрсници путева за Андријевицу, Пећ и Плав. На 850 метара надморске висине, окружена је плодним ораницама, воћњацима, прелијепим планинским масивима и нетакнутом природом. Мјештани наводе да ти ресурси дају добре предуслове за развој и инсталирање производних погона и туристичких капацитета.

– Шансу развоја Мурина треба тражити у адекватном искоришћавању природних потенцијала, стим што би се државне шуме ставиле у функцију развоја локалне заједнице, а не као до сада у функцију богаћења привилегованих концесионара. Уједно, уз форсирање произвиодње здраве хране, треба отворити откупне центре гдје би мјештани могли да пласирају своје тржне вишкове, али и шумске плодове и љекобиље са чим обилују наши крајеви. Посебан акценат треба ставити на пуну валоризацију туристичких ресурса који засигурно помјерају границе обичног задовољства – наглашава Милоња Грозданић.

Д. Јововић