ПРОФ. ДР СЛАВОЉУБ ЂУКИЋ О КЊИЗИ НЕДЕ ЂУКИЋ БОРОЈЕВИЋ ПРОМОЦИЈА НА ЧАКОРУ
ПРОФЕСОР ДОКТОР СЛАВОЉУБ ЂУКИЋ О КЊИЗИ НЕДЕ ЂУКИЋ БОРОЈЕВИЋ ПРОМОЦИЈА НА ЧАКОРУ, 2.9.2022, у 13 часова
Проф. др Славољуб Ђукић: НЕДИНА КЊИГА „ ВИЛА СА ЧАКОРА“ – СПОМЕН О БРАНКИНОМ НЕПРЕБОЛУ И ЊЕНОМ ВАСКРЕСЕЊУ У НЕЗАБОРАВНУ ВЈЕЧНОСТ
Поштовани учесници 8. Бранкиног меморијала,
Промоције нових књига су занимљиви и пријатни културни догађаји на којима промотери анимирају пажњу слушалаца и информишу их својим словљењем о квалитету књиге, најчешће у виду фабуле са још неколико својих прилога који обогаћују утисак о књизи. Нажалост, тематика ове књиге коју промовишемо данас овдје на мјесту Бранкиног страдања - је емотивно толиKо тешка и узнемирујућа за слушање, да ће умјесто пријатног осјећаја већина нас током промоције добити повећан срчани пулс.
„Црни вране, што стојиш на грани, слети болан те ме кљуном брани“
Ова цитирана синтагма, из пјесме „Мрамор на Чакору“, Радована Бећировића Требјешког , барда српске народне поезије у Црној Гори – метафорично осликава тренутак Бранкиног беспомоћног вапаја када је монструозне убице на данашњи дан у предвечерје '75. прошлога вијека, лишавају живота управо овдје на овој уској пјешачкој стази између истих ових високих смрека и јела, те њено беживотно тијело на овом мјесту оста да самује до наредног јутра, праћено тужним фијукањем чакорског вјетра. И за велико чудо, од тог кобног Бранкиног тренутка па до наредног јутра на ово мјесто где је сада њен мрамор, никога не нанесе пут да прође овом стазом, ни од чакорске стране, а ни оне из супротног смјера од Јечмишта - ни људе, ни дивљач, ни птица не прелете, ни мрав не приђе. Просто се има утисак да ове смреке и јеле ником другом не дозволише да приђе Бранкиној невино проливеној крви, попут Христове крви – прије доласка њеног оца Рада, и то у сами цик зоре, који ће је из њене згрушане крви подићи својим дрхтвим рукама, громогласно залелекати, најболније зајецати и умити је својим сузама, али и обећати – да ће пронаћи њеног убицу и сам му пресудити, где год да је. Како рече, тако и уради, јавно у судници Окружног суда у Бијелом Пољу, 4. децембра. 1975, 93-ћег дана након Бранкиног страдања, тачно у 11,15 сати.
Мој покојни стриц раде ми описа ову ситуацију 2006.гоине овим ријечима: „Славо, сами Бог ми је помогао да смакнем оно пашче што уби Бранку. Пошто се заврши саслушаше пашчади, устадоше судије и одоше да донесу пресуде. И би речено да сви који хоће да сачекају пресуду не могу излазити из сале, јер не могу поново да претресају при уласку, а пучаши могу пушити у сали. И сви пушачи запушише, осим мене. Ја сам већ држао руку за пиштољ који ми је био иапос каиша. Од пушења брзо се напуни сала димом, и почеше многи непушачи да кашљу. Раба Цакина, моја сестра од тетке Мике, викну на милионера који бјеше са десне стране оног пашчета што уби Бранку:Шта си се удрчио ту, поцркасмо од дима – иди отвори прозор, лудаче... Оде милиционер да отвори прозор, а ја, како сам био у трећем реду, направих само два корака, и испалих два метка – један у груди, други у главу пашчета, и оно се прострије на под као свијећа. Оно друго пашче се бачи под ноге другом милионеру, те ја не мого више пуцати, јер би некога другога могао ранити, или убити“.
„Када сам сазнао да ме је Бранка дозивала у помоћ, а ја је нијесам чуо, то ме је сломило .... И морао сам тако да поступим. Нијесам смио да чекам. Питање је да ли би ја жив дочекао да убица изађе из затвора. Мушке ђеце немам, па нема ко да ме одмијени. И тако је све пало на моју главу. А ја сам се своје главе наносио, па чините са њом шта вам је воља...“, рече Раде иследнику на саслушању након што ликвидира убицу у судници. ( ИП , 16.12.1975. године.)
У протеклих 47 година много се пуно писало прозом и стихом, али и усмено приповиједало о Бранкином страдању, која је тог стравичног дана изабрала смрт зарад очувања дјевојачке части, и упоредо о Радевој витешкој освети своје кћерке на самом крају суђења убицама. Та и таква писања и приповиједања – промовисала су Бранку у чакорску хероину, а њеног оца Рада у честитог осветника, и обоје заједно уздигла на ниво заједничке легенде која траје и стално се надограђује. Ова кратка фабула о жртвовању младалачког живота зарад части и поноса, и Бранкино васкресење у незаборавну вјечност - је најкраћи сиже драмских епизода у овој Нединој књизи, „Вила са Чакора“. А ја за ову прилику имам за циљ да сажето читаоцу ове књиге појасним неколико ствари, почев од симболике илустрација на корицама.
На првој корици ове драме је фотографија простране панораме Чакора са околином и небеским плаветнилом кроз који промичу фигуре немирних облака, којима је придодат Бранкин лик веселог израза лица, што надолази са југозападне стране, дакле из Бранкиног родног Метеха, те својом љепотом засјењује шетајуће прамење облака, и надгледава чакорски простор. На овом простору испод чакорских облака и ведрине Бранка је током летњих мјесеци много година боравила са својим родитељима и сестрама - ту са источне стране Чакорског превоја на катуну званом Метешке рупице, или Ђукића рупице пошто су ту, углавном, катунили Ђукићи. На задњој корици је такође Бранкин лик, али са ауром око главе која карактерише светост невино страдалих мученика, у овом случају то је лик светице Бранке, попут оног њеног лика који је на почетку групне фреске са 12 страдалника на Косову последњег рата, која се налази у Храму „Усјековања главе Светог Јована Крститеља“ у Каони, Моравички округ.
Драмским призорима ове Недине књиге обухваћени су сви актери поменутог стравичног догађаја, па тако и дијалог Бранкиних убица од тренутка када су Бранку први пут запазиле на Чакору, па до њихових признања о учињеном злочину без трунке кајања, приликом давања одговора на питања судије током процеса у бјелопољској судници. Скоро сваком драмском призору ауторка је испред надоместила по неколико стихова, или читаву пјесничку строфу попут пјесничког рефрена који у овим случајевима снагом стилске фигуре просто поткрепљује дешавање у датом призору. У уводним штивима драмских чинова приказани су и илустовани фотографијама неки од догађаја који се нијесу до сада појављивали у јавности. Тако, на примјер, текстуални опис епилога, када Раде ликвидира бицу своје кћерке – прати фотографија рупе на дијелу стола судског вијећа са чеоне стране која још стоји у истој судници, настала од Радевог хица након што је прије тога прошао кроз груди Бранкиног убице. Ту су и нова сазнања ауторке о којима јавност није знала до сада - како су брзометно откривене убице, ко их је открио и пријавио надлежним органима у Дечанима на чијој територији су убице имале стално мјесто боравка. У књизи је и читав један одјељак о Бранкиним меморијалима на Чакору који је иницирао историчар и публициста, господин Горан Киковић, а организују сваке године на дан Бранкиног страдања Српска народна одбрана Васојевића и Лимске долине, и УК “Сјеверац“ и других стваралаца, те се председницима ових асоцијација, господину Горану Киковићу и господину Мишу Кубуровићу, као и Брану Оташевићу и Давиду Лалићу и осталим њховим сарадницима и учесницима меморијала - у име Ђукића искрено захваљујем и овом приликом. С разлогом се овај по реду 8. Бранкин меморијал данас овдје на Чакору крај Бранкина мрамора обележава промоцијом ове књиге, јер су свих седам заредом реализованих меморијала већ произвели обиље публикованог материјала којег је ауторка Неда селективно и рационално такође уткала у ову своју књигу. У цјелини гледано, читалац има пред собом књигу која ће га и те како заинтересовати да не затвара њене корице док не прочита и последњу страну.
Чим је из штампе изашла ова књига, њена ауторка Неда објави на свом фб-профилу фотографију изгледа прве корице, и најави промоције у Црној Гори од којих је ова данашња прва по реду овдје на лицу мјеста Бранкиног страдања, односно крај Бранкина мрамора. Од приближно 250 коментара о овој објави, за ову прилику цитираћу коментар уваженог новинара и публицисте, овдје присутног господина Гојка Кнежевића: „ВИЛА СА ЧАКОРА је најбољи споменик Бранки Ђукић.“ Нема сумње да је господин Гојко овом својом изјавом изрекао велику истину, јер писана ријеч је била и остала најбољи свједок догађаја у времену и простору, али и поуздана брана против заборава, што је циљ и значај сваког споменика, па тако и овако укориченог папируса о Бранки, фигуративно речено. А ова Недина књига је први и најобухватнији до сада писани траг Бранкиног непребола и незаборава који ће, како то рече господин Давид Лалић у својој рецензији о овој књизи – вјековати, чувајући и носећи страшну и злу судбину чакорске виле и Радеве хероине.
Због садржине и значаја ове Недине књиге, надам се да ће се за њене драмске чинове и призоре заинтересовати филмски режисери, и да ћемо у блиској будућности бити у прилици да видео продукцију ове драме пратимо на тв екранима.
И за крај овог мог излагања о књизи: Порука књиге „Вила са чакора“ и свих нас који је данас промовишемо, а вјерујем да ће се нама придружити и сваки читалац ове књиге, била би – да се ово што се догодило Бранки Радевој на Чакору на данашњи дан прије 47 године НИКАД НЕ ЗАБОРАВИ, али и ДА СЕ НИКАД И НИГДЕ НИКОМ НЕ ДОГОДИ без обзира на боју коже, националну припадност и вјерско опредељење. Живот је дар од Бога, и нико нема право да га угрожава и одузима недужним особама попут Бранке, која није ни мрава згазила. Надам се да ће ова књига имати и ту МИСИЈУ, те вам је срдачно препоручујем за читање и држање на полицама сваке кућне библиотеке.
Нек је вјечни мир и спокој Бранки и Раду!
Хвала вам на пажњи!
Драга наша, Недо – неизмјерно ти хвала за овај писани споменик о Бранки и њеном оцу Раду.
