ОСНОВНА ШКОЛА ДОЊА РЖАНИЦА КОД БЕРАНА СЛАВИ ЈУБИЛЕЈ ОД 120 ГОДИНА ПОСТОЈАЊА И УСПЕШНОГ РАДА
ОСНОВНА ШКОЛА ДОЊА РЖАНИЦА КОД БЕРАНА СЛАВИ ЈУБИЛЕЈ ОД 120 ГОДИНА ПОСТОЈАЊА И УСПЕШНОГ РАДА
Село Доња Ржаница, код Берана лежи на десној обали реке Лима. Његово подручје окружују брда: Рашћа, Пријека брда, Заруђе и Главица. Кроз њега пролази својим доњим током Калударска река и дели га на два неједнака дела. Ово село броји стотине и десетине од свог постанка и развоја.
У првој половини 20. века село је било доста мало. Његови становници долазе са разних страна и насељавају га. Неки од становника воде порекло од некадашњих племена Старе Црне Горе: Братоножића, Љеворечана, Горњовасојевића и других. По свом националном опредјељењу у њему живе већином Срби православне вере а има и Црногораца. У свом постанку па до данас ово село је много доживело. Броји многе догађаје из своје ратне историје. И ако је по броју становника некада било мало, многи становници су учествовали у бојевима за слободу. У бојевима са Турцима многи су уч ствовали у биткама код Скадра, Куманова, Брегалници, и другим местима борећи се за слободу своју, и других југословенских народа. Становници овог села поносни су својим селом. Живјећи у подручју Динарског система, а у средини, где није било комуникације и фабрика, бавили су се пољопривредом. У недостатку зиратне земље многи су крчилу шумске гуштаре да би добили што више простора за обраду. Од усева гајили су на првом мјесту кукуруз а затим и остале житарице само у мањим површинама пшеницу, раж, јечам, хељду и овас. Кроз историју оскудица у храни натеривала је ове становнике да чешће набављају жито у Метохију и да га догоне у своје село..
Пошто је ово село живело правим сеоским животом без неке нарочито просвећености становништва сем четири разреда основне школе, а већина становника је било неписмено. У селу није било читаонице, те није ни чудо што су се поједини становници ријетко довијали да набаве неки роман или приповетку сем школског уџбеника. Са великом љубављу читане су антологије јуначких песама епског стила. Било је читања и лирских обичајних песама.
Изградњом фабрике Целулозе и папира на Рудешу, као и отварањем рудника угља у Будимљи,насеље се ширило сваким даном. Људи из околних села, везани за фабрику и друге службе у граду, досељавају се у Доњу Ржаницу. У новије време највише су се досељавалиШекуларци. Са повећањем становништва повећава се потреба за школом модернијег типа.
Истовремено са отварањем школа, учитељи су развијали разне форме рада на организованом народном просвећивању. Те обавезе им несу наметане, али су они осећали, без обзира на степен друштвеног развоја, да народ треба освешћивати и извлачити из учмалости и заосталости. Што је средина била заосталија, то су учитељи морали улагати веће напоре. Отуда су школски надзорници, а и други просветни органи, у својим извештајима увек регистровали колико се учитељи ангажују у овим активностима и то узимали као важан елеменат при оцјењивању просвјетног радника.
У једном, сачуваном у Цетињском државном архиву, који цитира Милутин Стојовић у ''Просвјетном раду'' од 1. маја 1972. године. а у коме се говори о прекограничним, беранским и бихорским школама до 1912. године, наилазимо на сигуран траг, који потврђује када је настала основна школа у Доњој Ржаници. У документу се каже, како Стојовић наводи, да је ондашњи доњоржанички муктар Вукота Коматина, са још 12 Ржаничана, међу којима и два Муслимана, поднио молбу Лакићу Војводићу у Андријевци 22.08.1899. године за отварање школе. Замолили су да се војвода Лакић заузме код црногорске Владе да им се омогући отварање школе у Доњој Ржаници. Образложавајући свој предлог они истичу да им је школа у Ђурђевим Ступовима сувише далека, а и мост преко Лима сувише слаб, па се плаше за децу. Такође, истичу и то да ђаке нападају турска деца приликом пролажења кроз предграђе Берана - Хареме.
У молби муктар Коматина и остали потписници истичу да је Доња Ржаница најподеснија за школу у овом крају, пошто се налази на средини између неколико селâ (Луге, Ровца, Загорје, Калудра), те би она служила и њима. Из ове молбе интересантан је податак колико је које од ових села имало домова. За Доњу Ржаницу се наводи да је имала 100, Загорје 40, Луге 30, Ровца 35 и Калудра 80 кућа.
На крају у молби се каже да ће школу редовно похађати 100 ђака.
И војвода Лакић Војводић је ову молбу послао Главном школском надзорништву на Цетињу, уз своју препоруку да је треба усвојити.
Школа је 1899/90 заиста отворена и Ђорђије Бојовић, учитељ школе у Ђурђевим Ступовима и тадашњи надзорник беранских школа, пише Главном школском надзорнику 30. октобра исте године: " Новоотворена школа у Доњој Ржаници чујем да је отпочела рад".
Прва зграда направљена је за 48 сати на мјесту званом Чаир. То је била једна невелика брвнара, купљена у Ријеци Марсенића од Вука Ракетића, а каква је била најбоље се види из једног извештаја њеног првог учитеља Мираша Дабетића, послатог Главном школском надзорнику на Цетињу, 28. фебруара 1901. године. У извештају се, поред осталог, каже: "Ова школа је први пут отворена 1899. године. Ту је тада посађена једна стара брвнара насред пољане и нема ничега што би ту приличило том имену. Школа нема таваницу, ни патоса, ни клупа, ни прозора, нити игде ичега што том имену припада. Могу сигурно рећи: да јадније школе нема у данашње доба на лицу земље...".
Ово село имало је срећу што је за првог учитеља добило Мираша Дабетића (1875-1928), родом из истог места, који је као ђак Загребачке учитељске школе био не само веома стручан за свој учитељски посао, већ и са ширим образовањем и културом, човјек напредних схватања, пасионирани природњак, који је на један свој начин, помало сиров, и можда за оно вријеме сувише директан, усађивао дјеци материјалистички поглед на свијет, колико се могло с обзиром на узраст. Исто тако Дабетић је покушавао да утиче и на средину у којој је живио. Народ га је поштовао и препричавао разговоре с њим, памтећи његове духовите изјаве против заосталости и незнања сваке врсте.
Мираш Дабетић је од Црне Горе званично постављење добио после годину дана рада у новоотвореној школи. Докуменат носи датум 12. октобар 1900. године. Он гласи:
"Господину Мирашу М. Дабетићу, учитељу, Доња Ржаница
Доставио сам главном надзорнику основних школа Г. Ђуру Поповићу на Цетињу о вашој плати, као и уложио вашу доставу, те на основу мога извешћа и ваше доставе, јавља ми да вам је одређена плата као учитељу прве класе в.ф. 360 од којих Вам ће се одбити 50 форинти по- што си учитељ на својој кући, а остаје ти сталне плате 310 фиор.
Оволико ради вашега знања. Андријевица, 25. окт 1900 . поздрављам В. Лакић''
После две године, тј. 1902., у ову школу долази још један учитељ са завршеном Призренском богословско-учитељском школом. То је Петар Дубљевић, родом из Бјепопавлића, који се неко вријеме задржао на учитељском послу на турској територији.
Ова школа је 1904. године реновирана и служила је, како до тада тако и касније и за ђаке из неколико околних села: Луге, Загорје, Навотину и Ровца. Иначе, до 1901/2. године овде су учили и ђаци из Калудре, а те године и ово село добија школу.
Из цитираног документа,. који је сачуван са осталим службеним документима у Дабетићевој породици о постављењу првог учитеља, види се да је школа припадала Црној Гори и да ју је она издржавала, без обзира што је ово била турска територија. Никакви притисци туђинских власти несу могли спречити овај народ да се мање или више отворено не везује за Црну Гору.
Познато је да је школско надзорништво из Цетиња тајно слало повремено свога инспектора - ревизора да обиђе ову, а и по коју другу основну школу у беранском. односно заграничном крају. У Доњу Ржаницу долазио је, на пример. у инспекцију Стево Чутурило, из Цетиња. Прве године рада ове школе није било више од 50 ђака, али већ после годину дана бшто их је и више од 80, тако да су радила по два учитеља. Већина ђака прве три-четири године били су одрасли момци, међу којима је било и ожењених. Но, то је био случај и у ондашњим другим беранским школама на турској територији.
Са турским властима морала се водити лукава игра и користити сва средства, не би ли се дозволилио какав такав рад школе. Морало се ласкати, подмићивати, крити везе које су одржаване час са Србијом час са Црном Гором.
Ево још једног документа који сликовито расвјетљава ондашње прилике у овој школи, а слична ситуација је била и у другима у овом крају.
У "Цариградском гласнику" бр. 16 из 1904. године Иван А. Чукић, учитељ, објавио је чланак у коме говори о Доњоржаничкој школи. Он, поред осталог, каже:
"Ево већ пета година од како је у овом селу отворена српска школа и од како у њој многи српчићи славе првог српског просветитеља Св.Саву...
Миралај Хамди бег испратио је прошле године два мајстора који су ову школску зграду из основа поправили. Нека му је велика хвала, а такође и Зејнел бегу који приложи 275 гроша преко свога опуномоћеника Асан ефендије на име помоћи сиромашним ђацима својих чифчија...
Пошто у селу нема цркве то се народ на Светог Саву ујутру рано, искупио у школи гдје одржасмо јутрење. Обред су обавили поп Максим Поповић и поп Ново Недић...".
Даље се у чланку каже:
"Пред многобројним народом из 6 села говорили су и то г. Мираш о чувању здравља, а потписати "Шта је темељ народности"... За све уредно весеље нека је хвала г. Мирашу, месном надзорнику Сави Чукићу, а особити мухтарима: Симону Чукићу, Милићу Аковићу и Нову Томовићу..."
Основна школа у овом селу први пут је отворена школске 1899/1900. године. Прије отварања школе у овом селу, омладинци који су жељели да науче основну писменост, ишли су у Основну школу, код Манастира Ђурђеви Ступови, тада једина школа у срезу Беранском.
У љетопису ове школе и њеном развојном путу између осталог пише:
''Са постанком и развојем села постојала је и школа. То је била школска зграда направљена од брвана а покривена шиндром као и остале сеоске куће. Мјесто школе у селу било је на ледини на крају села звано Чаир''.
У току Другог свјетског рата школска зграда је изгорела тако да се од 1944. године морало наставити са радом у приватним кућама, док није адаптирана бивша зграда сељачке радне задруге, која је служила за задружни магацин. Од 1962/3. године школа је постала сабирна осмогодишња школа односно матична за неколико околних четвороразредних. То су биле школе у селима: Калудра, Ровца, Загорје и Марсенића Ријека. –пише о овој школи Горан Киковић, професора историје, у књизи ''Развој просвјете и школства у Доњим Васојевићима (са посебним освртом на основне школе у Доњој Ржаници, Калудри, Загорју, Ровцима и Ријеци марсенића)'' која је објављена 2008. године.
Упркос тренду напуштања села и смањењу броја ученика сеоских школа, Доњоржаничани остају на својим имањима чему, како каже директор Светолик Чукић, умногоме доприносе развојни пројекти Владе Црне Горе и организација које се баве развојем сеоских подручја. У школској 2019/20. школу похађају 92 ученика.
Поред успешног савладавања градива и учешћа у ваннаставним активностима, они се одазивају свим локалним такмичењима и манифестацијама, на којима остварују запажене резултате (Фестивал „Лимско срце“, Општинска смотра рецитатора, Фестивал драмског стваралаштва основних школа, Фестивал драмског стваралаштва „Чедо Драговић“ у Бару, смотре ликовног стваралаштва, такмичења у стоном тенису, шаху, фудбалу...).
У својој дугој традицији школа је изњедрила многе значајне личности нашега краја и Црне Горе (академике, амбасадоре, љекаре, дипломате, просветне раднике, бизнисмене итд), а надасве добре и поштене људе .
Осим редовне наставе, у оквиру слободних активности ученика, у школи се одвија рад више секција (драмска, ликовна, спортска, еколошка, новинарска). Успешно функционише и Ученички парламент, као и Савет родитеља.
Уз подршку родитеља, у школи се традиционално одржава Новогодишњи базар, а средствима прикупљеним том приликом финансирају се ђачке екскурзије.
Говорећи о школи чијим радом руководи, директор Светолик Чукић,и сам некада ђак ове школе је казао да у саставу ОШ „Доња Ржаница“ настава се изводи у Матичној школи, као и у три подручна ођељења (Калудра, Загорје и Ровца).
„Настава је стручно заступљена и изводи је 20 наставника/професора. Посљедњих осам година у реконструкцију школских објеката је уложено око 50 хиљада еура. Већи део уложених средстава обезбедило је Министарство просвете уз учешће Општине Беране, ДОО „Никола“, родитеља, запослених и осталих пријатеља школе. На тај начин су створени много бољи услови за рад ученика и наставника. Школа располаже новим мобилијаром, опремом за кабинете физике, хемије и биологије, као и опремљеном рачунарском учионицом и библиотеком“, истакао је Чукић.
Према његовим наводима, у објекту матичне школе већ три године ради Подручно ођељење вртића „Радмила Недић“.
„Квалитет наставе побољшан и подигнут на виши ниво. Сарадња са Министарством просвете, Заводом за школство, Испитним центром и другим државним органима је на завидном нивоу. Наставници континуирано раде на професионалном усавршавању, сви су обучени за рад на рачунару (ЕЦДЛ сертификат), а три наставника поседују звање наставник-ментор. Потврда њиховог рада су и четири прошлогодишње и две овогодишње награде наставницима из Фонда за квалитет и таленте Министарства просвете“, казао је Чукић.
Он наводи да у школи нема девијантног понашања као и да несу забележени примери вршњачког насиља, а Школа је иницијатор културних дешавања у месној заједници, чијем успеху знатно доприноси сарадња са локалном заједницом и осталим школама у општини.
У протеклом периоду створено је угодно окружење за рад ученика, наставника и свих запослених.
„Уз подршку Министарства спорта, приводе се крају радови на реконструкцији фискултурне сале, чиме ће се знатно унаприједити овај сегмент наставе. Такође, у току је и санација мокрих чворова и хола у објекту Матичне школе, финансирана од стране Министарства просвјете. Поводом значајног јубилеја – 120 година од отварања школе у Доњој Ржаници - планирамо издавање монографије о школи, како бисмо на тај начини сачували од заборава историјску грађу и скромно се одужили свима онима који су дио свог живота уткали у образовање и васпитање омладине нашег краја. Користим ову прилику да се захвалим свима који су, на било који начин, помагали нашу школу и допринијели да овогодишњи јубилеј са поносом прослављамо“ , нагласио је Чукић.
Овим поводом честитку је упутио директор Светолик Чукић, који је истакао:''
Уз два велика јубилеја, Дан побједе над фашизмом и Дан Европе, данас Основна школа „Доња Ржаница“ слави 120-и рођендан. Свима нама који смо дио ове установе у њеном дугом трајању, за понос је што смо имали част да учимо или радимо у њој. Припремали смо се да обиљежимо јубилеј, али је невидљиви непријатељ покварио наше планове. Нијесмо посустали, већ смо се прикључили тиму који полако, али сигурно, побјеђује ову пошаст.
На школској бини стрпљиво чекају сценографија и костими да са свим нашим пријатељима прославимо празник. Ускоро завршавамо реконструкцију школске сале и првог спрата школе, што ће бити разлог више за славље.
Уз жеље за добро здравље и срећу, свима запосленима, нашим ученицима и њиховим родитељима честитам Дан школе.''-закључио је у честитци Чукић.
Школа
Мираш Дабетић,први учитељ
Светолик Чукић и Тања Радуновић