СРПСКА НАРОДНА ОДБРАНА ''КАКО СУ ЏЕЛАТИ ПОСТАЛИ ЖРТВЕ А ЖРТВЕ ПОСТАЛИ ЖЕЛАТИ''

СРПСКА НАРОДНА ОДБРАНА БЕРАНЕ:
''КАКО СУ ЏЕЛАТИ ПОСТАЛИ ЖРТВЕ А ЖРТВЕ ПОСТАЛИ ЖЕЛАТИ''

ДВАДЕСЕТ ГОДИНА ОД НАТО АГРЕСИЈЕ НА СРБИЈУ И ЦРНУ ГОРУ

Српска Народна Одбрана Беране се на данашњи дан 24. март 2019. године са пијететом сјећа свих невиних жртава НАТО АГРЕСИЈЕ.

У Беранама је подигнут споменик свим херојима 1990-1999 . који су дали своје животе за слободу и отаџбину. Овдје на овом споменику су имена часних људи заклетих отаџбини и народу и они се те заклетве нијесу никада одрекли до судњега дана.
Из Берана су свој живот за отаџбину дали следећи по можемо слободно рећи народни хероји, чија су имена на споменику испред Општине Беране:

ПАЛИМ БОРЦИМА БЕРАНА 1990-1999

1. БАБОВИЋ МИЛИСАВ (1972-1993)
2. БОГАВАЦ МИЛОВАН (1970-1995)
3. БРАУНОВИЋ БРАНИМИР (1951-1992)
4. ВЕКОВИЋ ЖЕЉКО (1958-1992)
5. ВЛАХОВИЋ САВО (1939-1991)
6. ДАБЕТИЋ РАДОМАН (1964-1991)
7. ДАВИДОВИЋ ДРАГИЋ (1965-1997)
8. ДОШЉАК ДРАГАН (1961-1993)
9. ДРАШКОВИЋ ВЛАДИМИР (1963-1999)
10. ЈАНКОВИЋ БРАНИСЛАВ (1954-1992)
11. КУЧ ВЕЛИМИР (1972-1992)
12. ЛАТИЋ МЕМИЈА (1973-1991)
13. МАЛИШИЋ ЗОРАН (1956-1992)
14. МАРСЕНИЋ ВЕСКО (1973-1991)
15. ПОПОВИЋ ВИТОМИР (1954-1999)
16. ПОПОВИЋ РАДОМИР (1969-1992)
17. РАЛЕВИЋ МАРКО (1979-1998)
18. РАДОЊИЋ РАДОМАН (1954-1992)
19. ТРИФУНОВИЋ НОВО (1947-1999)
20. ТОМОВИЋ ЗВОНКО (1956-1999)
21. ЦИМБАЉЕВИЋ ВУК (1948-1991)
22. ЦИМБАЉЕВИЋ ЂОРЂИЈЕ (1979-1999)
23. ШЋЕКИЋ ВЕСЕЛИН (1951-1995)
24. ШЋЕКИЋ РАДУЛЕ (1964-1999)
''Овај споменик свједочи о временима када су у борби за одбрану отаџбине гинули наши храбри синови. То су људи које не смијемо заборавити, јер су они оличење патриотизма. Они су својом храброшћу и достојанственим држањем доказали да су на овим просторима чојство и јунаштво увијек били изнад дезертерства, без обзира ко се налазио на власти. Нажалост, ово Удружење, као ни породице преминулих ратника, никада нијесу били уважени од стране државног врха Црне Горе. Због таквог односа неко треба да се стиди''.
''Ми, овдје сабрани, никада се нећемо помирити са уласком Црне Горе у НАТО савез, који је сијао смрт и на нашим просторима. НАТО је, предвођен Америком као свјетским полицајцем, на бруталан начин извршио агресију на СРЈ 1999 године. Гађали су породилишта, рушили мостове и путеве, убијали дјецу и недужне цивиле. Тада је прва жртва пала у Црној Гори. То су само неки од разлога због којих никада нећемо подржати улазак Црне Горе у НАТО. Ми не желимо да наша дјеца ратују против нама братске Русије, која је увијек помагала Црну Гору кроз вјекове''.-казао је једном приликом Саво Вучетић.

JУНАЦИМА АНДРИЈЕВИЦЕ ПАЛИМ У ОДБРАНИ ОТАЏБИНЕ И СВОГА НАРОДА 
На споменику у Андријевици пише и ово: Виле ће се грабит у вјекове да вам вијенце достојне саплету:

Ђукић Б. Комнен
Зоњић Р. Драган 
Јелић Л. Милорад
Лакићевић М. Срђан
Мишковић Д. Раденко
Пајовић С. Пајо 
Стојковић М. Драган 
Фатић М. Зоран
Губеринић Ч. Миодраг

Познато је да су Срби створили Југославију и 1918. и 1945. Обје Југославије су натопљене крвљу својих најбољих синова и кћери. У оба Свјетска рата над Србима су извршени геноциди, а коначно довршен геноцидни процес над Србима 1991-1999 године. Ниједан геноцид над Србима никада није кажњен. Рат је започет у Словенији, затим се наставио у Хрватској и доживио свој врхунац у Босни и Херцеговини.
Али, највећи злочин извршен над Србима био је у бруталној, злочиначкој агресији 19 земаља фашистичке НАТО–алијансе, супротно Повељи УН, кршећи међународно хуманитарно право и Женевску конвенцију са циљем да се одрекнемо независности, суверенитета и територијалног интегритета. За 78 дана бесомучног бомбардовања Србије и Црне Горе у односу снага 1:800 у корист НАТО-а извршено је:
• 14 000 авио налета на градове и села;
• 2 300 ваздушних удара;
• 22 000 тона пројектила пало је на Србију чија је разорна снага и ефекти дејства била већих од оних приликом разарања Хирошиме, и која премашује снагу 5 атомских бомби бачених на Хирошиму;
• испаљено је преко 3 хиљаде кретајућих ракета типа ''томахавк'';
• разорено је 50 фабрика војне и цивилне инфраструктуре, затим
• 18 електроцентрала
• 2 000 школа и обданишта
• 53 болнице
• 176 цркава и манастира старијих од 700 година, старијих од америчке 
државе и ''нације''
• 62 стратешка моста
• 5 аеродрома за цивилни саобраћај
• 37 моћних репетитора цивилних и војних телекоминикација
• уништено 470 км путева
• уништено 595 км жељезничких путева
• погинуло или осакаћењо 12 500 мирних цивила од чега су 1/3 дјеца
• погинуло 1 002 војника
• прогнато преко 250 000 Срба и на том простору физичким и правним 
насиљем створена прва НАТО држава са 70 000 војника и проглашена лажна 
држава Косово,
• причињена штета је 100 милијарди долара
• 500 000 људи остало је без посла
• угрожено 2 000 000 људи.

Агресија је имала одлике хемијско – биолошког рата, односно еколошке катастрофе. Коришћено је хемијско, конвенционално и атомско наоружање.
Српски љекари физичари су открили 14 пута више хромозомских абнормалности од обичних, толерантних. Доза озрачења осиромашеим уранијумом, хлороамонијаком и другим бојним отровима на испитиваним просторима бвила је довољна да поремети рад срца, бубрега и изазове генетске промјене...!
И док бомбе разарају српске градове, путеве, пруге, мостове, болнице, школе, обданишта НАТО – ва солдатеска у свом крвавом пиру кидисала је и на народ Полимља и Васојевића који је давао подршку храбрим браниоцима отаџбине, осуђујући агресију на суверену земљу, протествујући против Клинтона, Блера, Шредера за тешку одговорност и трагедију цивила изазвану бомбардовањем у поподневним сатима 30. априла 1999. године када су разорни пројектили донијели смрт маленој слободној варошици Мурини.
Слободарско небо над питомим Полимљем свакодневно пролијећу пуне смртоносних товара непријатељске летјелице које сију смрт по Србији, Косову и Метохији.
Тога поподнева, 30. априла 1999. године, Лим пјесницима драга ријека, помијешао се са крвљу невино погунуле дјеце на Муринском мосту. Двије дјевојчице из Приштине Јулију Б. Брудар (10) и Оливеру Максимовић (12), не слутећи да их већ данас смрт стиже на Муринском мосту, од које су побјегле из Приштине, да ту нађу мир и сигурност, стигла је смрт. У њиховом друштву је последњи пут сунце огријало и дјечака Мирослава Кнежевића (13).
Трагични биланс бомбардовања Мурине, ''иако Црна Гора није у рату'' је шест погинулих и седам тешко повријеђених, смрт: Мирослава Кнежевића, Јулије Брудар, Оливере МАксимовић, Манојла Коматине, Милке Кочановић, Вукића Вулетића.
На Камени мост, кога је по жељи краља Александра Карађорђевића пројектовао и, у периоду од 1. јула 1933. године до 2. јула 1934. године, изградио руски инжењер Јегор Сукуренков, приликом првог напада НАТО авиона, пало је 11 пројектила. Око 1 500 становника овог подручја нашло се у збјегове подно Голеша, Виситора и Зелетина. Страдали су сви комунални и инфраструктурни објекти. Убијена варош је остала без струје, воде, телефона. 
На територију Црне Горе падали су пројектили НАТО злочинаца, селективно бирајући циљеве, Херцег Нови, Луштица, околина Бара, Голубовци, Даниловград, околина Подгорице, вођене борбе око Плава и Гусиња. НАТО лешинари са неба, погинуле и рањене нијесу хтјели још да оставе на миру. У ноћи између 10-тог и 11-тог маја 1999. године, у два сата и двадесет пет минута, стравичном буком НАТО бомбардера, са три пројектила, много веће разорне моћи, довршен је планирани, монструозни злочин, започет 30. априла. Срушен је и убијен мост јунак и у пречнику 4 км замукао живот за извјесно вријеме.
Не заборављајући принципе чојства и јунаштва, Косовски и светосавски завјет и Светог Петра Цетињског и чињеницу да се улази у крвави рат, народ на овим просторима забринут за своје сународнике и браћу на Косову и Метохији, за судбину заједничке државе, за своју отаџбину, по ко зна који пут у овом по злу запамћеном вијеку, дочекује још једно крваво зло прољеће које се надвило над њим.
Одбрану отаџбине прихватају као свету дужност и највећу част, а и свету обавезу из моралног кодекса човјека са овог простора и традиције Црногораца, који су више вјекова живјели у огњу борбе. Схватајући и знајући да штапце, чији је представник у НАТО-у наредио отпочињање агресије и ваздушних удара на Југославију, не можемо сматрати демократијом, јер су освајајући Америку искорјењивали читаве уређеничке народе, а у Француској правили Вартолемејске ноћи, масакрирали Јевреје, народ и омладина Васојевића дали су подршку ЈНА у одбрани слободе и суверених граница државе, на шта их је обавезивао Устав и традиција црногорског народа, лична част, епски менталитет који није прихватио ропско стање. 
Слиједећи славни пут Синђелића, Обилића, мајора Тепића, двадесет четири јинака са подручја Берана дало је живота у одбрани отаџбине и свог народа. Ови људи чије су биографије описане у књизи понос су свих слободомислећих људи јер су се борили против неправде и силе а за најсвијетлију ријеч ''слободу''. Зато слава јунацима Југославије!-каже се на крају подсјећања СРПСКЕ НАРОДНЕ ОДБРАНЕ ВАСОЈЕВИЋА И ЛИМСКЕ ДОЛИНЕ које су саопштили предсједник Горан Киковић, потпредсједник Давид Лалић и секретар Бранислав Оташевић.