Пише Милутин Осмајлић МОНАХ ВАСИЛИЈЕ ИЗ МАНАСТИРА ЧЕЧЕВО КОД АНДРИЈЕВИЦЕ

Пише Милутин Осмајлић

МОНАХ ВАСИЛИЈЕ ИЗ МАНАСТИРА ЧЕЧЕВО КОД АНДРИЈЕВИЦЕ

Манастир Чечево код Кошутића-Андријевица у изградњи

Ко је био Смиљ Дабижов - Дабетић? Његово име се помиње у Хрисовуљи Стефана Душана Трећег, у којој је утврђен правни положај манастира Високи Дечани, и величина посједа који су били приложени краљевској задужбини. Посједом Добра Ријека (Злоречица) управљао је, прије него се замонашио, соколник Смиљ Дабижов.

У манастиру Чечево у Кошутићима подно Комова, обитавао је и подвизивао се, као апостоли раног хришћанства, списатељ Смиљ Дабижов (Дабетић), монашко име Василије, који је био учитељ и просветитељ српског народа тога времена, чије је дјеловање окупљало народ око свете цркве, стално настојећи да га приведе најузвишенијем циљу - Богу. Иза Василија је остао запис из 1344. године, писан угљеном. Запис се зове "Зборник Смиља Дабижова Василија", те га неки пореде са писањима знаменитих српских светитеља кроз прохујале вјекове, нарочито са записима Светог Саве, чији пут је у свему слиједио, као и подвизима првог српског канонизованог свеца Светог Петра Коришког, коме су се клањали и кога су славили славни Немањићи. Монах Василије је у Светом Сави и Светом Петру Коришком имао велико надахнуће, стално говорећи народу "да је свака њихова света", па је у свему слиједио њихов пут.

На првој страници књиге монах Василије се потписује као "злодјел и црн" (мученик и црноризац). Овај запи писан угљеном открио је поп Милош Велимировић 1862. године, а чуван је у личној архиви попа Богдана Лалевића и Ивана Протића, све до почетка септембра 1912. године, када је предат на чување САНУ у Београду, гдје се и данас налази. Књига има 80 страница, те представља једну од главних ћириличних пергаментних споменика 14. вијека. У запису се говори о три племена која су дошла у Дебрец (тадашња област у долини Лима од Плава до Будимље). Ова три племена, како пише монах Василије, "ујединио је владика Радослав у једно племе".

Монах Василије је у овоме крају испод Комова ширио писменост. У манастиру је постојала преписивачка школа. Манастирске везе са Пећком патријаршијом, Високим Дечанима, Ђурђевим Ступовима, Милешевом, морачким и пивским манастиром, као и Приморјем, биле су веома јаке. Овуда је пролазио "царски друм", којим су се кретали трговачки каравани, преносећи сребро и злато српских владара према Дубровнику, па даље према Млецима. Они су свесрдно даривали манастир у Кошутићима и његову обитељ - богослужбеним књигама, иконама, сребрним и златним крстовима. Многе од ових књига и икона обреле су се, након паљења и рушења манастира, у разне крајеве туђих земаља - највише у Турској, Аустрији, Њемачкој, Русији, Италији - које данас красе витрине музеја ових земаља.

У барском Љетопису попа Дукљанина помиње се жупа Добра Ријека (данашња Злоречица), која се простирала од Комова до Андријиног града (данашња Андријевица). У њеном средишту се налазио манастир Чечево, као сједиште епископије. Могуће је да је то био мањи град са вјерницима и свештенством. Доласком Турака "намастир" у Кошутићима је више пута паљен и обнављан, а до темеља је разорен 1738. године.