ПРОМОЦИЈА ЧАСОПИСА ''ГЛАС ХОЛМИЈЕ'' И КЊИГЕ ГОРАНА КИКОВИЋА И У НОВОМ САДУ

У организацији града Новог Сада у Библиотеци града Новог Сада одржана је промоција 33. броја часописа ''Глас Холмије'' о којем су говорили: О часопису су говорили: Бранислав Оташевић, предсједник Издавачког савјета ''Глас Холмије'', Горан Киковић, главни и одговорни уредник, Миодраг Којић, потпредсједник Српског удружења ''Ћирилица'' Београд, академик проф. др Јован Бабовић, писац великог броја књига и некадашњи министар пољопривреде у влади Мирка Марјановића, који је овом приликом одржао двије бесједе, прву о новој књизи историчара Горана Киковића ''Српски народ у Црној Гори кроз вјекове'' и другу о часопису ''Глас Холмије''. Обје бесједе преносимо у цјелини.

Поводом Књиге Горана С. Киковића ''Српски народ у Црној Гори кроз вјекове'' академик проф. др Јован Бабовић је рекао:

''Историја племена Српских Васојевића је иста са мојим братством Бабовића које је прославило 22 колена трајања од славних Немањића, а 16 од родоначелника Васа по чему добише назив Васојевићи. То је приказано у књзи братства, где се истиче да смо од династије Немањића што је илустровано родословом од Немање до данашњих дана.

Исконски смо говорили српски, српски писали, српску капу носили, светосавску веру чували, под српском заставом се борили за слободу, на Косову били по командом Стева Васојевића и од тада на капи извезли четири оцила С.

Његош је својим јунацима установио Медаљу Обилића и дао нацрт црногорске најсрпскије капе: са црнином у знак жалости за Косовом и црвеном равном чохом - симболом крваве косовске равнице, чији ограђени кутак са пет златних жица и грбом Немањића у средини симболизује пет векова борбе Црногораца за слободу и васкрс Српства. (Милосав Бабовић). Његош је ово чинио с циљем да, попут вртијељских јунака и Југовића, никад Србин не изда Србина, да се врати изгубљено и да се тврдо стане на земљи која је посрнула на Косову.

У новије време послушници су заговарали уместо четири оцила да се пишу инцијали и тако полако брише историја и традиција. Тада је мој мудри рођак рекао: ''Ставите ви ту капу са иницијалима на вашу главу, а ја ћу моју коју су носили наши владари, главари, војводе, књажеви и харамбаше, наши преци јер то је косовски завет светосавља и нашег вековног трајања и опстајања''.

У дивној, аргументованој и надахнутој историјској књизи о српском народу у Црној Гори историчар Г. Киковић аналитички подсећа на историјску традицију српског народа у ЦГ. То је дело које треба наставити и проширити са научним сазнањима и документима од Немањића до данашњих дана! За почетак нас је књига инспирисала да истакнемо неке релевантне наводе из књиге који ће бити освежени у разумевању историјске истине. Ово савремено дело је чувар истине, правде и чистоте ради очувања српског националног, духовног, језичког и културног наслеђа

Ја нисам историчар, али сам Србин који воли све народе, али поштује своју историју, претке и слободаре, мудре ствараоце, јунаке и учене мислиоце који истинито сведоче о нашим српским коренима.

Навешћу мисли и чињенице присутне у књизи и књигама које говоре објективно о нашем трајању и сведочењу кроз времена. Довољно је почети од Његоша, а завршити са Вуком.

Његош у Пустињаку цетињском пише посвету српском роду:

'' Србин српском роду своме
ово дјелце посвјећује.
Његово је ситно цв'јеће
по ливади правој Српства
и узрасло и побрато
и у в'јенац роду дато '' .

Своје највеће дело, ''Горски вијенац'', Његош је посветио "праху оца Србије", то јест Карађорђу, дижући вођу Првог српског устанка у врх савремених европских ратних великанa. Његош вођу Првог српског устанка види не само као вечити узор Србима него и као бесмртника чије ће дело време чинити све већим: ''Плам ће вјечно животворни блистат Србу твоје зубље, све ће сјајни и чудесни у вјекове биват дубље''.

Проф. Светозар Стијовић истиче: ''Српска национална идеја нигде није тако изражена као у Његошевом песничком делу. Његошев ''Горски вијенац'' јесте најсрпскије дело и с правом се може називати и српском библијом и својеврсним српским манифестом, у који је велики песник уградио, без остатка, своју Црну Гору, ону која је вековима побеђивала и која ће и даље побеђивати све "тмуше" које се напрежу да је ишчупају из Српства''.

И даље Његош поручује: ''Самообмана је убитачна и за људе и за народе''.
A Бранко Радичевић вели:

''Црна Горо, поносито стење,
круне српске ти драго камење,
успомено пребелога данка,
ког се сећа Србин као санка''!

Валтазар Богишић у Даниловом Законику, у члану 92., за народ Црне Горе, истиче: ''Цијело је становништво племена Србског. Говоре једнијем истијем језиком и сви су православне источне вјере''

У писму Црногораца руској царици 1742 године, исти се престављају као "синови Цркве Источне, који живе на српским земљама - Црној Гори, Приморју и Скендерији"

Владика Данило Петровић у Законику пише "Иако у Црној Гори нема никакве друге народности до једино Српске и никакве друге вјероисповјести до православне источне, то ипак сваки иноплеменик и иновјерац може слободно да живи и иста права имати као сваки Црногорац или Брђанин '' и потписује се као '' Владика цетињски, војводич српској земљи''.

Његош пева: ''Име ми је Вјерољуб, презиме ми Родољуб, Црну Гору, родну груду, камен паше одасвуду. Српски пишем и зборим, сваком громко говорим: народност ми србинска, ум и душа славјанска'' .

Књаз Никола у песми ''Онамо намо'' говори о ослобођењу и уједињењу Српства.

Павел Аполонович Ровински пише 1897. године: ''Гледано глобално, становништво Црне Горе спада у један главни тип: то су Срби јужнога говора чији је образац херцеговачко наречје.

Јован Цвијић, у капиталном дјелу "Балканско полуострво", каже:"Српска племена у границама Црне Горе деле се у две групе....племена четири нахије и седморо брда''.

Сердар Саво Дрекаловић, Куч, Брђанин, Старосрбијанац по чојству, крви, соју и Богу Србин, говори: ''Кучи, браћо моја, на једног Обилића три никоговића, једни би да нас преваре, други расрбе, трећи заваде и ископају, а сви заједно осрамоте, зато, Бог у нама и божја вјера, да будемо што смо вазда били''.

Владика Николај Велимировић je писао: ''Без Црне Горе Српство би било као тијело без костију''. Неко је додао, сада треба сачувати оно што је остало!

Немачки слависта Газеман у ''Историји српске Црне Горе'' пише: ''Црногорац је не само најбољи ратник на свијету, већ и најбољи Србин, српскији од свих Срба''.

''Глас Црногорца'' 1910. пише: ''Слава Црне Горе - то је слава цијелог српског народа, јер Црна Гора на првом месту припада Српству, и све њене жртве за Српство су принесене... Зато је Црна Гора називана из милоште српском Спартом''.

У Земљописа Краљевине Црне Горе у чл. 26. поименично су поменути наставни предмети који се имају изучавати у основним школама и међу њима су набројани и предмети српски језик и српска историја....

Матија Бећковић каже да '' ни увођење црногорског језика ни успостављање црногорске цркве нема смисла, ако се не разликују од српске цркве и српског језика. Увођење три нова слова је права иновација, али је грешка што нису укинута сва остала. Са та три слова се може рећи све што још увијек има смисла говорити. Ово је век рециклаже свега постојећег, па и језика. Као што се рециклирају флаше, тако се од српског језика рециклажом добија црногорски. Не знам коме ће, у знак захвалности, подићи споменик као оцу црногорске писмености, попут Вуковог споменика у Београду" . Он каже да га забрињава што црногорским језиком не говоре ни они који га уводе. ''Да је Његош знао црногорски, како ли би тек онда написао '' Горски вијенац'', к ад га је на српском написао овако! То је реплика на вест да је Његош превођен на црногорски '' .

У етнографској студији "Ријечка нахија у Црној Гори" (Београд, 1911) учитељ Андрија Јовићевић сасвим одређено и језгровито каже: "Становништво Ријечке нахије је српско и осим Срба нема других народности" .

Према попису из 1909 године у ЦГ је било Срба 94,38%, 1948 1,78%, 1981 3,32% а 2003 31,99%!

Матија Бећковић је руковођен интуицијом свог пророчанског духа одавно записао: '' Умрла је стара Црна Гора и без ње се муче Црногорци. Па никако да и они помру. Помријеће, но ће прије тога себе и њу мртву обрукати '' .

Његош пева:

Матија Бећковић вели: '' Његош је постао нека врста издајника Црне Горе. А, не би му ваљда без разлога рушили гроб. Да је био жив 1945. године – каже Киро Радовић – био би стријељан најмање из три разлога. Прво, као великосрпски националиста. Друго, што није рашчистио са религијом. Треће – имао је и нешто пара. Један мој рођак је на попису, на питање шта је по националности, одговорио: '' Ја знам шта сам, а пиши Црногорац '' !!. Зато сам предложио да би сви Црногорци који кажу да нијесу Срби морали да иду на полиграф '' .

У Црној Гори се више не слави школска слава - Свети Сава. Слободан Ерић каже: ''Био је први архиепископ аутокефалне самосталне Српске цркве, први просвјетитељ, јер је започео просвјетну дјелатност, просвјетљујући српски народ у оном што је најважније − у вјери у Бога − и први законодавац у српском народу'' .

Свети Сава је освештао 1219. манастир Ђурђеве ступове у Беранама и намесник је Комске жупе у долини реке Преућице, Злоречице и Лима.

Лист "Црногорац", забиљежио је прославу дана Св. Саве у првом броју листа, који је изашао из штампе 23. јануара 1871. године, на страни трећој се каже: "Свети Сава прослављен је и код нас на Цетињу као што се достојно слави по цијеломе српству.“.

Књаз Никола: '' Црногорци, тако вам аманета и српског млијека...''

Сердар Јанко Вукотић каже: ''Ми нисмо само савезници са Србијиом ми смо браћа'' .

Сердар Јанко Вукотић и његова војска су добили највећу похвалу од краља Александара Првог Карађорђевића који је одао признање Црногорско-санџачкој војсци и њеном команданту сердару Јанку Вукотићу за победу на Мојковцу, чије ријечи представљају најтачнију историјску оцјену улоге црногорске војске и њеног легендарног команданта одликујући га Карађорђевом звијездом са мачевима и том приликом је рекао : ''Војводо, Ви сте се више него ли одужили Српству, зато ми је драго што ми се пружила прилика да Вам лично из руке у руку предам за сада ово моје мало признање''.

А команданту Васојевићког одреда војводи Лакићу Војводићу краљ Никола је послао телеграм сљедеће садржине: ''Мојим храбрим Васојевићима изјављујем моју краљевску благодарност, како на храбром и неустрашивом држању у борбама против надмоћнијег непријатеља, а тако исто на хуманим и братским поступцима, исхрањујући не само војнике из васојевићких бригада, већ и остале војнике црногорске и српске војске, који дејствују и пролазе преко ваше територије. Истрај јуначки сој Васојевачки! Велика српска породицо, да се хвалиш и поносиш међу морем и Дунавом док год буде Срба и јунака! Истрајте најљепши синови моји '' !

Академик Миомир Дашић каже: ''Зна се да је долина Лима била оса, кичма српске државе у доба Немањића, и послије њих, а и касније, у доба владавине Турске, овај простор је повезивао народ историјске Зете, односне Старе Црне Горе и Брда са сјеверним српским областима, прије свега с моравском Србијом . На том простору одувијек је постојала снажна историјска свијест о припадности и црногорској и српској држави. Народ ове области држао је до косовске традиције, предака Васојевића и Србљака у Косовском боју (1389) и погибији њиховог цвијета младости, односно о погибији српског племства и са овог простора''.

Неко је рекао није случајно да је два пута српска ћирилица забрањивана у Црној Гори. Први пут од аустро-угарских окупатора 1916. године, а други пут нажалост сада.

Сувишно је доказивати, али се то најбоље види из ''Земљописа Књажевине Црне Горе за трећи разред основне школе'', издатом на Цетињу 1895. године, гдје на страни 35. пише: ''У Црној Гори живе све сами чисти и прави Срби, који говоре српским језиком, а има их око 300.000 становника. Већином су православне вјере, а има има нешто мало римокатоличке и мухамеданске вјере, али треба знати, да смо сви српског поријекла и српске народности'' .

У књизи Милорада Медаковића ''Живот и обичаји Црногораца'', штампаној у Новом Саду, на страници 31. пише: ''Језик - сви су Црногорци по народности Срби и сви говоре српским језиком. У Црној Гори један је језик, нити се чује други језик осим српског...''

Времена говоре да кроз историју није могло бити веће увреде правоме Црногорцу него кад би му неко рекао да није Србин. Историја нас учи да су Црногорци свагда живјели и умирали за српско име, српску православну вјеру и слободу и за испуњење вјековног српског завјета и мисли која се састојала у ослобођењу и уједињењу српског народа.

Неко је написао и питао: '' Може ли се успјех Црне Горе градити – лажним језиком, лажним писмом, лажном црквом, лажном историјом '' ?

Матија Бећковић вели: '' Црногорски језик је једини страни језик који се предаје на српском језику. Само тако је могуће разумети да професоре српског језика у Црној Гори нагоне да предају језик који нису студирали и за који нису квалификовани. Најистакнутији српски лингвисти били су Црногорци. Да почнемо са Вуком Караџићем, "старином из Васојевића и Дробњака", па да наставимо са Радославом Бошковићем, Михајлом Стевановићем, Радомиром Алексићем, Митром Пешиканом, Драгољубом Петровићем, Матом Пижурицом, Драгом Чупићем, Светозаром Стијовићем, Браниславом Остојићем, Радојицом Јовићевићем, Радмилом Маројевићем… А знате ко је на другој страни. То су они који одушевљавају незналице и проглашавају свеце по кафанама '' .

Песник Дарко Јововић пева:

'' A Гаврило са Миљацке гледа

и Душан са Косова равна

са кога допире књига староставна

и молитвом на чело ти зебе

ако издаш кости прадједовске

издао си себе '' .

Други пјесник Благоје Баковић вели: '' Свети Сава нам је био први учитељ, први књижевник, први српски архиепископ, први љекар, родитељ, васпитач, први мудрац, први закононодавац, први камен вјере наше, наш темељац '' .

Историографска Књига Горана Киковића је књига која сведочи истину и чињеницама потврђује вековно српско име, језик, писмо, културу, светосавље од Немање до данашњих дана. То је књига да се негује љубав међу браћом без обзира на ововремено негирање истине која се не може сакрити. Ову књигу српски народ у Црној Гори је носио у срцу и души од свог постанка до данас. Али, нека је прочитају и једни и други, ваљда ће се дозвати памети они који негирају историју српског народа. Нек се пише како год хоће, али историјске чињенице о Србима се не могу мењати!

Чујмо на крају Вука Караџића: '' Народу се на силу може узети све, али му се на силу ништа неможе дати '' завршио је академик проф. др Јован Бабовић.

У посјети управи града Новог Сада

Академик проф. др Јован Бабовић је о ''Гласу Холмије'' рекао следеће:

''Глас Холмије сведочи о.прошлости, науци, књижевности и култури српских Васојевића. О заштити и очувању српског националног, духовног, језичког и културног наслеђа. Истиче, да у времену поремећаних вредности, поремећени умови истичу да нема места утемељивачу српске духовности и српске цркве Св. Сави, и да нема места ни Српској православној цркви. Неко је мудро рекао: Захваљујући Немањићима, а пре свега Светом Сави, данашња Европа могла је штошта да научи од српског народа. Његош, као највећи српски песник, постаје за неке "персона нон грата" и геноцидни песник. Пише да се прогон Срба и српског језика и писма наставља. СПЦ се протерује, а положај Срба, српског језика и ћириличног писма сведочи о тежњи асимилације српског народа.

У Црној Гори се кроз њену историју говорило и писало српским језиком и ћириличним писмом. Матија Бећковић, између осталог истиче: '' Најистакнутији српски лингвисти били су Црногорци. Да почнемо са Вуком Караџићем, "старином из Васојевића и Дробњака", па да наставимо са Радославом Бошковићем, Михајлом Стевановићем, Радомиром Алексићем, Митром Пешиканом, Драгољубом Петровићем, Матом Пижурицом, Драгом Чупићем, Светозаром Стијовићем, Браниславом Остојићем, Радојицом Јовићевићем, Радмилом Маројевићем… А знате ко је на другој страни. То су они који одушевљавају незналице и проглашавају свеце по кафанама '' .

''Глас Холмије'' је сведок савремене мисли и стваралаштва и неговања и очувања изворних вредности српскога народа. Часопис је информативно допринео да се о српским Васојевићима сазнају истине о нашем слободарском човеку, о великанима Вуку и Карађорђу, о на стотине научника који стварају широм света, о књижевницима и врсним уметницима, о славним јунацима и ослободиоцима, о витештву војводе Петра Бојовића, Трифуна Бабовића и Mила Кењића и других заборављених бесмртника.

''Глас Холмије'' се чита широм света. То је наш понос, наш прелепи Ком, наше узвишење, наш извор чињеница о стваралаштву и култури, духовним вредностима и прегнућима. То је наш освежин и отрежњење и надахнуће за будуће нараштаје. Наша саборност Васојевећа где год живели и стварали. То је брана српског језика и ћириличног писма које је од постанка учило нашег човека о историским коренима и вечном битисању на овим просторима.

''Глас Холмије'' је извориште неговања традиционалних, научних, књижевних, културних, историјских, економских, просветитељских вредности од Немање и Светог Саве до данашњих времена. Зато треба неговати чистоту српског језика у складу са завештањем Немање на самрти Св. Сави: " Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу? Не узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезначајнију реч свога језика. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је речи потро и својих потурио. Народ који изгуби своје речи престаје бити народ '' .

Мирослављево јеванђељe писано ћириличним писмом око 1195. године у цркви светих Петра и Павла у Бијелом Пољу доказ је наше вишевековне језичке и ћириличне писмености.

Мирослављево јеванђеље је најзначајнији ћирилички споменик српске и српско-словенске писмености.

Генерал др Лука Кастратовић, председник Васојевића, вели: '' Глас Холмије је часопис који је наше узвишење, брдо, вис, острво, у нашој култури, што назив Холмија и значи. Он то мора да буде, ако знамо из које основе израста, кад се само сјетимо ко је све и како је неимарио у области српске културе '' .

Горан Киковић, креатор ''Гласа Холмије'' и витез пера и ћириличног писма из српских Васојевића истиче: '' На дјелу је сваки вид дискриминације над српским народом : запослењу и раду, култури и образовању, студирању, предузетништву, православљу, слободама и говору српским језиком и ћирличним писмом. И ако је прва ћирилична штампарија на словенском југу Октоих основана на Цетињу пре 522 године психопате протерују српски језик и ћирилично писмо. Заузимају нам цркве, пљују по традицији, шкрабају по језику, проклињу Његоша и Вука, избацују нас из медија, проглашавају за окупаторе и злочинце ''.

Честитам главном креатору часописа ''Глас Холмије'' Горану Киковићу на успешној мисији у афирмацији свеукупног стваралаштва Васојевића и српског и других народа из области историје, науке, књижевности, културе и других области стваралаштва. ''Глас Холмије'' доприноси очувању традиционалних, научних, књижевних, културних, историјских, економских, просветитељских вредности и инспирише ново стваралаштво ради свеукупног напретка нашег краја и народа'' – истакао је на крају академик проф. др Јован Бабовић, из Новога Сада.