ПОГИНУЛА ЗАТО ШТО ЈЕ СРПКИЊА
ПО ТРЕЋИ ПУТ НА БРАНКИНОМ МРАМОРУ НА ЧАКОРУ
„ЦРНИ ВРАНЕ, ШТО ЋУТИШ НА ГРАНИ? СЛЕТИ, ЈАДАН, ТЕ МЕ КЉУНОМ БРАНИ!
У суботу, 2. септембра, у организацији Савеза српских уружења Васојевића и Лимске долине, под називом Српска народна одбрана. Ту организацију сачињавају већ четири године Удружење српских књижевника у отаџбини и расејању Андријевица, Удружење ратних добровољаца 1912-1918., њихових потомака и поштовалаца Беране и Српско историјско-културног друштва ''Никола Васојевић'' Беране, и Удружења српских књижвника „Сјеверац“, настало у Данској, а премјештено и сада дјелује у Подгорици, заједно са породицом Бранке Радеве Ђукић, коју су свирепо убили тог дана 1975. године на Чакору двојица албанских крволока са Космета, након 42 године од тог њеног страдања, по трећи пут заредом уприличен је комеморативни скуп на том мученичком мјесту.
Бранкин брат од стрица Славољуб Ђукић, проф. др, подсјећајући присутне на тај свирепи и крвави злочин који је приређен њиховој одиви, која је дивовском снагом, без ичије помоћи, одбранивла своју ђевојачку част и чистоту, плативши то највећом цијеном, казао је да је живот изгубила враћаући се из Пећи са уписа школске године, али не дозволивиши монструмима да задовоље своје пориве. Примјећује он како вријеме не стоји већ стално тече попут непресушне ријеке и са собом доноси и односи људе и њихове судбине. Тако, каже, године 1956. вријеме донесе на овај свијет здраву и веселу ђевојцицу Бранку Ђукић, која неизмјерно обрадова оца Рада и мајку Виду, и тада поче да тече њеноживотно вријеме у Десном Метеху –подножју Ракових њива крај хладног извора питке воде која никад не пресушује.
-Расла је и радовала се ђевојчица Бранка –сваком цвјетићу, свакој капи росе на трави, жубору потока, прамену облака под плавим небом што се подиже уз планину уступајући мјесто сунчевим зрацима, љепоти планина Јаворја, Дијела и планинском врху Старац, који спаја и надвисује обје ове планине, те бујном Крсном брду и свеколикој лијепој и здравој природи око себе. Још као ђевојчурак је скоро сваку травку меканог типца овђе на Чакору и околини, под својим лаким стопицама осјетила, удисала најчистији ваздух и слушала фијуке вјетра које производе струне чакорских четинара. Танано и поносно је газила пјешачком стазом до школе, и натраг до родитељског дома, учила да обликује слова и писала прве саставе. А већ као ученица Гимназије израсла је у васојевићку љепотицу којој није било равне. И ко би могао да претпостави да ће њена физичка и духовна љепота постати мета за најстравичнији злочин који оновремено потресе Метех, Горње Полимље, републику Црну Гору и бившу Југославију. А, данас се навршава 42 године од како два обијесна шиптарска монструма из Стреоца код Пећи убише на овом мјесту нашу Бранку, а њена племенита душа се вину у небеске висине и оста да живи животом легенде –елегично и дубином братског бола прича Славољуб Ђукић.
Наглашава он како Бранкина трагедија и њено име осташе и израстоше у симбол васојевићког гњева и отпора према сваком злочину који долазе са руговске или било које друге стране, а овај њен мрамор који својом руком направи и постави њен отац Раде –постаде светиња која чува успомену на њену љепоту и њену храброст којом се бране ђевојачка част, понос и људско достојанство.
-Већ је трећа година заредом како се овђе у организацији наведених удружења која предводе Горан Киковић из Берана, Брано Оташевић из Горње Ржанице и Мишо Кубуровић из Андријевице, уприличује посјета овој светињи гђе се елегичним словљењем надахнуто и гордо одаје пошта и признање Бранки Радевој –за њен узвишени и херојски чин којим она жртвова живот зарад чистоте свог образа и ђевојачке части и поштења. Признање и одобравање се такође исказује и њеном оцу Раду који се одазва вапају своје мезимице, изреченом метафоричким стиховима у пјесми „Мрамор на Чакору“, великог народног поете Радована Бећировића, који у бјелопољској судници ликвидира убицу своје ћерке. „Црни вране, што ћутиш на грани? Слети, јадан, те ме кљуном брани! Ил' се, хајде, низ планину вини, тамо ђе су Ђукића катуни, те им кажи и племе побуни, да на Чакор планину изађу, да ме мртву или живу нађу!“, дочаравајући тиме сву ту њену голготу –закључује своје обраћање њен брат Славољуб.
На мрамору своје сестре Бранке, по први пут била је и Ђукића одива Недељка Неда Ђукић Боројевић из Републике Српске, пјесникиња великог и запаженог опуса, која ја за ову прилику написала елегичну пјесму у десетерцу под именом „Ој, Чакору“, а коју је она ту и прочитала. Она је присутнима подијелила четири наслова књига личног ауторства, а пјесма гласи:
„Ој Чакору горо у превоју/ што издаде милу сеју моју/, /што не сави боровима гране/ /и јелике вјетром разигране/, /ђе остаде без заклона вила/ /поносита и горда и чила/. /Звијерима у лику човјека/ /у тишину што зарони јека/, /катунима хитала је млада/ /чобанима бијелије стада/, /хладне воде ожедњела душа/ /и радости живота да куша/, /све кроз чари ћудљиве планине/ /и освите плаветне ширине/. /Шта је криво невино чељаде/ /а Ђукићи да чемере јаде/, /част, поштење светије од главе/ /тако суде Васојевке праве/. /Часно образ животом да плати/ / уз лелеке са чакора врати/, /до Берана проспе суза кишу/ /Проклетије за њом да уздишу/. /Зашто Боже ако ли те има/ /вид очињи не одузе њима/, /крш да прође главу да извуче/ /што се Ибром облак не навуче/, /да громови мајци је проведу/ /сеје миле дарове испреду/, /и пред кућом сватови се скупе/ /дукатима младу да откупе/. /Да Радова удаје се Бранка/ /братско оро игра без престанка/, /унучиће Ђукићима роди/ /и синове за ручице води/, /боровнице с потомцима бере/ /русе косе низ Чакоре спере/, /да уплиће густе плетенице/ /и прецима пали воштенице/. /Образ прати не мораде Раде/ /ал поруку у аманет даде/, /и освети миљеницу Бранку/ /част остаде као зора данку/, /роду српском на понос и дику/ /да гледају на мрамору слику/, /љепотицу уздигнута чела/ /на подвиге и на част и ђела/. /А пљунути крвника у лице/ /од блага је веће од ризнице/, /пркосно га гледати у очи/ /док се крвца из њедара точи/, /и напаја српску земљу свету/ /поручује кољену девету/, /одивама што пупољци јесу/ /на мрамору завјет да принесу/, /за све Бранке од Косовског боја/ /присојкиње племенита соја/. /Мрамор стоји ништа не говори/ /а легенда лелече и збори/, /благо мајци која Бранку роди/ /херојину миру и слободи/, /ђевичанство одбрани са главом/ /род Ђукића овјенчала славом/, /младост чедна почива у миру/ /част и понос не да да умиру/“.
-Била ми је част кад ми је мој имагинарни брат Славољуб Ђукић, кога сам данас први пут упознала, понудио да напишем једну пјесму о Бранки. И ништа ми није било тешко да дођем данас овђе из Бања Луке да вас све видим, да вас поздравим! Ја вас све волим, воле вас људи у Републици Српској, да смо живи и здрави сто година, да се састајемо на овом светом мјесту, не само вашем него и нашем, гђе год дише српска душа -пожељела је Недељка Неда Ђукић Боројевић.
Историчар Горан Киковић, казао је да је Бранка прије 42 годину погинула од зликоваче великоалбанске политике, која дати¬ра још из турске окупације, када су они, увијек уз јачега, нападали српски народ.
-Није ово само помен Бранки него свакој нашој невино погинулој жртви које су гинуле на овим планинама и горама од злотвора који су од далеке Азије долазили да нас покоре, али не успјевши у потпуности. Већина је издржала као што је и Бранка издржала и зато њој овај помен чинимо као хероини нашој, с поносом сјећајући се ње, а о њој су и пјесме испјеване, а кога пјесме опјевају тај вјечито живи. А ти зликовци наши вјечити, и Бранкини, али уз помоћ великих свјетских сила, окупираше наше свето Косово са чим се никад помирити нећемо, као што се нијесу помирили ни наши преци него су 500 година у овим врлетима и шумама одолијевали тој турској најезди, а остали чиста чела и образа. А, имало је и тада осветника, као наш Раде, велики осветник и дабогда му се рука позлатила и њему и сваком ко освети невину жртву. Никад српски народ није убијао, само се бранио и није окупирао туђе територије, а неки данас траже Чакор. Па није њихово ни Косово и Метохија, а камо ли Чакор! А кад окупатор оде са Косова и они ће отићи, јер они су ту дојавили с овцама и говедима из Албаније, а како су дојавили тако ће и ођавити, и то уз помоћ Русије, и у догледно вријеме, како и отац Тадеј предвиђа –истакао је Киковић.
Брано Оташевић, који је тог кобног дана имао срећу или несрећу, да се, заједно са, од скора почившим Пером Прашчевићем, сретне са Бранком на Чакару, посебно емотивно и са јецајима у говору описао је тај тренутак, истакавши да је циљ ове комеморације да се и након 42 године, за породицу препуну бола и туге, поред евоцирања успомена на лик Бранкин, „подсјетимо и на опасност, која се, као и онда и много пута раније, надвија над српски народ“.
-Враћајући се из Пећи гђе је уписала четврти разред средње школе и жељела да испуни жељу својих родитеља и настави факултет, изашла је Бранка из аутобуса и даље кренула пријеким путем. Ишла је раздрагано катуну гђе су је чекали отац и мајка, а сада покојни Перо Прашчевић и ја били смо тога дана на Чакору и посматрали је како весело иде ка својим најдражима. Познавајући је обојица јер смо били пријатељи са њеним родитељима и братством, звали смо је да сједне са нама и освјежи се соком, али она је на несрећу журила да за дана стигне код својих и улетје у зграљупи звијери. Даље је све познато! Крвожедне убице рођени тамо гђе су се већином рађали крвави злочинци и звијери у људском облику, на овом мјесту прекратили су јој живот, јецајући -причао је Оташевић.
Како је овог датума прошле године покренута иницијатива, и од свих присутних потписана, да се, како је насловљено, на том мјесту мрамору љепоте, чедности и жртве српске хероине Бранке Радеве Ђукић, подигне црква ове српске мученице, којом би се симболички исказао почињени злочин над Бранком и приказао пламен из Радеве руке, која стиже крвника, Мишо Кубуровић, епски пјесник, епски је поручио:
-Скупили смо се овђе на врху Чакора због људског разговора и договора. Бранка! Због твоје племените душе, на мјесто гђе ти крвници крв просуше. Овђе гђе смо ријеч дали и обећали, да ћемо овога датума свакога љета доносити разноврсно цвијеће и за душу ти палити свијеће. Још смо нешто обећали ако нам непријатељи домаћи и страни буду дали, да направимо споменик, овђе, са твојим ликом који ће вјечно да живи као онај на Бојној Њиви. А ријеч људска дата и потписом потписа(т)а, код људи врднија је од чистога злата. Јер ту не смије да буде грешки рекао је Радован Бећировић Требјешки: „Ко не држи до дате ријечи, та се болест ничим на лијечи“! Почивај у миру Бранка у царству бесмртних јунака –чиме је Кубуровић поручио да ће ријеч бити одржана.
На том страшном мјесту подсјећања страшном мјесту бола, обратио се и професор српског језика и књижевник мр Слободан Чуровић, који је својевремено једини у Подгорици одбио да пре-даје овај садашњи, како га је назвао, лажански језик. Обратио се и пјесник Давид Лалић из Цецуна, који је био гимназијска генерација Бранкина и лично је знао, а који је непосредно послије њене погибије о њој написао пјесму, као и епски пјесници Жарко Бојић, Бранко Бато Крговић, Раде Петричевић, Никола Ненезић Чудесни и Борисав Голубовић, а наступио је и народни гуслар Миленко Калезић и гуслар Радоња Марсенић.