РИЈЕЧ –ДВИЈЕ О АУТОРУ БАЋКУ ВЛАХОВИЋУ -Милан Д. Шошкић,председник УТЕКС-А
РИЈЕЧ –ДВИЈЕ О АУТОРУ БАЋКУ ВЛАХОВИЋУ
Милан Д. Шошкић,председник Удружења текстописаца Србије - УТЕКС
Док сам живио на Улотини а живио сам пуне 32 године, са Баћком се нијесам баш интезивно дружио. У том периоду дружио сам се са његовим братом Драганом са којим сам провео најљепше момачке дане. Резултат нашег искреног другарства је и наше кумство овековечено под Острогом када ми је крстио децу Ану и Лазара. Одласком кума Драгана на рад у Прибој тек тада сам почео да се мало више дружим са Баћком и да са њим проводим више времена и некако ми је надоместио кумов одлазак. Мој породични одлазак за Београд био ми је некако нормалан след јер сам сматрао да треба једноставно да кренем за бољим животом. Туговао и још тугујем за најљепшим селом у долини Лима. Падале су завичајне сузе кад ме нико не гледа и кад скривен од свих, дам души одушка и кроз сузе покажем колико ми све то недостаје што је остало на Улотини. Са Баћком сам стално био у контакту и знао сам све шта се дешава уз и низ лимску долину. Што сам био даље од Улотине Баћко и ја смо били све ближе. Он је био глас разума у невољи, био моје дневне Улотске новости и занимљивости. Имао сам слободу да му кажем све оно што ми је на срцу као и он мени. Његове емоције су распоређене по његовој тананој души и даје их несебично свима онима који му значе. Није му било тешко да упали ауто и да дође у Београд кад-год сам имао неки проблем, или кад сам организовао музичке вечери и он увијек био драги и гост и домаћин. За мене је Баћко ходајућа институција. И у вољи и у невољи увијек је ту, да помогне, да савјетује, да те утјеши или осоколи. Баћко је за мене главни човјек у Васојевићима јер без њега и његове хипер активности Васојевићи не би били то што јесу. Центар културног дешавања кроз музику, спортске активности, рафтинг, етно село, фудбал, шах, пикадо, скокови у воду И још много, много тога дају ми за право да кажем да је тако. Он је за мене завичај и крива џада, и сваки поток и плави Лим, он је свака травка која се буди с прољећа и која уљепшава моје село. Он је онај први снијег што прво покрије Зелетин и Плану па нас некако одозго посматра док се диви Улотској равници. Све оно што тражимо код људи, част, поштење, ријеч, искреност, говор, осмјех, карактер, испружену људску и братску руку, помоћ, наду… наћи ћемо у њему, у Баћку Тадијином. А какав може да буде Баћко Тадијин осим овако како га описах јер га красе најбоље и најљепше људске особине а то је све наслиједио од оца, ђеда, прађеда...једноставно такви су му гени.
