ОБИЉЕЖЕНА СТОШЕСТОГОДИШЊИЦА - 106 - ОД ДОЊОРЖАНИЧКЕ БУНЕ '' (1912-2018)

'' 106 ГОДИНА ОД ДОЊОРЖАНИЧКЕ БУНЕ '' (1912-2018)

ЈУЧЕ 14. ОКТОБРА 2018. УДРУЖЕЊЕ РАТНИХ ДОБРОВОЉАЦА 1912-1918. ПОТОМАКА И ПОШТОВАЛАЦА БЕРАНЕ И УДРУЖЕЊЕ РАТНИХ ДОБРОВОЉАЦА 1912-1918. ПОТОМАКА И ПОШТОВАЛАЦА ВОЈВОДА СТЕПА ИЗ ВОЈВОДИНЕ ПОСЈЕТИЛИ СУ СПОМЕНИК ДОЊРЖАНИЧКОЈ БУНИ ИЗ 1912. ГОДИНЕ
Удружење ратних добровољаца 1912-1918., њихових потомака и поштовалаца у оквиру Дана сјећања на српске јунаке и добровољце сваке године од 9-16.октобра посјећује споменик Доњоржаничкој буни, који је саградило 13. јула 2008. године

У Доњој Ржаници код Берана 26. маја 2008. основан је Одбор за подизање споменика Доњоржаничкој буни 1912. и свим погинулим, који дадоше животе ''за крст часни и слободу златну'' у ратовима против турског окупатора. С тим у вези формирана је и секција Удружења ратних добровољаца 1912-1918., њихових потомака и поштовалаца за Доњу Ржаницу, Калудру, Ровца, Загорје и Доње Луге.
Организациони одбор су чинили: Горан Киковић, предсједник, Миленко Вујовић, потпредсједник, Живко Бјелановић, секретар, и чланови: Добривоје Вешовић, Веселин Драгојевић, Борислав Чукић, предсједник Доњоржаничке секције, Милорад Марсенић, потпредсједник, Вујадин Пантовић, секретар, Војислав Дабетић, благајник, Радисав-Рајо Јолић, почасни предсједник Доњоржаничке секције и чланови Доњоржаничке секције: Радојко Лутовац, Милоје Кљајић, Станко Ивовић, Радован Ралевић, Бранко Дабетић, Душан Кастратовић, Маријан Аковић, Срећко Чукић, Бато Девић и Мишо Бојовић. 
Задатак Одбора је био да до 13. јула 2008. изврши све припреме за подизање споменика који је и откривен тога дана.

Скуп је поздравио Горан Киковић, предсједник СНО ВАСОЈЕВИЋА и некадашњи предсједник Организационог одбора за подизање споменика који је обраћајући се присутнима измеђуосталог рекао:
''...Овај споменик је подигнут свим знаним и незнаним јунацима који су се борили ''за крст часни и слободу златну'' у ратовима против турског окупатора. Од пада под турску власт па до 1912. године, до коначног ослобођења, наши преци су са осталим јунацима ових простора у сталној борби са Турцима подизали буне и устанке, па их се ми данас зато баш на дан устанка и сјећамо. Сјетимо се данас на овом мјесту свих устанака и бунâ од Првог српског устанка и славног Карађорђа, када су га Васојевићи дочекали на Суводолу и прогласили присједињење Васојевића Србији. Овај крај као да је био предодређен за похаре и зулуме свих врста у тешком турском времену. Па, ипак, будући једнородно и сложно становништво, а уз то запљуснуто топлим слободарским лахором из слободне црногорске границе, овај крај је одолијевао тешкоћама и давао жилав отпор у дугом времену и служио као отворена граница према тада слободној Андријевици...''

Скуп је у име секције Удружења ратних добровољаца за Доњњу Ржаницу поздравио предсједник Вујадин Пантовић, новоизабрани предсједник секције Удружења ратних добровољаца 1912-1918., њихових потомака и поштовалаца за Доњу Ржаницу, Калудру, Ровца, Загорје и Доње Луге. Док је о је о значају Доњоржаничке буне говорио књижевник Бранислав Оташевић: ''Међу познате буне у Васојевићима почетком 20-тог вијека спада Доњоржаничка буна. Поред ове буне познате су још Бихорска буна 1901., Велиђанска буна 1906., Лушка буна1907., Винићанска буна 1910., Калударска буна 1912. Налазећи се између турског утврђена Јасиковац са сјевера, моћног Лима са запада и турског утврђења Ржаничко-навотинског са југа, сложно српско становништво овог села давало је жилав отпор турском окупатору и дуго времена служило као отворена вратница према слободној Андријевици игноришући Ржаничко-навотинско турско утврђење са бројном турском (низамском) посадом. 
На такву њену жилавост и гордост је, поред близине црногорске границе, била подржавана од храбрих шекуларско-ровачких и загорско-калударских ратника. Густина сукоба и погибија током 1912. наговјештавала је сукобе ширих размјера, а Доњоржаничка буна је била увод у Први балкански рат 1912.
Поред великог оптерећења народа дажбинама, безакоња и турског зулума непосредан повод за Доњоржаничку буну била је погибија турских кордуна на караули Усовиште код Капа калударских, а потом и сама Калударска буна. У припреми Доњоржаничке буне узео је учешће и активни официр црногорске војске Илија Радисавов Асовић, који је по свом стрицу Радовану поручио Ржаничанима да могу добити оружје на Андријевицу од пограничног комесара Радомира Вешовића. 
За оружје су пошла 22 Ржаничанина и то: Асовићи - Васо, Милутин и Гавро, Аковић Новица, Бакић Милија, Божовић Миличко, Гудовићи - Милан, Драго, Богдан и Петар, Девићи - Арсо, Вукадин и Ново, Јелићи - Крсто и Милета, Коматине - Мушо, Шуро, Јован, Милић и Ново, Милошевић Милан и Чукић Лазар. Оружје су пренијели преко Шекулара на Ржану.

О тим догађајима Ново Девић, учесник буне каже: ''Шекуларци су опсадирали караулу на Јанковој глави више Роваца. Ми, који смо имали оружје ухватили смо крш код новог гробља и послали Драга Гудовића да извијести нашу устаничку команду на чијем је челу био први учитељ Доњоржаничке школе Мираш Дабетић, а у команди су били још: правник Јеврем Чукић, Мирко Јелић и Радован Асовић. Приликом опсаде карауле на Јанковој глави погинуо је Шекуларац Милован Кењић, а кордуни су побјегли ка Беранама, срели једног Гудовића, пуцалиу њега, али га нијесу погодили''.

На Илиндан увече, сви сељани Ржанице пошли су на Андријевицу и ноћу се вратили 2. августа 1912. Турска војска је дошла у село и продужила за Побјеник да би опсадирали село. Ново Девић даље наводи: ''Милутин Дабетић је са једним другом пошао извијести Радомира Вешовића да смо пуцали на кордуне. Дабетић је позвао Ржаничане са оружјем који су дошли у зору и заузели врхове села те сачекали и повратили Турке са борбом. Касније је стигла јака турска војска са башибозуком, напали Ржаничане и истјерали их из шанчева. Касније су нам дошли у помоћ погранични Шекуларско-требачки батаљон, двије чете и једна чета са Ријеке Марсенића, са којим су командовали Радосав и Бошко Марсенић. Командант Шекуларско-требачког батаљона био је Мило Кењић. Из Шекулара су дошли са четама: Радосав Дашић, Мијаиле Божовић, Панто Алексић и Иван Делетић. Остала турска војска, кад је чула бој, почела је да одступа из шанчева са Главице. Онда је почео да пуца топ на Ржаницу. Бој је био жесток и било је доста мртвих.

У Доњоржаничкој буни су погинули: Новица Девић и посјечени су Суро, Милош, Васо и Милутин Чукић, Милутин Гудовић, Аксо, Марко и син му, Јолићи, Мијаиле Ђукић са сином. Од женских су погинуле: Велика, Јаглика и Маргита Чукић, Марија и Милица Јолић, Грана Мићковић и Милица Ђукић. Рањени су: Милоња и Новица Коматина, Миљан и Петар Гудовић и Васо Раичевић. Тога дана је Милета Асановић заробио турског војника, а турска војска је заробила 30 Ржаничана.
Сјутра дан су мртви сахрањени. А како даље истиче Ново Новичин Девић од кога је ове податке прикупио публициста Радомир П. Губеринић: ''Дошли су црногорски официри Илија Асовић и Лука Малевић и доћерали неколико пушака –московки и муниције те раздијелили Ржаничанима. Комесар Вешовић је наредио официру Микаилу Чукићу да дијели оружје и другим селима у Доњим Васојевићима. Ржаничани су добили помоћ од Горњовасојевичке бригаде, батаљон Ђуличко-андријевачки са командиром Стеваном Драговићем. Граница је била слободна са десне и лијеве стране Лима. Џавид-паша долази и преко комесара тражи примирје и плаћа попаљене куће и цркву и све што је сагорјело''.
Доњоржаничка буна је била припрема за балканске ратове и за коначно ослобођење Берана и Доњих Васојевића од турског робовања''.-закључио је Оташевић.