СРПСКИ ПОКРЕТ ЊЕГОШ У БЕРАНАМА ОДРЖАО ТРИБИНУ ''НЕКА БУДЕ БОРБА НЕПРЕСТАНА''

 

Српски покрет „Његош“, основан је 2019. годинe са два основна циља: прво, да духовно, културно и материјално оснажује српско етничко биће Црне Горе, односно да јача његову сигурност и самопоуздање у одбрани и очувању сопственог идентитета и друго, да допринесе развијању и учвршћивању, у савременом културном и друштвеном контексу, српске самосвијести, као и успостављању народног јединства у Црној Гори, на основама дјела Петра II Петровића Његоша.

 

 

 

 

СРПСКИ ПОКРЕТ ЊЕГОШ У БЕРАНАМА ОДРЖАО ТРИБИНУ ''НЕКА БУДЕ БОРБА НЕПРЕСТАНА''

 

У организацији Српског покрета “Његош” и Центра за културу Беране, јуче 11.јуна 2020.године је одржана јавна трибина на тему “Нека борба буде непрестана”.

Како и сам назив трибине каже, борба за идеале вјере и даље траје. То су и присутни бесједници и говорници, инспирисани Његошем и његовим опусом, хтјели да пренесу на публику која је дошла у великом броју да испрати овај догађај. На трибини су излагали предсједник покрета “Његош” Југослав Благојевић, али и чланови тог покрета . Дамјан Ћулафић је отворио и затворио излагање са снажном поруком борбе за српске традиционалне вриједности која неће јењавати. Пјесникиња Милица Батрач је стиховима опјевала борбу за вјеру и хришћанске идеале, а посветила их је Владики Јоаникију. Књижевник и новинар Дарко Јововић се такође послужио својим стиховима које је пренио на публику која је са одушељењем слушала. Као одлични бесједници показали су се и једни од оснивача покрета професор Веселин Матовић и књижевник Милутин Мићовић.

Југослав Благојевић, предсједник српског покрета “Његош” задовољан је пријемом код Беранаца.

“Задовољан сам вечерашњом трибином и оџивом Беранаца. Част нам је била да се обратимо овом народу који је у овим дешавањима задњих мјесеци и дана показао да је достојан славних предака. Жао нам је што није присуствовао Владика који због неких обавеза није могао бити ту, али наша љубав према њему и његова према народу је трајна”, казао је Благојевић.

Он је рекао да је ово само једна у низу трибина њиховог покрета, те да ће наставити да шире утицај дуж цијеле Црне Горе.

“Ми смо већ имали неколико оваквих трибина у Никшићу, Бијелом Пољу, Подгорици, Даниловграду. Наредни циљ је да одржимо трибине и у Пљевљима, Херцег Новом и осталим градовима, а да напоменем да покушавамо да укључимо и остале српске НВО тако да смо договорили убудуће сардњу и заједнички наступ на трибинама са матицом српском-друштво чланова у Црној Гори и са Српским националним савјетом, а наш позив је отворен и за остале српске организације да се прикључе да наставимо утицати на дешавања у Црној Гори”, закључио је Благојевић.

 

Књижевник и новинар Дарко Јововић је рекао следеће:

''Шта рећи, а да не заболи кад зли људи у злим вактовима на вјеру ударе? Шта изустити, а да братску руку не поломим, кад кидише да ми дах одузме? Шта изговорити, а да ближњег у јаму не гурнем пред помишљу да ми сабљу у срце забада? Шта заискрити на уснама, а да клетву не одапнем у њедра невјерна? Шта да поручим, а да не натруним млијео са којим нас мајке задојише у жељи да нас нико не посвађа? Чиме да се гласнем, а да се не покајем што сам дом запријечио за невјернике? Уосталом, шта то може ововремено биће да  каже, што Његош није рекао, док нас је учио да вјерујемо и крстом зборимо?

А, могу ли да шутим и да се радујем умирању као награди што ми затвора очи, како не бих гледао сагрешења страшна. Имам ли право да утекнем из кола из ког се чује: „Љута клетва паде на изрода, прокле мати од невоље сина“? Могу ли да занијемим док ми језик расијецају и у чворове завезују? Могу ли у камен да се претворим, док ми звона манастирска изкњижавају из родослова? Смијем ли да се двоумим, мајко, којим путем да кренем, кад  другог пута сем Христовог немам. Могу ли мађије и чини, пуне руке и дарови слатки, да ми заклетве прадједовске из прочеља протјерају. Могу ли крпе скупе барјаке да ми опогане и огњу предају крвава платна. Могу ли камењем из темеља манастира да градим дом из којег ће мржња да стасава.

Знам да могу, ако ми до образа није и ако вјеру издајом нахраним. Знам да могу ако мудрост у празне пушке  преточим  и кажем збогом колијеко. Знам да могу ако ме није тамо гдје станују људи, кадри да се присјете оног појања игумана Стефана кад каже: „Нема дана без очнога вида, нити праве славе без Божића“. Знам да могу ако заузмем право да од мене свијет почиње и да је мој кажипрст пречи од свих других прстију што се потурају да ме хљебом хране. Знам да могу ако ми се душа поколеба у тијелу као што се колебамо кад нас уцијене, удјељујући нам поклоне и грехове.  

А да бих сачувао душу морам да научим да зборим и са самим собом и са онима којма до збора није и са онима који само своју тешу. Морам се присјетити ријечи војводе Батрића које у Горском вијенцу упути кнезу Раду и рече:

Имаш разлог, али не толико.

То си мого све љепше казати,

Да му тако ране не вријеђаш

И горком га не отрујеш тугом.

А како да кажем ишта, а да отров не откачим од језика, док брата молим да мојим сломљеним рукама не храни своју глад и тамничи моју потребу да волим и праштам? Зар медом да залијевам оне што с ђаволом тргују и лажним тапкањем помјерају моје лопатице?  Могу  ли збор заметнути, а да не помислим да нас је донедавно било мање само зато што смо се гостили вечером косовском и што међу нама има оних који неће да разумију оне што су у Горском вијенцу отписивали ријечима:

Не требује царство нељудима

Нако да се пред свијетом руже.

Дивљу памет, а ћуд отровану

Дивљи вепар има, а не човјек.

Ма јесу ли ове ријечи од Његоша и Бога послате довољне да зажуборимо искреном молитвом, како би нас Свевишњи у разум увео? А, он то једино може, пошто ми сами нијесмо кадри да неразуму затворимо врата. А кад нас он позове, онако одазване, као недавно, јави се нада да нам лијека има. Тај се, можда, лијек мудрост зове. А колико је тај лијек благотворан зависи од произвођача и онога ко нам дозе прописује. А колико нам лијека треба изгледа најбоље цијене они које с крстом у тамнице одводе да нас случајно не би мудрошћу и молитвом предозирали и опоменули стихом Његошевим:

 „Хоћах убит једну кукавицу

А жа ми је фишек оштетити“.

А свака кукавица подвија реп пред пјесмом која допире из главе цијела народа. Пјесма ће прије убитити кукавицу него метак. А, мој је народ пјесме жељам, пјесме коју мудри започињу и која се до Стамбола чује. А мудри нам понављају, ако имају коме, оно што и Његош понављаше:

Крст носити вама је суђено

Страшне борбе  с својим и с туђином!

А ред је на нас пао да мудре послушамо. Да их не замећемо у буџаке. Нама је дата шанса да заслужимо да о намa пјевају. И ми показасмо да нас за пјесму има, и много више него што се мислило. А хоће ли наш примјер послужити неким будућим пјевачима да нас се сјете не завису од другога, него од нас самих. Зависи колико смо даровани образом. Зависи колико нас буде интересовало свако уво спремно да пјесму чује. Колико будемо имали слуха да оне што пјесму заподијевају одбранимо од самих себе, увјерени да они што су нас дали нијесу бадава „гонили камен уз гору“. А сви смо важни, од првог до потоњењг, јер нико није без неког биљега. А биљези један без дугога могу лако коло да раскину. Коло у које се и игуман Стефан некада хваташе циједећи слова наречена из Вијенца горског што допиру:  

Видимо ли ми ова страшила

Ђе пустоше немилосно земљу

А, ја знам да видимо, само што некима ни до вида није, колико ни до светиња у којима Цетињски Тајновидац слави све српске и црногорске побједе. А, побједе без борбе никада није ни било. Зато нека буде борба непретсана. Пустимо ли крв да на нам иштете, штетни ћемо постат довијека, језик ће нам оглодат мишеви, чеда ће нам змије задајати, личне ће нам карте остат без имена, без имена и без презимена, без сјећања да живи бијасмо. На самом крају трибине, присутнима је саопштено да на излазу могу потписати приступнице за учлањење у Српски покрет уколико то желе.''-истако је Јововић.

Уредник часописа ''Токови'' Дамјан Ћулафић,је истакао следеће:

 

          Опште је познато да је Његош, за све вријеме свога владиковања, био принуђен да се носи са проблемима који нису остављали на миру ни државу ни цркву. А како је у руци цетињског митрополита, у оно вријеме, био и духовне и световне власти жезал, то су и сви проблеми били, заправо, превасходно Његошеви.

          Чињеница је да је послије стричевог упокојења наслиједио крвну освету међу браћом, као највећу рану на народном тијелу и души, затим освајачке претензије многих непријатеља, па прилично несређено државно устројство и апарат, али и једну бољку, која је и наша данашња рак-рана, а то су претензије на српске православне светиње.

          О тим аспирацијама других на православне манастире Његош је писао и у својим писмима, којих је, колико је данас познато, сачувано око 1700. За ову прилику ми смо консултовали свега 155 писама (што ће рећи нешто мање од 10 одсто укупно написаних и послатих), вјерујући да је и тај узорак довољно вјеродостојан да би се доказала и ондашња Његошева брига за светиње, коју бринемо и ми данас.

          Наиме, проблем око отимања светиња није искрсао у току његове владавине, већ га је, као један од првих, сачекао када је Његош интроизован. Тако у писму Јеремији Гагићу, датираном на 21. новембар 1830. године, Његош каже: „Наш сусјед велеумни кабинетник Австријак пријети нам узети наш м[онасти]р Стањевиће, који је у нашу црногорску границу... А ми се уздамо да нијесмо ни ми тиква без коријена и сјемена...“ Дакле, већ на самом почетку његове службе митрополитске, или владарске, Његошу су саопштене претензије на древни српски православни манастир. Образложење за ту тежњу је готово идентично оним образложењима која актуелна власт у нашој земљи пласира не би ли оправдала новодонесени Закон о слободи вјере, којим би да национализује имовину Српске Православне Цркве. А то „образложење“ за национализацију  имовине (која је постала, у овом случају, синоним за отимачину) састоји се у квази-констатацијама како је манастире градила нека држава, а не црква. То су Његошу, рецимо, онда, спочитавали аустријски посланици, како за манастир Стањевиће, тако и за манастир Маине.

Али, како им је Његош одговарао, свједочи, рецимо, писмо Микелу Мартелинију, од 30. новембра 1830. године, у којем каже: „Што ли пак опомињете у Вашему писму да сте од некога извијештени да га је република млетачка градила (говори о манастиру Маине – Д. Ћ.), будите увјерени да сте веома преварени, но је он почео се зидат владикама ове митрополије још када је Приморје било церногорско. Такођер и м[онасти]р Стањевићи не принадлеже, како Ви пишете держави цесарској, како стародревна и до данас одержана граница наша доказује, нако нам је силом и кривдом погранични гуверан помакне и Стањевиће наше посвоји...“ И надаље Његош, дипломатски, изражава увјерење да неће ваљда царска сила спустити се на сиротињску Црну Гору, али не пропушта да јасно каже да „нити је оно зданије с туђом помоћу“ грађено, већ је „ограђено и трудом и трошком владиках цетињскијех, зато је и све опште, штогођ пада у митрополију цетињску.“

Оно што би данас правници стручно назвали уживањем савјесне и законите државине (односно вршењем фактичке власти на ствари која нам је у власништву), Његош је већ споменутом Мартелинију саопштио и за ова два манастира – Стањевиће и Маине – „Ви можете зборит и писат како волите, а ми знамо и зборимо што нам истина свједочи, да су те оба манастира и перви митрополити цетињски уживали, и то без икакве у некога другога молбе за таку милост, и да нијесу с пуном и јасном правицом њихови били, не би они то ни тад чињет могли.“ Овај кратки извод из писма царском дипломати сматрам индикативним и у контексту данашњих агресивних претензија на наше светиње. Наиме, и данас ми с пуним правом и из пуних уста можемо поручити Влади ЦГ као предлагачу Закона о слободи вјере: да манастири нису били власништво Српске Православне Цркве, а на опште добро и корист цијелог православног народа који насељава Балкан, не би они ни били у њеном власништву, нити би их Црква и народ могли користити за приношење молитви Богу. Дакле, Његош по звању и образовању није био правник, али је саопштио савршен правни аргумент којим је доказао својину над православним светињама. Питам се да ли ће Његошева писма, у случају да држава настави са спровођењем Закона о слободи вјере, бити могуће користити као доказ о власништву и о томе ко је манастире у Црној Гори градио и за кога?

Његош је у својој одбрани истрајавао упорно, па је, у писму Јеремији Гагићу, од 20. децембра 1830, прецизирао да је са изградњом манастира Маине отпочео владика Руфим Његош, као и да млетачка република за исти манастир „није ни пару похарчила или помогла манастир градити или земље штогођ дала да се исти сагради“, а за Стањевиће нагласио, још једном, да га је „почео градит покојни митрополит Данил Петрович, а дограђен је покојним митрополитом Петром Петровићем.“ Дакле, Његошева борба за очување светиња, почивала је на чињеницама, али и на свијести о значају који за српски (односно црногорски) народ имају. Данас, рекао бих, светиње имају још и већи значај, јер су посљедњи стуб одбране нашег националног идентитета, који је нападнут са свих страна, али најподмуклије изнутра.

Дакле, Његошева кореспонденција, чије смо само фрагменте овдје навели, индикативан је доказ да покушаји отимања српског националног бића нису тек савремени проблем, већ свагдашњи, те да и свједочења владике Рада треба да буду подстрек за непрестану борбу за опстанак.

На основу ових писама можемо закључити да је једна од суштинских разлика у борби за светиње та што их је Његош бранио од спољног непријатеља, а ми их бранимо од браће рођене. И ту се, опет, потврђује актуелност и непролазност Његошевих стихова:

„Не бојим се од вражјега кота,

Нека га је ка на гори листа,

Но се плашим од зла домаћега.“

 

          Ја овдје завршавам своје скромно излагање правдајући се, за недораслост теми, управо Његошевим ријечима из писма Вуку Караџићу (писмо од 16. новембра 1834): „Што бих Ви дуже писа, све би замршеније било.“-закључио је Ћулафић.