ПОМЕН КРАЉУ АЛЕКСАНДРУ КАРАЂОРЂЕВИЋУ У БЕРАНАМА

ПОМЕН КРАЉУ АЛЕКСАНДРУ ЈЕДИНИ У ЦРНОЈ ГОРИ

Киковић : Карађорђевићи су Васојевићи

 

На дан краљеве погибије  9. октобра 2017. у Беранама у организацији Српске народне одбране Васојевића и Лимске долине (Удружење ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца Беране, Удружење српских књижевника у отаџбини и расијању Андријевица и Српско историјско-културно друштво “Никола Васојевић“ Беране) посјећен је споменик Краљу Александру Карађорђевићу у Тифранској клисури. Том приликом су говорили професор историје Горан Киковић и Миличко Трифуновић, предсједник удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца Беране.

 

Релевантне чињенице из историографске литературе о Карађорђевићима и Васојевићима присутнима је изложио у пригодној бесједи професор историје Горан Киковић, који је између осталог рекао:

 

 

„Ове године обиљежавамо велике јубилеје – двеста година од смрти вожда Првог српског устанка, Ђорђа Петровића (‘црни Ђорђе’ – како су га Турци називали), чији су преци из јуначких и слободарских Краља, од братства Ђурковићâ. Ту му је захвални народ подигао споменик. Често се може ових година и дана прочитати да поједини истраживачи оспоравају Карађорђево поријекло из Васојевића. Да су Карађорђевићи поријеклом из Васојевића, постоје бројни докази, од којих истичемо сљедеће:

 

-У родослову Карађорђевића стоји да је дјед Карађорђев, Јован Ђуришић, рођен у Васојевићима, који се са два брата преселио у Србију 1740. године, а та два брата су остала у Васојевићима. Кнез Петар I је у Краљима својим рођацима 1883. године саградио кућу, која и данас постоји и зове се Кула Ђурковића, који су потомци Ђуришићâ. Спомен плоча на овој кули подсјећа на боравак Петра I Карађорђевића у завичају својих предака. А у знак поноса и из осјећаја захвалности према вожду Карађорђу, Васојевићи са својом браћом из Шумадије, подигоше му споменик у Краљима, који је на Видовдан 1996. године на уприличеној свечаности открио др Милија Зечевић, почасни предсједник Удружења Васојевића.

 

-Вождов син Александар Карађорђевић (кнез од 1842. до 1858. године) био је веома поносан на своје поријекло из Васојевића, па је зато одржавао присне везе са владиком Његошем и мудрим духовником и главаром Васојевића Мојсијем Зечевићем. Александрова уставобранитељска влада је одржавала добре просвјетне везе са Васојевићима и пружала финансијску помоћ ђацима који су се школовали у Србији, а главарима у Васојевићима је слао дукате за набавку оружја и џебане која им је била потребна у борби против Турака. Поред тога, кнез Александар се посредством владике Његоша лично ангажовао на елиминисању племенских свађа између Васојевићâ и Србљакâ у Васојевићима.

 

-Кнез Петар Карађорђевић је више пута радо одлазио са Цетиња у Васојевиће и, према казивању старијих, често је у разговору истицао – да је по свом поријеклу Васојевић. Када је умро, знамени васојевићки војвода и сенатор Миљан Вуков (1886.), кнез Петар Карађорђевић је са Цетиња отишао у Лијеву Ријеку и присуствовао сахрани, а прије тога био је присутан и на сахрани Миљановог сина бригадира Тодора Вуковића, који је преминуо у фебруару 1886. године.

 

-Када се Петар I Карађорђевић женио Зорком, кћерком књаза Николе (1883. године), тим поводом питао га је књаз Никола: ‘Зашто си изабрао војводу Миљана Вукова баш за старога свата?’. Добио је одговор да је то ‘… по јунаштву и рођаштву …’, дакле, изабрао га је као ‘војводу своје крви и племена’.

 

-Када се већ крунисао за краља Петар I, лично је дошао у Андријевицу да посјети постојбину свога прадједе, о чему постоји сачуван и краћи филмски запис у Југословенској кинотеци у Београду.

 

-Поводом пуштања у саобраћај колског пута Пећ-Андријевица 1925. године био је организован велики сабор на Књажевцу код Андријевице, на којем су били краљ Александар и краљица Марија. На славолуку, на улазу у Беране, били су исписани стихови пјесника Мила Вуковића, начелника општине Беране:

 

Родна груда ове земље,

колијевка Вожда – дједе,

стољећима чекала Те,

Краљу славе и побједе!

 

А на том слављу народни гуслар Вуко Аџић пјевао је пјесму о васојевићком поријеклу Карађорђа. Тада неко од присутних упита краља: ‘Величанство, је ли ово тачно?’, а краљ потврди: ‘Тачно је!’

 

-На учестале вијести из Мораве, како су називали шире подручје Шумадије, да Кара-Ђока из Тополе ниже бројне успјехе у борби са Турцима, игуман Нићифор предложи Васојевићима да (1804. године) пошаљу депутацију Карађорђу. Поред игумана Нићифора у тој депутацији заједно су били још: Григорије Млађеновић, Радуле Ђиновић, Никола Саичић, Радуле син кнеза Јова Тадића, Вуксан Војводић, Радован Лекин Војводић, Стефан Саковић, Павић Бакић, Божо Вешовић, Величко Томашевић и други.

 

Са игуманом Нићифором пошао је и ђак Милош Зечевић, који ће постати касније игуман Ђурђевих Ступова – под именом Мојсије. Депутација изађе пред врховног Вожда, изрази му своју приврженост и пренесе му поздрав Васојевића, које је такође већ било устало против Турака. Карађорђе депутацију лијепо прими, и по приповиједању игумана Мојсија, изјави: ‘Па и ја сам од куће Васојевића’.

 

Пошто се развијао разговор о поријеклу Вожда, истакнуто је – да је Карађорђе унук Јована Радулова Ђуришића из села Краља крај Андријевице, као и да је извјесни Ђуро Ђуришић имао 9 синова који по њему добише презиме Ђурковић. Када су Турци 1738. године напали и попалили Васојевиће, Ходовер Авди паша Махмутбеговић тада поведе у ропство много васојевићког живља у Пећ, међу њима и четири Ђурковића. Међутим, Ђурковићи убрзо успију да побјегну у Мораву (Шумадију). Један од тих Ђурковића је био и Јован, дјед Карађорђев. По предању, које се преносило са кољена на кољено, Васојевићи су увијек говорили да је Карађорђе поријеколом од Ђуришићâ, а Карaђорђевићи су тврдили да су од Ђурковићâ. У ствари, ради се о истом поријеклу, јер су се Карађорђеви преци до Ђура презивали Ђуришић, а од Ђура Ђурковићи. Неусаглашени су, међутим, подаци према овом извору о томе, да ли се прадјед Карађорђев звао Радуле, или Ђуро, као и да ли је прадјед Карађорђев имао пет, како је то напријед речено, или девет синова, како је прибиљежио Томаш Катанић.

 

Karađorđe Petrović 300x215 Помен краљу Александру у Беранама: Карађорђевићи су Васојевићи

 

Колико је Карађорђе био цијењен најбоље говоре стихови у ‘Горском вијенцу’ Петра Петровића Његоша о њему:

 

Диже народ, крсти земљу,

а варварске ланце сруши,

из мртвијех Срба дозва,

дуну живот српској души.

 

Такође ове године обиљежавамо и стогодишњицу од Првог свјетског рата, у којем је побједу однио Карађорђев потомак, Краљ Александар I Карађорђевић, који је рођен у Црној Гори, на Цетињу, 1888. године, као син краља Петра Карађорђевића и Зорке Петровић, кћерке кнеза и краља Николе. Живио је и школовао се у Женеви и Петрограду, а као школовани официр активан је учесник Првог и Другог Балканског рата и Првог свјетског рата. Управо пред сâм Први свјетски рат постаје регент и тако његово фактичко управљање земљом и вршење власти траје пуних 20 година. Био је краљ Србије, краљ Срба, Хрвата и Словенаца, а 3. октобра 1929. године државу је назвао јединственим именом – Краљевина Југославија.“

 

Потом је о краљу Александру одржао пригодно слово Миличко Трифуновић који је рекао:

 

„Краљ Александар је био државник, војсковођа, ослободилац, ујединитељ, европејац, миротворац, ријечју велика личност свога времена и као такав засметао је фашистима и Хитлеру, који 9. октобра 1934. године извршише на њега атентат у француском граду Марсељу. И њему је народ Полимља подигао давне 1929. године Споменик у част пуштања у саобраћај пута Беране-Бијело Поље, чему је претходила његова посјета Васојевићима и Црној Гори 1925. године.

 

О његовој посјети Васојевићима подаци говоре да су краља у свим мјестима кроз које је прошао дочекивали угледни прваци и домаћини тога времена. На Чакору га је између осталог поздравио народни посланик и учитељ из Велике Новица Поповић. У Андријевици га је дочекао Ђукан Вулевић, учитељ из Трешњева, са својим ђацима и тражио изградњу нове школе у Трепчи, што је и учињено. Беране је посјетио 17. септембра 1925. године у пратњи Марка Цемовића и других великодостојника.

 

Приликом доласка у манастир Ђурђеви Ступови дочекали су га поздравним говорима игуман Јосиф Лекић и професор и књижевник Драгиша Боричић. Приликом те историјске и, испоставиће се, и једине посјете српског краља Црној Гори до данас, истицано је са радошћу и поносом поријекло Карађорђевића из Васојевића.

 

Занимљиво је да је на примједбу једног угледног домаћина (‘Зашто Васојевићи немају посланика у Скупштини Југославије?’) краљ одговорио ријечима: ‘Шта ће вама посланици, ви имате краља!’.

 

Много година касније Радован Бећировић Требјешки, познати гуслар и пјесник, сликовито је стиховима приказао и доказао поријекло Карађорђевића:

 

…Кад погледаш на Васојевиће,

ту је било Карађока биће,

одатле му света лоза ниче,

те се њиме покољења диче.

 

Краљ Александар је високо цијенио Васојевиће и њихов допринос у борби за ослобођење и уједињење српског народа, што најбоље говори податак да је са простора Васојевића златну Обилића медаљу за храброст добило 196 учесника, сребрну 765, а медаљу за ревносну службу 96, што чини укупно 1057 одликовања.

 

Колико су Васојевићи цијенили и поштовали Краља говори податак о томе да је, 9. октобра 1934., када је убијен, ‘плакала цијела Лимска долина’. Било је и црних барјака на појединим кућама, а многи су црногорске капе са четири оцила носили са црним флором. Васојевићи су били дубоко свјесни кога и шта губе…,“ рекао је Трифуновић.