ПОСЛАНИК ПРВЕ СКУПШТИНЕ СРБА У ОСМАНСКОМ ЦАРСТВУ НА СРЕТЕЊЕ 1909. ИЗ БЕРАНА ДАБЕТИЋ Вукашина МИЛИЋ

ПОСЛАНИК ПРВЕ СКУПШТИНЕ СРБА У ОСМАНСКОМ ЦАРСТВУ НА СРЕТЕЊЕ 1909. ИЗ БЕРАНА ДАБЕТИЋ Вукашина МИЛИЋ
(1872-1948)

Истакнути, национални и просвјетни радник из плејаде најстаријих беранских просветитеља, дугогодишњи и један међу првим учитељима основне школе код манастира Ђурђеви Ступови, представник Срба у Сјеничкој и делегат Сретењске скупштине, ујединитељ, предсједник беранске општине, бански вијећник, заслужни грађанин Берана. Родио се у Будимљи код Берана 1872. као други по реду син Вукашинов Дабетића. Основну писменост стекао је код манастира Ђурђеви Ступови, школовање наставио најприје у Идадији-Руждији у Скопљу, потом Сремским Карловцима, а завршио у Призренско-богословско учитељској школи, (XVIII) осамнаесто коло, школске 1894/95. Након завршене богословије посветио се учитељском позиву и постављен за учитеља школе код манастира Ђурђеви Ступови, гдје поред просвјетне дужности активно учествовао у друштвеном животу Берана под отоманском влашћу. 
Послије младотурске револуције 1908. као истакнути борац за народна права биран је за делегата Српске народне странке у Сјеници, и Сретењске скупштине у Скопљу. Након ослобођења Берана у Првом балканском рату постављан је на најодговорнијим дужностима вароши. Био је члан обласног суда (1912), и окружни начелник. Указом Краља Николе I од 13. новембра 1913. именован је за капетана будимске капетаније. Потом писар ђаковичке капетаније са које дужности је отпуштен марта 1914. Као истакнути родољуб током Првог свјетског рата заједно са браћом Вуком и Томом провео је у интернацији, мађарским логорима и тамо остао све до његовог окончања. Послије ослобођења испред будимске општине биран је за делегата Велике подгоричке скупштине 1918; био члан прве краљевске делегације у Француској; Предсједник беранске општине у периоду 1930-35. Почетком јула 1930. изабран је за члана Банског вијећа Зетске бановине за варош Беране на којој функцији је остао до 1940. У саставу делегације Бановине присуствовао је сахрани краља Александра 1934. у Београду. 
Припадао је групи најагилнијих поборника за отварање беранске Гимназије, а по њеном укидању и претварању у самоуправну, свесрдно залагао за поновни повраћај државног статуса. Политички демократских опредијељења сматран је човјеком пуног разумијевања за нове друштвене токове и нове људе. Нарочито је штитио омладину од прогона и хапшења од полицијски власти. Својим ауторитетом и учешћем у раду бројних националних удружења, допринио је свеопштем развоју вароши Берана. Био је благајник учитељског удружења (1911), члан управе Соколског друштва у Суд части (1934), и других 
Између два рата живио је у Беранама, улици Војводе Лакића, а након пензионисања вратио се у Будимљу. Био је ожењен Маријом Протић. Како није имао потомства, сву пажњу поклонио је својим синовцима помажући их у школовању. Међуратно Беране сачувало је у најљепшој успомени његову дивну фигуру, увијек одјевеног у свечаном црногорском одијелу, сиједе косе и бркова, достојанственог господског држања, доследног демократу који је кроз све фазе свога живота прошао часно и уздигнуте главе. Једном ријечју био је човјек који је својом појавом и културним опхођењем плијенио људе и саговорнике. За национално просвјетитељски рад одликован је: Даниловим орденом петог степена (1906), Орденом Св. Саве петог реда (1929), и Орденом Југословенске круне трећег реда (1930). Други свјетски рат дочекао је у поодмаклим годинама. Испољавајући нескривени патриотизам одбио је сваку сарадњу са окупатором и остао по страни политичког и војног ангажовања. Послије ослобођења, нова власт му је једно вријеме обуставила пензију. Умро је у Будимљи 1948. и тамо сахрањен у породичној гробници

Пише Зоран Зечевић