logo3

ПРЕДЛОГ ДА СЕ СЛОБОДАНУ МИЛОШЕВИЋУ ДА УЛИЦА У БЕРАНАМА

  На предлаг Српског историјско културног друштва ''Никола Васојевић'' из Берана, које су упућене СО Берана односно -Савјету за давање предлога назива насеља, улица и тргова дата је иницијатива за давање назива улици '' Слободана Милошевића '' а која гласи:

Поштовани,

Подносимо иницијативу да се једној од улица у Беранама да назив'' Слободана Милошевића '', на начин што ће се назив дати улици која тренутно нема име, или ће се промијенити назив неке  од улица које носе назив по географском појму.

 

О б р а з л о ж е њ е

Овдје ћемо у образложењу дати став и мишљење нашег Шекуларца Милорада М. Радевића, некадашњег  директора Архива Србије (1993–2000) и амбасадора СРЈ у Белорусији (2000–2001) године о Слободану Милошевићу он каже:

 

''Имао сам срећу и част да се од студентских дана дружим са председником Слободаном Милошевићем.

Био сам у могућности да пратим његов рад, његов успех у раду и образовању, пре него што се отиснуо у политичке воде, али и касније, када је обављао најодговорније функције у Београду, Србији и СР Југославији. То ми је омогућило да га упознам непосредно као човека, његову изузетну приврженост породици, да ближе упознам природу његове личности, његов хумани однос према свим људима, без обзира на њихову националну, верску и политичку припадност и опредељеност, његову срдачност, искреност у односима са пријатељима, његов патриотизам и спремност и истрајност у борби за интересе свога народа и земље, за истину и правду.

Неоспорно је, то не могу да негирају ни његови острашћени противници, да је био човек блиставог ума, интелектуалац свестраног образовања, широке културе и изузетне људске енергије. Говорио је кратко, јасно, прецизно и разумљиво за све људе, логично и аргументовано. Освајао је људе својим свестраним образовањем, непосредношћу, дружељубљем, елоквентношћу и духовитошћу, културом говора и понашања, моралним врлинама. Може се тврдити да је био човек необичне људске доброте, добронамеран и пожртвовани пријатељ, увек спреман да пружи помоћ другима, посебно немоћнима који су имали разне животне проблеме.

Време је показало да је био већи пријатељ другима него они њему. Јер, многи тзв. пријатељи после пуча 5. октобра 2000. године побегли су главом без обзира и прекинули сваку комуникацију са њим, са Миром и њиховом децом. Познато је да су многи од њих, захваљујући његовој помоћи и подршци, постајали истакнути функционери у држави, директори, амбасадори, или су добијали друга престижна места у друштву. Неки су се богатили злоупотребљавајући пријатељство са овом породицом, позивајући се на њихову подршку а да они о томе нису ништа знали.

Енергично се и доследно залагао за демократске друштвене реформе и дао велики допринос примени вишепартијског система у Србији.

Могло би се навести много, много примера његовог хуманог односа према људима, спремности да несебично помаже људе, да прашта људима и када греше и да чува њихово достојанство, али и да прихвата аргументована мишљења и предлоге, да има толерантан однос и према мишљењима и погледима који су се разликовали од његових.

Потпуна је и бескрупулозна лаж његових непријатеља да је био предводник великосрпског национализма. Јер, то што се истрајно и храбро борио за интересе српског народа и очување целовитости његове земље не значи да је имао шовинистички однос према другим народима или територијалне претензије према просторима ван Србије. Залагање за очување Југославије, да би сви Срби живели у једној држави, не може се сматрати великосрпским национализмом. Напротив, он је био његов велики противник и увек га је у разговорима и јавним иступањима осуђивао. У разговорима које сам са њим водио о овом питању никада није испољио шовинизам према другим народима и националним мањинама.

Познато је и то да је помагао људима других народа и мањина који су у ратном вихору тражили уточиште у Србији или су желели да преко њене територије иду у свет. Тако је, на пример, за време грађанског рата у Босни и Херцеговини око 70 хиљада муслимана тражило склониште у Србији, или су преко њене територије безбедно одлазили у друге земље. Србија је за сво време његове власти била толерантно друштво у коме није било етничког прогањања. Њен етнички састав становништва није се мењао, већ се само, због приспелих избеглица, повећавао. За разлику од тога, у Хрватској, Босни и Херцеговини и Словенији било је етничког чишћења управо српског народа.

Када се ради о оптужбама у вези са Косовом и Метохијом и односу према Албанцима, председник Слободан Милошевић је на суђењу у тзв. Хашком трибуналу доказао да се ради о безочним лажима, јер се стално залагао за равноправност свих који су на том простору живели, и да је он на Газиместану свој говор, због којег је оптуживан, завршио слоганом ''Да живи мир и братство међу народима''.

Борбу за једнакост људи и равноправност народа и етничких група, затим борбу за мир, истину и правду сматрао је моралним чином, а рат и мржњу међу народима за злочин и неморал.

Лорд Овен, енглески политичар и преговарач, поводом догађаја у СФРЈ деведесетих година, након једног дужег разговора који је имао са његовом супругом Миром Марковић, рекао је: ''Сада сам сигуран да Слободан Милошевић није националиста'', а на њено питање, зашто, одговорио је: ''Зато што ви нисте националиста а да он јесте не би могао да живи са вама, ни ви не бисте могли да живите са њим када би он био то''.[1]

Председник Слободан Милошевић је у својим говорима, интервјуима, средствима информисања[2], у контактима са разним представницима страних држава и међународних организација из многих земаља који су га посећивали, аргуменетовано говорио о суштини збивања на просторима бивше СФРЈ, указивао на узроке тих збивања и посебно на узроке разбијања Југославије, изазивања рата и злочинима на њеним просторима. Такође је разјашњавао суштину његове политике, односно опредељења Србије у вези са југословенском кризом. Аргументовано и аналитички је разобличаво безочне лажи и оптужбе које су о њему и српском народу ширили протагонисти новог светског поретка и њихови експоненти у нашој земљи. Он је изванредно познавао међународне односе и успешно препознавао намере светских моћника, нарочито према малим земљама и у том смислу улогу спољних фактора у разбијању Југославије. То се најбоље види из његових објављених књига говора и интервјуа, али и из његових иступања у тзв. Хашком трибуналу, где је доказао апсурдност и неодрживост лажних и злонамерних оптужби. У овом судском процесу, заправо хашкој фарси, није доказана ни једна оптужба. Без претеривања и пристрастности може се рећи да је председник Слободан Милошевић од лажно оптуженог постао убедљиви тужилац против САД, Ватикана, НАТО-а и других земаља и доказао да, када би било правде у свету, требало би управо њима да се суди за злочине које су починили у Југославији, а нарочито у Србији, приликом бомбардовања, када су убијали цивлно становништво, децу и старце.

О хашком суђењу председнику Слободану Милошевићу писали су и говорили многи у свету, професори права, адвокати, новинари, социолози и друге јавне личности. Објављене су многе књиге које критички говоре о Хашком, трибуналу и о његовој нелегитимности, лажној оптужби, али и његовој аргументованој и упорној борби за истину и правду. У том погледу посебно су значајне књиге Патрика Бариоа и Ев Крепена, Велка Влканова, Џона Лафленда, Тим Маршала, француског генерала Пјер Мари Галоа и текстови Ремзи Кларка, нобеловца Харолда Пинтера и многих других, у свету и у Србији. На жалост, договорени простор за овај текст не дозвољава детаљнији осврт на њихова мишљења, али ћу навести само два. Харолд Пинтер истиче: ''Америчко натовско мучно суђење Слободану Милошевићу увек је било потпуно нелегитимно. Оно се никада неће моћи прихватити озбиљно као суђење засновано на правди. Милошевићева одбрана је снажна, убедљива, и немогуће ју је одбацити''. Генерал Галоа је писао и о томе да су утицајни Немци на једном састанку 1976. или 1977. године, који је одржан у Немачкој – пре Титове смрти, којем је присуствовао и Галоа ''сматрали да Југославија не може да опстане и да се у моменту Титове смрти треба припремити са понудом једне другачије теротиријалне организације''. То потврђује Милошевићеве тврдње о улози спољног фактора у разбијању Југославије. Поуздано се може тврдити да све што се догађало у вези са Југославијом и Србијом било је испланирано, а десило се оног тренутка када Милошевић није хтео да пристане да буде марионета запада и да интересе своје земље и свога народа потчини њиховим интересима. О томе је и сâм председник Слободан Милошевић говорио, посебно у интервјуу италијанском листу ''Ла стампа'' 2001. године.

Нису тачне тврдње да је председник Слободан Милошевић подстицао сукобе и рат на просторима бивше СФРЈ. Напротив, он се стално борио за мир и прекид ратних сукоба, односно за решавање сукоба мирним путем. То је чинио и на међународним скуповима због чега је, нарочито после Дејтонског споразума, добијао признања па чак и од Била Клинтона. Такав приступ је имао и на седницама Председништва СФРЈ, седницама републичких председника и Врховног савета одбране, што потврђују стенограми са седница ових органа. Такође, на заседању Републике Српске на Палама, 5. и 6. маја 1993. године, залагао се да посланици прихвате Мировни план за Босну и Херцеговину. План није прихваћен, рат је још интензивније настављен, због чега је дошло до даљих злочина, људских жртава и патњи народа. Године 1994, за ''Си Ен Ен'', чувеном Ларију Кингу је изјавио: ''Први циљ је мир као национални интерес свих Срба и свих грађана Србије и Југославије''. На питање: ко је крив за злочине у Босни и Херцеговини одговорио је: ''У грађанском рату у Босни и Херцеговини нема невине стране. Све стране су криве, невини су само цивили које убијају без обзира на њихову националност''. А за ''Вашингтон пост'', 1998. године је изјавио: ''Све што сам радио је била борба за мир''.

Борећи се против рата истицао је да рат не може да буде у интересу народа који у њему учествује. Када је реч о његовој борби за мир треба рећи и то да је он у доношењу Резолуције 1244 Савета безбедности ОУН-а о Косову и Метохији имао значајну улогу, што данашње власти у Србији прећуткују а ову Резолуцију користе као главни аргумент у борби да Косово и Метохија остане у саставу Србије.

Он је и у време хашког заточеништва, болести и голготе кроз коју је пролазио бринуо за пријатеље и њихове породице и чинио све што је могао да им реши неке од проблема са којима су се суочавали. Када сам био код њега у Хагу, средином 2004. године, био сам ганут његовим интересовањем за заједничке пријатеље и још више са његовим феноменалним памћењем чињеницâ из живота њихових породица и заједничког дружења. Био је искрено захвалан друговима из Удружења ''Слобода'' за њихову помоћ у припреми његове одбране, али и забринут због проблема које имају. О томе какав је био као човек говоре и многи примери са суђења у Хагу. Један од њих изнео је и његов правни саветник професор др Бранко Ракић. Наиме, он је одбио његов предлог да лажног сведока тужилаштва који је против њега износио ''најљући отров и безочне лажи'' извргне руглу истичући: ''Па не могу ваљда да се подсмевам човеку''.

. Суд историје неће заобићи ни слуге иностраних газда из Србије, наше потрчковиће који су, кршећи Устав наше земље и гаранције које су потписали, киднаповали председника државе и изручили га управо онима који су извршили толико злочина у Србији

А када је ријеч о предсједнику Слободану Милошевићу, историја ће му дати оно место које припада часним људима, херојима који жртвују и живот за свој народ и државу и за њихово достојанство. Он је свој живот, без страха и задршке, посветио том циљу, народу којем је веровао и чији је био истински вођа. И народ је њему веровао и поштује његову борбу, без обзира на лажи и сатанизацију. По оценама народа он се уздигао на највише висине чојства и јунаштва и за живота, у земљи и свету постао легенда. Његов гроб у Пожаревцу постао је једно од највећих српских светилишта које народ свакодневно посећује и одаје признање и поштовање своме вођи.''

                                           Предлагач

                                  Српско историјско културно ''Никола Васојевић'' Беране

                                     Предсједник

                                  Живко Бјелановић

 

 

 

 

 

 

 

 

[1] Мира Марковић: ''Destierrada e Imperdida'', ''Трећи миленијум'', Београд, 2010., страна 107.

[2] Објављени у књигама: ''Прилог историји двадесетог века'', ''Трећи миленијум'' – „Слобода, 2008.

   године; ''Лавовска борба'', ''Трећи миленијум'' 2009. године.