ПОСЛИЈЕ 175 ГОДИНА ОБНОВИЋЕ СЕ СПОМЕН ОБИЉЕЖЈЕ КНЕЗУ НИКОЛИ ВАСОЈЕВИЋУ

ПОСЛИЈЕ 175 ГОДИНА ОБНОВИЋЕ СЕ СПОМЕН ОБИЉЕЖЈЕ КНЕЗУ ХОЛМИЈЕ НИКОЛИ МИЛОШЕВИЋУ ВАСОЈЕВИЋУ

У организацији Удружења пријатеља и поштовалаца Бјелопавлића ''Бијели Павле'' из Даниловграда и Српског-историјско културног друштва ''Никола Васојевић'' из Берана јуче 30. Маја 2019. Одржан је парастос у Цркви Светог Симеона Мироточивог у Доњем Загарачу кнезу Холмије Николи Милошевићу Васојевићу који је ту убијен прије 175. Година. Помену су присуствовали представници братства Милошевића из Лијеве Ријеке родног мјеста Николе Милошевића Васојевића, представници Удружења књижевника ''Сјеверац'' из Подгорице, представници Удружења Црногорско –Руског пријатељстава из Подгорице и други поштоваоци дјела кнеза Николе.
Потом је обиђено мјесто његове погибије које се назива ''Конзулов гроб'' и донешена је одлука да му се подигне спомен обиљежје у организацији Удружења пријатеља и поштовалаца Бјелопавлића Бијели Павле из Даниловград, Српског-историјско културног друштва ''Никола Васојевић'' из Берана и мјештана Доњег Загарача. 
Треба подсјетити и овдје ко је био кнез Холмије Никола Милошевић Васојевић. Високи руски официр и војни аташе у Цариграду, пројектант пута Београд-Бар, турски генерал квартермајстер, енглески конзул, оснивач прве српске школе у Новом Пазару
Књаз Никола Васојевић, од оца Станише (Михаила) и мајке Јоване (Ане), рођене Никшић, рођен је 1797. године у љеворечком селу Лопате. Јована је била ћерка требјешког харамбаше Лазара Никшића који се, од 1791. године, послије неуспјелог Требјешког устанка, налазио у збјегу у Горњој Морачи, са још 200 требјешких породица. За све вријеме њиховог боравка у Горњој Морачи, Петар Први се залагао да их пресели у Русију. После више молби, руска влада је то одобрила, и у неколико група, све требјешке породице су тамо пресељене. Са једном од тих група, 1804. године, отишао је и Никола Васојевић, тада седмогодишњак, заједно са мајком Јованом и очухом Глигором Радоњићем. Настанили су се у Одеској губеринији. Од 1806. до 1818. године, Никола се у Русији школује и завршава војно-инжењерску академију, а потом службује у Петрограду као војни инжењер. Након унапређења у чин капетана, распоређен је на Кавказ, гдје му је главни задатак био израда војних карата за тамошње граничне области. Године 1829. именован је за руског војног аташеа у Цариграду. Наредне године учествовао је у раду међународне комисије за разграничење Турске и Србије. Имајући потребу за таквим стручњаком, као и његову безграничну љубав према своме отачеству, књаз Милош Обреновић понудио му је да ради у служби Књажевине Србије, што је овај, након сагласности руске владе, прихватио. Први задатак био му је да изради карту новоразграничене и знатно проширене Краљевине Србије, што је обавио брзо и квалитетно. Но, будући великог духовног потенцијала, а ипак не схватајући ослабљене економске могућности заостале и дуго пљачкане Србије, као главни инжењер Књажевине, предлагао је крупне и тешко остварљиве инвестиције чије су предрачунске вриједности књаза Милоша Обреновића жестоко узнемиравале. Нарочито га је уплашио предлог за изградњу модерног магистралног пута Београд-Бар, који је поред високе цијене морао ићи преко турских територија. Овај неспоразум је био тако тежак да су сва настојања књажевског секретара Димитрија Давидовића да их помири— остала безуспјешна, утолико више што је књаз Милош у образованом Васојевићу видио будућег ривала, те је и из тог разлога сматрао да га се треба што прије отарасити. Високи руски официр и војни аташе у Цариграду, пројектант пута Београд-Бар, турски генерал квартермајстер, енглески конзул, оснивач прве српске школе у Санџаку З н а ј ућ и з а в и с о к о о б р а з о в а њ е и в а н р е д н у надареност Николе Васојевића, цариградска влада му је понудила службу као шефу инжењерске службе у турској војсци, што је он одбио, носећи се мишљу да се поново врати у Русију. Но, Турци су по сваку цијену жељели да га придобију, па су понудили положај генералк в а р т е р м а ј с т е р а с в и х сувопутних турских трупа у Европи, што је прихватио. Као турски генерал, 1835. године био је у обиласку Скадра и Скадарског пашалука. Исте године из Скадра одлази на Цетиње да би се упознао са Његошем који му том приликом уручује увјерење о племићком поријеклу. Године 1837. енглески амбасадор у Цариграду, лорд Понсонби, именује Николу Васојевића за вице-конзула за провинције: Босну, Херцеговину и Албанију, са сједиштем у Новом Пазару. 
Кнез Никола је без сумње био образован, предузимљив и даровит човјек. У Русији је завршио високу школу. Као даровит војни стручњак снима и ради мапе Кавказа и Закавказја... ...Кнез Никола Васојевић је говорио тринаест језика. О његовој култури, високом образовању и даровитости свједоче његове разгранате везе. Два пута иде у Енглеску, Француску, Италију... Поред Енглеске за њега и Књажевину Васојевиће интересују се и Французи. Са пољском владом у избјеглиштву склапа тајну Васојевичко-пољску конвенцију, до чије реализације није дошло грешком Пољака. Кнез активно сарађује са многим значајним личностима свога времена; са Обреновићима и намјесницима Србије, са Ами Буеом коме поклања мапе области Васојевића, Зете и Албаније које је сам цртао, у вези је са Мушицким коме такође поклања поменуте мапе, има вез са културним радницима Србије а Исидор Стојановић му посвећује пјесму, Срби са Космета га славе и такође му пјевају пјесме, у прво вријеме живо сарађује са Његошем који му такође посвећује веома лијепу пјесму исписану на Орфелиновом календару који поклања кнезу, у службеним посјетама скадарски и травнички везири га дочекују са по педесет коњаника и поклањају му сабље и атове, често и активно сарађује са конзулима многих држава који му приређују величанствене пријеме и узвраћају гостопримство..., кнез Васојевић је био свјетска личност са четири држављанства. Он и сам пише пјесме, путописе, црта мапе, интерсују га историјске науке,

нарочито досељења Словена на Балкан, бави се проблемом генеалогије Васојевића коју изводи од краља Радослава (1160), са игуманом Мојсијем Зечевићем, том изузетном српском личношћу, допуња и усавршава стари Васојевички закон наслијеђен од кнеза Милутина и Мирчете Раичева, веома се активно бави устројством државности Књажевине Васојевића који има своје границе, закон, грб, новац... Уопште, оно српско покољење коме су припадали легендарни српски мученици кнез Никола Васојевић, игуман Мојсије Зечевић, војвода Миљан Вуков..., који су дуго попријек гледани са попереним топовима са турских тврђава, живјело је и умирало за идеале ослобођења и уједињења српског народа, а кнез Никола је, стварајући српску књажевину Васојевиће између већ постојеће двије српске државе Србије и Црне Горе, имао као свој велики циљ да на Балкану поврати славно српско “Душаново царство”.

Прилог припремио Горан Киковић,главни и одговорни уредник часописа ГЛАС ХОЛМИЈЕ из Берана и оснивач и први предсједник Српског историјско-културног друштва ''Никола Васојевић'' Беране