Проф. др Славољуб Ђукић на промоцији у Краљеву 12. марта 2020. године (НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ БОЈЕВИ И БИТКЕ ВАСОЈЕВИЋА - ИСТОРИОГРАФСКА КЊИГА АФИРМАТИВНЕ ФОРМЕ И САДРЖИНЕ

КРАЉЕВО И У ДОБА КОРОНЕ

УПРКОС ЕПИДЕМИЈИ ''КОРОНА ВИРУСА'' У КРАЉЕВУ, КРАГУЈЕВЦУ И БЕОГРАДУ ОДРЖАНА КУЛТУРНО-ИСТОРИЈСКА МАНИФЕСТАЦИЈА ''ПРИЈАТЕЉСКИ И БРАТСКИ СУСРЕТИ КРОЗ ГРАДОВЕ И МЈЕСТА СРБИЈЕ 2020.''

МАНИФЕСТАЦИЈЕ ОДЛОЖЕНЕ У ВОЈВОДА СТЕПИ И РАЧИ

Проф. др Славољуб Ђукић на промоцији у Краљеву 12. марта 2020. године
(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ БОЈЕВИ И БИТКЕ ВАСОЈЕВИЋА ЗА СЛОБОДУ СРПСТВА И ЦРНЕ ГОРЕ ОД 1690-1941. ГОДИНЕ – ИСТОРИОГРАФСКА КЊИГА АФИРМАТИВНЕ ФОРМЕ И САДРЖИНЕ

„Оно што израсте на страдању и распећу је вјечно и непролазно“ (Амфилохије Радовић)

Ова књига, аутора Горана Киковића се појавила као наручена - у правом тренутку времена садашњег у којем на црногорском простору васкресавају интегрално – и српствo и светосавско православље. Примарни циљ сваког рецензента, па тако и промотера је - да, поред стручне оцјене квалитета књиге, обликује фабулу о личностима и догађајима, која треба да мотивише читаоца за читање. Међутим, историографске садржаје је мало теже фабулизовати, али у најкраћем се може рећи - да ова књига својом формом и садржином поступно и надахнуто уводи читаоца у проблематику и истовремено анимира његову пажњу – за читање, али и за памћење. На почетку у улози мотоа је пјесма „Васојевичко коло“ краља Николе којом се метафорично величају васојевићко племе, бојеви, војвода Миљан Вуков – и тиме одаје захвалност за њихов допринос у ослободилачким ратовима на васојевићком простору, којим се оновремена Црна Гора и територијално прошири. У цјелини гледано, може се рећи – да је књига писана методолошки и аршином историографске истине, уз позивање на укупно 100 назначених извора. Скоро да нема штива о којем се не помиње бој, односно ратовање којима се бранила родна груда завичаја, право на живот, светосавско православље, а тиме и српско писмо, култура и обичаји. У тим временима сваки физички способан мушкарац је морао бити спреман за борбу у свако доба дана и ноћи. Са пушком је лијегао и са њоме се ујутру будио, како то записа руски филолог, публициста и путописац Павел Апостолович Ровински, познат под именом Павле Рус, који је пуних 27 година провео у Црној Гори. И за све вријеме припрема и борбених дејстава око Плава и Гусиња 1879/80. Ровински је био са српским борцима на терену, након чега је објавио књигу о Новшићком боју, о којој ће читалац моћи да прочита нешто и у овој књизи. И у свим бојевима, без изузетка, васојевићки и горњеполимски борци су имали неупоредиво бројнијег и наоружанијег противника, па су се довијали на разне начине – те опет односили побједе и улазили у историју. И сваки бој је био у нечему специфичан, а неки добише и епитет легендарности (на Рудешу-1862, Масларском кршу у Ломном Шекулару-1876, Буковој пољани и Доњој Морачи - 1877....). Наравно, било је и изгубљених бојева, али сваки бој има за последицу жртве на обје стране. А васојевићки и горњеполимски борци су и тада били морални побједници, јер није поклекнуо њихов морал и борбени дух. Такав је случај био код чувеног Боја на Новшићу.
Вријеме балканских ратова је захтијевало тактичније ратовање, па су и васојевићки и горњеполимски борци као саставни дио регуларне војске Црне Горе примјењивали оперативнију војну стратегију са својим командним кадром на челу. Тако Горњовасојевићка бригада најпре поруши турска утврђења око Плава и Гусиња, а затим без борбе свечано уђе у ове вароши, због којих Црна Гора изгуби Бој на Новшићу 1879. и имаде велике губитке. Свечано и без борби уђе у Беране и Доњовасојевићка бригада, након што савлада све низамске положаје око Берана, и блокадом Берана присили турски гарнизон да се повуче у правцу Рожаја. А потом, скоро без предаха, у незауставном замаху васојевићке бригаде и горњеполимски батаљони у саставу Источног одреда, наставише војна дејства према Метохији - преко Рожаја и Ругове ка Пећи, и преко Ђеравице ка Дечанима, Јунику и Ђаковици, у која мјеста такође уђоше без значајнијих отпора, те се на средини Ђаковице сретоше са борцима Ибарске војске, којим чином би ослобођена читава Метохија и припаде Црној Гори.
Мојковачка битка и изузетно тешка борба за Беране у Првом свјетском рату које је оновремена српска Црна Гора водила против аустроугарске војске и тиме штитила одступање србијанске војске кроз своју терииторију према Албанији 1916. године – су примјери жртвовања брата за свог брата, и најбоља су лекција однарођеној власти данашње Црне Горе. Ево једног инсерта из дневника Василије, кћерке Јанка Вукотића која га је за све вријеме рата пратила: „Све тријешти од експлозија и ратних поклича. То Доњовасојевићка бригада бије одлучујући бој – јуриша прса у прса, брани сваки кров, сваку капију, сваку улицу... Пажњу ми привукоше рањениици које пронијеше на носилима. Један је рањен у груди, тешко, крв пробијса завоје, другом десна рука виси. Али, нема јаука, нема чак ни уздаха....“
Налазим за сходно да из ове књиге поменем и Комитски покрет у Црној Гори који је формиран након капитулације Црне Горе (1916), јер је исти одиграо изузетно важну улогу у заштити српског живља под швапском окупацијом. На челу тог покрета био је ђенерал Радомир Вешовић, а најистакнутији комита у Горем Полимнљу бјеше Бошко Ђуричанин из Плава. Они и дочекаше ослободилачку српску војску 1918. године и са њима заједно узеше учешћа у ослобађању Црне Горе. То је историјска аксиома која демантује дукљанске академике који у спрези са компромитованом актуелном влашћу на сваком кораку фалсификују историју Црне Горе и проглашавају ослобођење 1918. године – окупацијом Црне Горе од стране Србије.
Е зато је ова књигха средство које се аргументима супроставља тој болесној манији актуелне власти у Црној Гори, због које се и десио Крсни ход у виду литија „које су рекле све без иједне ријечи , у којима је вјерни народ Црне Горе пронашао бесмртни одговор, а нама преостаје да му се поклонимо, захвалимо и честитамо“, рече Матија Бећковић. У том знаку је и ова књига – са поруком незаборава.