ГЛАС ХОЛМИЈЕ У ПОСЈЕТИ СЕЛУ РОВЦА КОД БЕРАНА

РОВЦА КОД БЕРАНА

Пише: Горан Киковић,главни и одговорни уредник часописа “Глас Холмије“ из Берана

Ровца, село код Берана, је лијепо планинско мјесто на ободу Беранске котлине. Прије око 290 година у брдима, изнад питоме ржаничке равнице, на надморској висини од 1100 метара, започет је живот, настала су нова огњишта. Ровца, село у планини, у прелијепом амбијенту, назив је добило, кажу стари, по Ровинама гдје су некада ровиле (пàсле у снијегу) шекуларске овце. Међутим овим селом најопширније и најдетаљније се бавио (у књигама “Шекулар и Шекуларци од помена до 1941.“ и “Ровца код Берана“, академик др Миомир Дашић, који је рођен у овом селу. Он пише: “У шекуларске границе спада и село Ровца, јер његово становништво, углавном, припада шекуларском племену. Због тога мање-више сви аутори који су се у писању дотицали Шекулара и Ровца су убрајали у шекуларска насеља. Тако Милош Велимировић поред Роваца у шекуларска насеља чак убраја и Калудру. Али ми за Калудру не видимо разлога да се убраја у шекуларска насеља, иако је разгранато братство Бабићи у овом селу поријеклом из Шекулара, од Ћетковића. Радоје Кастратовић такође убраја Ровца у шекуларска насеља. Аутор ове монографије је изричит да је село Ровца “племенски припадало Шекулару“. Радослав Јагош Вешовић каже да је становништво Роваца “новијег поријекла“ и да је пресељено из Шекулара. Б. Лалевић – И. Протић такође Ровца убрајају у шекуларска насеља, констатујући да већину његових становника чине Дробњаци. Занимљиво је да Голуб Бракочевић у својој књизи о Шекулару, у приложеној мапи, није у границама Шекулара означио Ровца, мада пише да су им шуме и планине заједничке. То што неки аутори не убрајају Ровца у шекуларска насеља, дошло је отуда што је ово село послије разграничења Црне Горе и Турске на основу одлука Берлинског конгреса (1878) остало у турској граници. Послије ослобођења Беранског краја испод Турског царства (1912), Ровца су остала административно везана за берански срез, а Шекулар је остао у андријевичком срезу. С обзиром на то да, углавном, три четвртине становништва села Роваца је шекуларског поријекла, и М. Барјактаровић се приклонио оним ауторима који га сматрају да припада Шекулару. Нема сумње да својински односи – заједничке планине, шуме и други облици племенске својине (комунице, воде и др.) били основа за повезивање Шекулараца и Ровчана у организацију племена“.

Свештеници Протић и Лалевић у књизи “Васојевићи у турској граници“ пишу, да су садашња Ровца била ржаничка имања. Населили су их племена: Дробњаци (Томовићи, Ивовићи, Милуновићи, Девићи, Ђорђевићи, Недовићи и Радошевићи), Васојевићи (Киковићи и Вулевићи) и Шекуларци (Дашићи). Кроз ово село, удаљено 13 километара од Берана, протиче Ровачки поток, који се директно улива у Лим. Иако по броју становника мало, дало је пет доктора наука и више од десет високошколаца.
Радослав Јагош Вешовић у књизи “Племе Васојевићи“ о овом селу пише: “О селу нема ранијих спомена и предање не говори да је кад било овдје каквог насеља. За садашње становништво зна се да је новијег поријекла – пресељени Шекуларци (Дробњаци) и Васојевићи. Назив Ровца дат је, вјероватно, према земљишним особинама овога села. И мјештани објашњавају име по томе што је раније ту и по сусједним странама било пасиште, на којему су ржаничке овце лако ровиле траву под снијегом. Отуда од ровења – Ровца. Зашто се село у почетку звало Боровци или Боровца чини се да објашњење налазимо у три локалитета – топонима у атару данашњих Роваца: Борова глава (брдо обрасло боровином између Роваца и Калудре), Равно борје (већа по-врш између Роваца и Ћетковића) и Борје (страна, узбрдица изнад села према ровачким Брдима).

Црква Вазнесења Господњег у Ровцима

Све до седамдесетих година 20. вијека, док нијесу откривени катастарски пописи – дефтери Скадарског санџака из 1484/85. године и 1582/83. године у историјској и етнолошкој науци се сматрало да је село Ровца новијег датума на-станка. Тако Лалевић и Протић почетком 20-тог вијека саопшта: да је село постало пре сто и нешто више година а пре тога је било, кажу имање села Ржанице“. Р.Ј. Вешовић, на основу предања које је чуо, каже да о овом селу “нема ранијих спомена и предање не говори да је кад било овдје каквог насеља“. Међутим, поменути извори турске провинијенције јасно говоре да је ово село постојало у 15. вијеку, да је настало прије него је уписано у дефтер Скадарског санџака 1484/85. године, када је имало 11 кућа, од тога 3 самачке (бећарске). Домаћини кућа су уписани овим редом Новак, син Друга (или Драга); Радосав, његов брат; Радешин, његов брат Мелко, син Радича (Радичев); Божидар, син Радка (Радков); Радосав син Стојана (Стојанов), Раденко, његов брат; Вукота, син Стојка (Стојков), Радешин, син Радена (Раденов); Добрашин, сиромах, и Радич, син Радоње.

Према одлуци Берлинског конгреса, село Ровца је све до 1912. године дијелило судбину са осталим селима у беранској кази. Додуше, сељаци су све до потписивања Цариградског протокола, крајем 1884. године између Црне Горе и Турске, о повлачењу политичке границе од Лима до Мокре и Чакора, гајили наду да ће и њихов атар припасти Црној Гори. Али, с потписивањем поменутог протокола о дефинитивном рјешењу границе на сектору Шекулара, наде Ровачана су биле покопане. Сељаци Роваца – 50 кућа са око 350 житеља – били су слободни баштиници, иако су формално правно имали и неких агаларских обавеза. Њихов положај је био повољнији и због тога што је становништво већином потицало од шекуларског племена које је имало историјски повлашћен статус још од почетка турске владавине. Осим тога, знатан дио сеоскког атара – једна трећина била је захваћена и шекуларском комуналном линијом.
О Ровцима Радован Бакић у књизи “Горње Полимље“ пише: “Село у ширем ободу Беранске котлине на истоку и у зони десног слива Лима површине 8,43 км . Добило је име по ријечи “ровање“, која је по предању дошла од ровања снијега од стране оваца при тражењу хране (Р. Ј. Вешовић, 1935.). Старијег је постанка, а турским пописом из 1485. године наведено је под име-ном Боровци са 11 кућа, од којих су 3 куће биле бећарске (М. Дашић, 1986.). Смјештено је углавном између Ровачке главе (1.181 м) и Шајкова крша (1014 м) на истоку, односно села Калудре; Ђевојачког крша на сјеверу; Пештери (1.230 м), Борја (1.216 м ) и Црног врха (1.465 м) на западу и Сјекире (1.456 м) и Јанкове главе ( 1.567 м ) на југу. Са Беранама је у правцу сјеверозапада повезано локалним путем дугим око 7 км. Главни дјелови села су на висинама 1000 до 1100 м.н.м. Има оштрију жупску климу. Главни водни токови у селу су Биједањ и Ровачки поток. Богато је изворима и бројним потоцима чије се воде користе за наводњавање и водоснабдијевање села.

Главни дјелови села су: Луке у доњем крају и Вајмеши у горњем крају села. Припада разбијеном типу села, а настало је у крчевинама. Увијек је било познато по сточарству, земљорадњи и воћарству. У току друге половине XX вијека село је електрифицирано, у њему су грађене нове куће, локални водоводи и реконструисани путеви. И поред тога, овај га период карактерише по депопулацији и демографском старењу. Његов укупан број становника са 244 у 1948. смањен је на 110 у 1991. години (1953. год. 251; 1961. год. 246; 1971. год. 222; 1981. год. 194 ). Према попису 1991. године за Црногорце се изјаснило 103 или 93,6 %, Србе 6 или 5,5 % и Југословене 1 или 0,9 % укупан број становника село. По попису 2003. године село је имало 105 становника (49 или 46,7% Срба, 43 или 41,0% Црногораца а 13 лица се није изјаснило)“.

Школа

Кривудавим, стрмим, асфалтним путем, стигли смо у Ровца, гдје се врућина знатно мање осјећа. Поглед на беранску котлину као из снова, село као из бајке, гостољубивост људи, спремност да кажу све, и лијепо и ружно. Сада у Ровцима живи око 40 домаћинстава током љета међутим зими их нема више од 20 домаћинстава. Већина од њих саградило је куће доље у равници, на Лисијевом пољу, у Доњим Лугама.

Међутим, иако долази до исељавања, у Ровцима је 2021. године било уписано 7 ученика. Главна школска зграда се срушила па се настава изводи у реконструисаном учитељском стану, који је од ове године мали да прими све ученике. То нам је рекао Милош Киковић, који има три сина и кћерку, а двојица старијих ове године похађају основну школу у Ровцима.Он позива министра просвјете да помогне обнову и проширење основне школе у Ровцима.

Мјештани планинског села Ровца, овом приликом затражили су од надлежних институција да подстицајним мјерама дају допинос стварању бољих услова за живот у овом живописном мјесту. Они тврде да је њихово село, које тренутно броји двадесетак домаћинстава, годинама умногоме неправедно запостављано и да је то допринијело да се људи масовно селе у неке друге крајеве. Но, и поред тога, како наводе, у Ровцима и даље има доста угледних домаћина који успијевају, да у доброј мјери, одрже континуитет живота.

–Крајње је вријеме да се друштво у цјелини окрене ка нашем селу које је давало вриједне раднике и домаћине, али и учене људе који су препознати на нашим ширим просторима. За тако нешто надлежне институције имају обавезу више јер је овдје, за разлику од других села, и поред израженог исељавања, остао да живи значајан број становника, а прије свега младих људи, спремних да породично гнијездо свију тамо гдје су и рођени – наводи мјештанин Милош Киковић, који са родитељима, супругом,три сина и кћерком живи бавећи се сточарством, држећи фарму крава и десетак оваца.

Он истиче да прије свега треба уредити школски објекат и створити услове да дјеца из Роваца имају добе услове за одвијање наставе а добро би било и да се обезбиједи превоз за ученике из Роваца до школе у Доњој Ржаници, додајући да је неопходно обезбиједити и превоз ученика који након завршених нижих разреда наставу морају да похађају у Беранама.

–Школска зграда у Ровцима је прављена половином прошлог вијека. Временом је оронула и данас тако урушена представља прво ругло. Додуше, захваљујући највише недавно преминулом академику из нашег села Миомиру Дашићу, дио тог објекта је реновиран и ту се данас некако одвија настава. Међутим, услови у којима се наша дјеца школују су заиста лоши, јер су ђаци лишени оних основних погодности које имају модерне школе. Прије свега, школско двориште је потпуно неуређено. Дјеца немају ни фискултурну салу, ни игралиште, што је заиста недопустиво. Зато од надлежних институција затијевамо да под хитно опредијеле средства, како би се, уз помоћ мјештана, уклонио оронули дио објекта и ту изградили садржаји примјерени основним захтјевима ученика које предвиђа модерно доба. Уколико се то не уради ми смо приморани да се селимо, јер је овако стање неодрживо – наводи Киковић.

Школу у Ровцима, ради као подручно одјељење школе из Доње Ржанице. Наставу у Ровцима у четвороразредној комбинацији похађа седам ученика. Учитељица Гордана Кастратовић наводи да се ради о изузетно бистрој и вриједној дјеци.

-И у овако отежаним околностима успијевамо да спроводимо наставни процес. Дјеца су изузетно паметна и марљива, тако да им заиста треба створити боље услове за комплетан боравак у школи. То је сигурно и један од услова да народ остаје да живи у овом изузетно лијепом мјесту – наглашава учитељица Кастратовић.

Мјештани поручују да ће и у наредном периоду у селу бити дјеце и да им је најважније да школа ради у бољим условима. Поред тога, захтијевају да се приступи и поправци пута који води до Берана, позивајући уједно и невладине и међународне организације да се укључе у рјешавање њихових проблема.

Обезбиједити пласман тржних вишкова

Милош Киковић истиче да у Ровцима живе узорни сточари којима није обезбијеђен сигуран пласман тржних вишкова.

–Овдје се у минулим временима живјело од пољопривреде и сточарстава. Тај континуитет је и данас настављен, јер још увијек имамо људе, а прије свега оне младе, који држе доста стоке. Отежавајућа околност је што ми немамо никаквих гаранција за пласман својих производа, већ се сналазимо како сами знамо и умијемо. Уз то, премије које добијамо су минималне. Све то указује да су потребни већи стимуланси у овој области, како би људи остали да живе на селу и како би наставили да се баве овим пословима – истиче Киковић.