ОДРЖАН СЕДМИ ЧАКОРКИ МЕМОРИЈАЛ „БРАНКА РАДЕВА ЂУКИЋ“, 2.9.2021.ГОДИНЕ
ОДРЖАН СЕДМИ ЧАКОРКИ МЕМОРИЈАЛ „БРАНКА РАДЕВА ЂУКИЋ“
На Чакору се 2.9.2021. већ традиционално по седми пут одржао меморијал ''Бранка Радева Ђукић'', у организацији Српске народне одбране Васојевића и Лимске долине и побратимског Удружења књижевника ''Сјеверац'' из Подгорице,заједно са породицом Бранке Ђукић, коју су двојица албанских крволока са Космета свирепо убили 1975. године на Чакору, након 46 година. Скуп је на почетку програма отворио и присутне поздравио проф. др Славољуб Ђукић,он на отварању Меморијала рекао следеће:
Часни скупе, поштоваоци лика и дјела Бранке Радеве Ђукић,
Дозволите ми да вас све на почетку искрено поздравим, а реализаторима пожелим успјешно презентовање словљења примјерено данашњем дану и називу меморијала. Због неких инсинуација да се Бранкин меморијал користи у политичке сврхе, ја као један од организатора Бранкиног меморијала, и брат од стрица страдале Бранке, и као нестраначки човјек - желим да овом приликом на овом светом мјесту под Бранкином ауром недвосмислено кажем следеће: Сви до сада реализовани Бранкини меморијали, а било их је шест - имали су искључиво културолошко-елегичну садржину, дакле без било каквог политизовања. Надам се да ће у таквом политички неутралном тону протећи и овај данашњи, па и сви будући меморијали. Али, часни скупе, иако страначки неутралан, ја данас овдје на Чакору видјевши споменички комплекс, нијесам могао остати неузбуђен на све оно што ме поменути комплекс подсјећа из не тако далеке прошлости, али нијесам равнодушан ни на много тога што нам се дешава у времену садашњем. Што рече Шантић „Мене све ране мога рода боле“. Боли ме међубратска мржња и сукоби у данашњој Црној Гори који из дана у дан попримају све већу жестину, а није искључено да дође и до међубратских обрачуна. Сјетимо се само случаја када је Темпо дао одобрење да буде стрељан његов рођени брат Лука, данас Свети Лука Црмнички, само зато што је био свештено лице, као и још многе други које су комунисти немилосрдно ликвидирали, па тако и митрополита Јоаникија Липовца 1945. године. Не дај Боже да нам се нешто слично томе понови. Позивање на физичко спречавање устоличења митрополита Јоаникија у Цетињском манастиру у којем су устоличавани сви митроплити од формирања Зетске митрополије 1219. године од стране Светог Саве, па до данас – није ништа друго до највеће домаће и међубратско зло које нам пријети тешким последицама.
Посебан проблем је најновија СРЕБРЕНИЗАЦИЈА Срба, како то мудро и фигуративно срочи господин Зоран Вулевић. Али, не сребренизују Србе само Бошњаци и страни фактор који их и хушка на то – него то чине и наша браћа по крви у Црној Гори, који први усвојише ту фамозну Резолуцију о геноциду у Сребреници. Али, као да им не пада памет да усвоје предлоге резолуција (које стоје у фиоци) о геноцидном покољу нејачи у Долима пивским 1943. и Велици 1944, чији сам ја још увијек живи свједок, а оновремено дијете од пет и по година, које је за само неколико минута заједно са својом расељеном породиуцом из Метеха успјело да избјегне каму и побјегне из Велике кроз жбуње, а не путем, ка Новшићу и даље у шуме изнад Новшића до којих је непрестано допирала вриска дјеце, јауци мајки, пуцкетање шиндре на крововима запаљених кућа док на крају густи дим није напунио величку котлину. Тог дана је Велика убијена од стране вулентара и балиста из Плава, Гусиња и Метохије.
А сада налазим за сходно да овом приликом коментаришем нека нова, рекао бих наглабања о Бранкиним убицама. Наиме, ове године се у вези Бранкине погибије огласио и оновремени инспектор милиције из Дечана, сада пензионер са пребивалиштем на подручју Шумадијског округа, Веселин Симоновић који је, како изјављује у дневној и електронској штампи - хапсио Бранкине убице само три дана након почињеног злочина. Његова изјава да „ВЈЕРУЈЕ да су се Албанци који су убили Бранку Ђукић предали због осећаја срамоте и стида“, те да су овог инспектора родитељи убица на БЕСУ позвали у кућу ради предаје, а потом тражили и БЕСУ од њега да неће тући извршиоце овог монструозног злочина - је његова нечасна измишљотина. Ми се Ђукићи из Метеха ограђујемо од ове Симоновићеве изјаве, јер је општепознато да се убице нијесу предале, а нијесу се ни кајале за извшени злочин. Наиме, још онда кад се десио овај злочин, писано је у штампи да су Бранкине убице откривене брзим ангажовањем ОУП Плав, а то потврђује недавно истим поводом новинар и публициста Гојко Кнежевић у једном коментару упућеном мени на фб, да је убице открио плавски инспектор Миомир Петровић, о чему су одмах извијестили надлежни органе на простору Дечана и убице ухапшене.
Не прихватамо ни Симоновићеву констатацију - да су били часни родитељи убица, јер да су били часни не би одгајили синове склоне напаствовању и још убиству уз то. Иначе, током суђења у Бијелом Полју, убице нијесу ниједном приликом изјавиле да се кају, напротив. У поменутој изјави истог инспектора се налази и податак - да је у Стреоцу на гробљу убици Бранке Ђукић подигнут „импозантан споменик“ на којем су уклесане три ријечи „Жртва српског насиља“. Тај и такав споменик саркастичне назнаке не може се назвати импозантним, како то неспретно рече господин Симоновић, већ је исти одраз нецивилизованог и болесног менталитета Албанаца који су га и подигли.
Нек је нашој Бранки вјечна слава и хвала. Захваљујем се свим учеснцима данашњег меморијала, посебно реализаторима који за данас припремише своје словљене. Седми Бранкин меморијал може да почне. Имају ријеч реализатори.
Потом је ријеч узео Горан Киковић, предсједник Српске народне одбране Васојевића и Лимске долине са сједиштем у Беранама који је измеђуосталог казао је да је тешко на овом мјесту говорити послије 46 година, поготово што је он тада имао свега мјесец и по дана, али да такав чин обавезује на напор и достојанство.
''Био сам мали да се сјетим самог тог чина, али сам одрастао уз гусларску пјесму Божидара Божа Ђукића, ''Трагична погибија Бранке Ђукић'', када смо сваки пут слушајући ју, сви у породици плакали као да нам је Бранка била најрођенија. Погинула је тада једна дична херојка Васојевка, као све што су биле наше мајке и сестре тога, а вјерујем и овога времена, јер су Васојевићи часно српско племе које се борило на овим и многим другим котама диљем наше земље, против многих освајача и поробљивача, па ето и страдали смо и од наших комшија друге вјере и нације само зато што смо били Срби, што показују ови и овакви бројни мрамори. Бранка је остала оличење женске части и поноса што нас обавезује на овакав чин и да сваке године на овај дан дођемо овдје и одамо јој почаст и захвалност што је била таква, што је тога дана била Косовка дјевојка. Овдје на Чакору и наш велики краљ 1925. године је дошао и пробио пут, и ето тим путем је тог дана, за њу нажалост злим путем, Бранка дошла из центра духовности - наше Пећке патријаршије и ту главом платила. Страдала је зато што је била Српкиња, тако су ти зликовци тада казали, као што су казали и да се нијесу ни покајали'' – бесједио је Киковић. Њу је осветио њен часни отац Раде,који је убио зликовца који се није кајао што је покушао да обешчасти младу невину дјевојку.
Овај мрамор не подсјећа само на Бранку него на сва злодјела која су учињена над Србима овдје и тамо на Косову и Метохији -Српском мучилишту, али и свим осталим народима и народностима који нијесу били Шиптари''.
Потом је скуп поздравио потпредсједник Општине Андријевица Веселин Ракетић,који је са делегацијом ове општине положио цвијеће на Бранкин мрамор. Скупу се обратио и пензионисани пуковник и пјесник Радован Обрадовић. Своје стихове на Бранкином мрамору говорили су пјесници: Давид Лалић и Бранко Бато Крковић, док је стихове књижевника Милована Миша Кубуровића посвећене Бранки говорио професор Горан Киковић, а гусларским јеком обратио се млади гуслар из Берана Синиша Петрић,који је стиховима из гусларске пјесме ''Трагичана погибија Бранке Ђукић'' народног гуслара Божидара Божа Ђукића,поздравио присутне.
