ПРЕДЛОГ ДА ЈЕДНА УЛИЦА У БЕРАНАМА НОСИ ИМЕ ''БРАНКЕ ЂУКИЋ''

ПРЕДЛОГ ДА ЈЕДНА УЛИЦА У БЕРАНАМА НОСИ ИМЕ ''БРАНКЕ ЂУКИЋ''

Другог септембра ове године навршава се 45 година од стравичног догађаја који се десио на Чакору, када су два албанска младића из Стреоца код Пећи насрнула и звјерски убила Бранку Ђукић, свршену ученицу трећег разреда беранске гимназије - истуреног одељења у Плаву, која је те 1975. године била уписала IV разред Гимназије у Пећи. Наиме, Бранка је 1. септембра отпутовала у Пећ да од наредног дана редовно похађа наставу, али је њено одељење већ претходног дана било отишло на екскурзију, па је Бранка одлучила да се врати натраг и тих неколико дана колико буде трајала екскурзија - проведе код својих родитеља који су тог љета катунили у Рупама Гојковића у близини Чакора. Чим је Бранка изашла из аутобуса на Чакору запазила су је два млада Албанца и почели је пратити крадимице кроз четинарску шуму до близу Чакорског потока, гдје су је пресрели и покушали да је физички присиле на обљубу. Међутим, Бранка јила снажнија од њих обојице, те их је снажно одгурнула од себе низа страну. Видјевши да је физички не могу савладати, један од њих је извадио пиштољ и запријетио јој да ће пуцати у њу уколико не пристане на обљубу. Озлојеђења такквим огавним насртајем Бранка му је опалила шамар и пљунула у лице. Тада је исти нападач потегао обарачу, и револверски хитац је је прошао кроз Бранкину главу, а њено беживотно тијело је остало да лежи у сопственој локви крви. Видјевши шта су урадили, убице су се дале у бјекство ка Метохији, а случај је хтео да на мртву Бранку сјутрадан изјутра први наиђе њен отац Раде, који је том приликом доживео страшну агонију родитељског бола за својом кћерком. Оновремени истражни органи брзо су ушли у траг убицама, ухапсилису их у селу Стреоцу код Пећи, и привели у истражни затворр у Бијелом Пољу. Током вођења процеса оба ова злочинца су без иоле гриже савјести изјавила да се не кају због почињеног убиства, јер је њихова жртва Српкиња над којом су они хтјели да задовоље своје биолошке страсти. Ова и оваква изјава сама за себе говори како је тада васпитавана албанска младеж на Космету. Шовинистичка мржња према Србима и прогон Срба на Космету у вријеме бивше СФРЈ вршено је континуирано, а своју експанзију је попримило после 1972. године када је Покрајина Косово савезним уставним актом добила већа овлашћчења у законодавству од саме Републике Србије у чијем саставу је само формално била. А Бранка Ђукић је управо била жртва тог и таквог суновратног процеса васпитања албанске младежи у породици и друштву.

Опште је познато да је Бранкин отац Раде, након што је током судског процеса незванично сазнао да убице неће стићи заслужена казна, предухитрио суд и само пар минута пре него што је требало да се убицама саошти пресуда у Бијелом Пољу – са два револверска хица пресудио је убици своје ћерке, и тако испунио своје обећање које је дао мртвој Бранки када ју је нашао на поменутој стази, гдје је касније поставио мрамор који је својеручно обликовао. Тај Бранкин мрамор је одавно попримио карактер светог мјеста на које долазе и Богу се моле сви часни људи који саосећају бол, тугу и жалост за невино страдалом ученицом у том суманутом комунистичком времену. Бранкин случај имао велики одјек у оновременој југословенској јавности и шире, а чин освете у судници бјелопокољског суда прихваћен је као изнуђен тежином почињеног злочина и бахатог понашања убица који се нијесу кајали за свој злочин. То је потврдила и петиција од 75 хиљада потписа са простора Васојевића и других дјелова Црне Горе – којом је тражено да се отац Раде ослободи кривичне одгооворности за освету своје кћерке. О Бранкиној трагедији написане су бројни новинарски чланци, елегичне строфе и исте пјеване уз гусле.. најкраће речено Бранка је окарактерисана као херојина која је жртвовала свој младалачки живот зарад одбране дјевојачке части и поноса. А од 2015. године се сваке године заредом у организацији СРПСКЕ НАРОДНЕ ОДБРАНЕ ВАСОЈЕВИЋА И ЛИМСКЕ ДОЛИНЕ на дан Бранкиног страдања изводи културна манифестацијам под именом ЧАКОРСКИ МЕМОРИЈАЛ БРАНКЕ ЂИКИЋ, на које се држе елегичне бесједе и саопштавају нови метафорични стихови посвећени њеном легендарном лику и дјелу. Бранкин мрамор и Бранкина аура на мјесту њеног страдања, заједно са чакорским комплексом споменика - попримили су карактер светих симбола који чувају чакорско подручје од закулисних радњи актуелне власти Црне Горе са косовским лидерима о помјерању државне границе Црне Горе од Котлова код Кућишта до Чакора.

До сада су двије улице у Србији добиле Бранкино име: једна у Београду (Раковица, Миљаковац 3) и једна улица у Смедереву (насеље Ковачићево), а ових дана је у медијској јавности покренута иниицијатива да у више градова Србије и Црне Горе по једна улица добије име легендарне хероине Бранке Р. Ђукић. Прихватајући ову иниицијативу, и ми предлажемо СО Беране да Беране буде први град у Црној Гори који би једној улици дао име „Улица Бранке Р. Ђукић“.

Предлагач Српско историјско културно друштво ''Никола Васојевић''-Беране