ПРОМОВИСАНА КЊИГА ВУЈАДИНА ЛАКУШИЋА O ШКОЛСТВУ У ЛИЈЕВОЈ РИЈЕЦИ
ПРОМОВИСАНА КЊИГА ВУЈАДИНА ЛАКУШИЋА O ШКОЛСТВУ У ЛИЈЕВОЈ РИЈЕЦИ
ЗОРАН ЛАКУШИЋ: ВИЈЕК И ПО ШКОЛСТВА У ЛИЈЕВОЈ РИЈЕЦИ!
Ријеч Зорана Лакушића, приређивача књиге Развој школства у љеворечком крају Вујадина Лакушића на промоцији одржаној 11.11.2021. године у Српској кући у Подгорици!
Часни оци, уважени посланици, даме и господо, хвала вам што сте, упркос здравственим мјерама због ковид пандемије, издвојили своје драгоцјено вријеме и својим присуством увеличали ово промотивно вече.
Велико је задовољство, част, а уједно и одговорност, говорити пред оваквим аудиторијумом који је, позитивном енергијом, пријатељском осећајношћу и искреном подршком, овој вечери удахнуо свечарско расположење и топлину.
Захваљујем се промотерима и мојим драгим и цијењеним пријатељима протојереју мр Предрагу Шћепановићу, Перивоју Поповићу, Јову Пејовићу, Свету Мартиновићу и новинару Драгану Алорићу, који су на један студиозан и изузетно афирмативан начин, чак можда и претјерано афирмативан, говорили о књизи и мом оцу.
Обавеза ми је да се захвалим и свим осталим актерима који су допринијели да књига угледа свјетлост дана.
Дакле:
Штампање књиге је увијек захтијевало племенитост онога ко намјерава да је објави и оних који искрено подржавају такве намјере. Ту племенитост исказали су и Демократска народна партија Црне Горе и њен предсједник Милан Кнежевић, подржавајући финасијски штампање ове књиге, нашта сам им неизмјерно захвалан. Морам и овдје нагласити да су његови часни родитељи и угледни просвјетни радници Драган и Ратка Кнежевић, дио свог радног вијека провели у школи у Лијевој Ријеци. Благодарим на исказаном доброчинству.
Дозволитe ми да се вечерас најсрдачније захвалим, драгим пријатељима који су ми пружили подршку и помоћ у припреми књиге за штампу:
Захваљујем се уваженом и драгом Перивоју Поповићу, великом Вујадиновом пријатељу и његове породице, који ми је пружио драгоцјену помоћ и својим сугестијама помогао да се ова књига обликује и добије жељену форму.
Мом стрицу Миленку који ми је такође пуно помогао својим савјетима и корекцијама текстова.
Новинару и мом пријатељу Дарку Јововићу на предговору књиге.
Издавачкој кући „Комови“ и њеном власнику Младену Делетићу, који је имао пуно разумијевања и стрпљења приликом припреме књиге да добије задовољавајућу форму.
Велико хвала домаћину – Српској кући и помоћнику директора ове куће Радосаву Јокићу, који су организатори ове лијепе вечери.
Поштоване даме и господо, иако су говорници студиозно бесједили о књизи, упућујући на теме којима се она бави, ја ћу у једном кратком осврту казати нешто о структури књиге и мотивима који су били пресудни за њен настанак.
Основни мотив да радим на припреми ове књиге је велики јубилеј 150 година од почетка са радом школе у Лијевој Ријеци и сјећање на 100 година прославе, када је на челу ове значајне образовне инситуције био мој отац.
Зато се овом књигом желио освијетлити историјат организованог школства у љеворечком крају, односно школе која је утемељена кроз стотину педесет година свога постојања.
Она је истинско свједочанство о трајању једне узвишене васпитно – образовне установе, која је, пркосећи бројним недаћама и прекидима у раду због честих ратова, била светионик просвјетитељства и свеукупног напретка, потврда да је народ и у ратним условима настојао да се духовно уздиже и да школу доживљава као нешто најсветије у животу поносних Љеворечана.
Ја сам емотивно везан за свој крај. Био сам ученик ове школе у којој је мој отац радио као наставник и директор. То је и један од повода за припрему и публиковање ове књиге.
Можда је неко могао боље и више да уради на овом плану, али је овдје садржан труд да се у књизи нађе све што је забиљежено и што се могло наћи, а односи се на школу у Лијевој Ријеци. Посебно је задовољство, што књига даје допринос обиљежавању јубилеја, сто педесет година од почетка рада школе. Вјерујем да она може да буде подстрек другима да наставе истраживања и допуне све оно што је до сада речено о развоју школства у љеворечком крају и у самим Васојевићима. До других података о почетку развоја школства у Лијевој Ријеци није се могло доћи, осим оних који су изнијети у бесједи мога оца. Управо ти подаци књизи дају посебан значај и квалитет.
Са великом забринутошћу, и стрепњом која се наслућује, у књизи се презентује кретање броја ђака у школи од њеног оснивања до данас. Из године у годину смањује се број ђака, тако да се данас свео на свега осам, пријети јој затварање и поред тога што слави велики јубилеј – 150 година од оснивања.
Звуче апокалиптично ријечи да са укидањем школе нестаје и село. Ја бих овоме додао и казивање једног социолога, који је на научном скупу социолога села Европе рекао да „са нестајањем села умиру и цивилизације.“
Вјерујем да ће књига задовољити постављени циљ, а ово је, први рад са назначеном тематиком, који ће остати као свједок значаја школе у Лијевој Ријеци, њеног трајања и улоге у свеукупном образовном систему у Црној Гори.
На крају вам се свима вама топло захваљујем на стрпљењу и присуству.
де,!
ЈОВО ПЕЈОВИЋ: ЛИЈЕВА РИЈЕКА ПРЕДСТРАЖА СРПСКЕ СЛОБОДЕ, ШКОЛА ИЗЊЕДРИЛА ПОЗНАТЕ ВАСОЈЕВИЋЕ
На позив мог великог пријатеља професора Зорана Лакушића да говорим на промоцији књиге ,,Развој школства у љеворечком крају“ доживио сам са осјећањем велике части која ми је тиме указана, али и страхом да ли ћу моћи одговорити задатку који ми је постављен.
У припреми за учешће промоцији ове књиге наишао сам на податак да је рат између Црне Горе и Наполеона око Боке 1806. године осујетио замисао ПетраПрвог Петровића Његоша и Доситеја Обрадовића да се отвори прва школа у Црној Гори. Морало се чекати више од 25 година да би се то остварило. Оснивање прве школе у Црној Гори догодило се 1834. године на Цетињу у Цетињском манастиру. Тада је записано да су ђаци у школи бесплатно становали, хранили се и да је школу похађало 30 ученика. Школски програм је обухватао три наставна предмета – српски језик, а у склопу њега писање, читање и граматика, рачун и библијска историја. Нешто касније 1842. године отворена је школа у Добрском селу, а затим у Манастиру Острог и Брчелима – Црмница.
А 1871. године почела је са радом једна од најстаријих васпитно-образовних установа у Црној Гори – школа у Лијевој Ријеци. Како је записано у школском љетопису из 1889. године школу је градио од камена и дрвета народ љеворечки који је хранио мајсторе и плаћао дневнице. Школа у Лијевој Ријеци је у својој богатој историји изњедрила велики број истакнутих научника, културних, просвјетних, друштвених радника и стваралаца, али и добрих људи и домаћина, ратника и патриота који су свако на свој начин доприносили угледу, развоју и унапређењу овог краја. То је било и за очекивати, ако се зна да је Лијева Ријека колијевка Васојевића, свјетлост, искра слободе и духовности племена у којој се налази манастир – Црква Васа Васојевића, родоначелника племена Васојевића у чијој је обнови велики допринос дао и Вујадин Лакушић.
Лијева Ријека је како записа велики пјесник Ратко Делетић била одувијек ратно упориште, кроз коју су кроз времена бродиле и ходиле само војске. Она је била стража и предстража и дух слободе међу тврђавама и брдима испод Кома. Зато је сваки сусрет са Лијевом Ријеком па и овим поводом незаборавни час историје. То је додир са духом борбе и слободе. Сваки запис, бесједа или стих о Лијевој Ријеци представља непроцјењиво благо које су синови и кћери Лијеве Ријеке оставили у наслеђе генерацијама које долазе да је чувају кроз вјекове. Тој плејади чувара историје овог краја придружили су се и Вујадин Вулев Лакушић и његов син Зоран овом књигом, која између осталог треба да послужи да се отргне од заборава једно вријеме, али и да опомене да живот школе која живи 150 година не смије бити заустављен.
Бесједа Вујадина Вулева Лакушића, директора Основне школе „Шћепан Ђукић“ – Лијева Ријека, о развоју школства у љеворечком крају на прослави стогодишњице од оснивања школе 23. маја 1971. године представља његов непроцјењиви допринос очувању историјских чињеница, везаних за настанак и развој ове школе, али и сликовито говори о томе колико су Васојевићи као најбројније српско племе придавали значај образовању. И не само што су љеворечки крај и укупно Васојевићи изњедрили велики број јунака и народних првака, угледних кћери и синова, који су исписали најсветлије странице историје Црне Горе далеко ван њених граница. Они су школовали и образовали велики број интелектуалаца из разних сфера друштва, који су дали и дан данас дају непроцјењив допринос угледу Црне Горе у свијету. Нећу издвајати неке од њих јер би ми то одузело пуно времена, али и изложило опасности да некога заборавим.
Читајући бесједу нијесам се могао отети утиску, како је угледни просвјетни радник и дични син Лијеве Ријеке Вујадин Вулев Лакушић претпоставио да ће креатори новог свјетског поретка и њихови поданици у Црној Гори кренути у прекрајање историје, па је зато уложио напор да кроз ову, зналачки и студиозно написану бесједу, осујети све покушаје који имају за циљ да нам одузму памћење. Он није само дао приказ настанка и развоја ове школске установе, већ је на бриљантан начин описао допринос Љеворечана угледу Црне Горе и овог краја, упркос свим недаћама које су стајале на том путу, да се мисија која је започета те давне 1871. године настави до данашњих дана .
Жао ми је што нијесам био у прилици да боље упознам Вујадина Лакушића, врсног професора, народног и надасве мудрог човјека, чији је допринос развоју љеворечког краја и очувању најсветијих вриједности слободарске Црне Горе немјерљив. Међутим и тих пар кратких сусрета били су довољни да се увјерим да се радило о изузетном човјеку и интелектуалцу.
Но, имао сам привилегију да преко 40 година будем пријатељ, друг и саборац са Вујадиновим сином Зораном, угледним професором и надасве добрим човјеком. Који је на набољи могући начин својим животом и радом (иако је Вујадин то за живота постигао) уздигао до неслућених висина и свога оца Вујадина. Ја сам од мојих старих научио да отац не рађа сина, већ син оца, а Зоран је усправно корачајући овим црногорским стазама посутим трњем и изузетно тешким временима наставио тамо гдје је Вујадин стао. И као неуморни борац за развој љеворечког краја и цијелих Васојевића и као педагог о чијим стручним и моралним квалитетима свједоче генерације и генерације ученика Машинско – техничке школе у Подгорици гдје је до скоро радио.
Био сам свједок како се као одборник у Скупштини Главног града Подгорица лавовски борио за развој овог краја, па зато са пуним правом на овој величанственој промоцији могу рећи да му у тој борби није било равна. Бити у првим редовима борбе за слободу, просперитет и развој свога краја и остати кристално чист без мрље у својој биографији, привилегија је само ријетких.
Зато ова вриједна књига коју је за штампу приредио професор Зоран Лакушић има већу тежину, јер иза ње именом и презименом стоји човјек који се никада пред никим није сагињао и који је имао храбрости да саопшти брк у брк истину у очи па и по цијену да га то кошта живота. Наравно да би то било много тешко да није син доброга оца и дједа, и да не потиче из витешког племена Васојевића.
Ја, како ме једном приликом благопочившем митрополиту Амфилохију представи мој племеник из Љешанске нахије, као Србина из Црне Горе, а Митрополит ми на то у шали рече: „Зар у Љешанској нахији има Срба?!“, који сам однедавно сам и крвно повезан са Лијевом Ријеком и Васојевићима, осјећам се поносно што сам добио прилику да промовишем књигу и што могу свједочити о огромном доприносу професора Зорана Лакушића и његовог оца Вујадина у очувању најсветијих вриједности Лијеве Ријеке и племена Васојевића, а нарочито у развоју школства којем су и један и други као угледни просвјетни радници дали велики допринос.
(Обраћање Јова Пејовића на промоцију књиге „Развој школства у љеворечком крају“, аутора Вујадина Лакушића)
