О НАЗИВУ ЈЕЗИКА У ПРОШЛОСТИ ХРВАТСКЕ

Пише Aкадемик др Василије Ђ. Крестић

Декларација о заједничком језику узбуркала је јавност и, као много пута раније, показала је да су расправе о језику веома осетљиве, да су најмање стручне, а највише политичке природе. Овим текстом желим да скренем пажњу јавности, посебно онима који одлучују о том осетљивом питању, на неке мало знане и непознате, али значајне чињенице из хрватске језичке политике. Уверен сам да и у овом случају прошлост може да буде поучна, бар за оне који поштују историјске чињенице, који знају да цене искуство, који нису оптерећени предрасудама а имају племените намере. У сваком случају наша јавност би морала да зна да проблеми службеног назива језика у Хрватској, који су предмет овог фељтона, нису нови, да су најмање стручног — филолошког и лингвистичког — карактера, а да су изнад свега националног и политичког садржаја. Смисао овог текста и јесте у томе да укаже многим примерима из прошлости на политичку суштину, циљеве и значај одредби о једночланом називу службеног језика у Хрватској, на то да покаже ко је стајао иза такве језичке политике и који су коначни исход њихових настојања.

О свему овоме могла би бити написана опширна студија. Због огра- ниченог простора излагање ћу свести само на време од револуције 1848/1849. до рата 1914. године. Занимљиво је поменути да се питање назива хрватског и српског народа и језика појавило убрзо после слома револуције. Бан Јелачић се тада залагао за то да се католици и православни називају „Хервати и Славонци“, или „Славјани“. Србин Огњеслав Утјешеновић Острожински употребљавао је појмове „јужнословенски народ српског и хрватског племена", „српски и хрватски народ“ и „хрватско-славонски народ“.

Кад је реч о језику, поред званичног назива „земаљски језик“ (landesübliche Sprache) у употреби је био и назив „хрватско-илирски“ и ,,хрватски“ за латиничке и ,,српско-илирски“, тј. ,,српски“ за ћириличке текстове. [1]

О свему томе Богослав Шулек, некадашњи илирац а потоњи народњак, који ће пристати уз бискупа Штросмајера и његове следбенике, писао је 19. априла 1856. Андрији Торквату Брлићу „да су Срби и Хрвати два племена, са два имена и поднарјечја, ну да су опет један народ, једнога језика; да су као двие гране једнога стабла, рађајуће и једним плодом. Видите, дакле, да ја ни нетврдим ’идентитет хрватско-србског племена’, и зато га ни недоказујем. Ја и сам признајем, да има у њихову језику разликах, дапаче да су разлике те њекоћ много веће биле него сада: ну зато је опет идеа јединства србско-хрватскога језика и могућа и практична, у чем се Ви такођер самном слажете. Ако се пако призна, да Срби и Хрвати имају један књижевни језик — а тога бар нећете 'нијекати — онда се дакако језик тај може звати и србским и хрватским; само његова поднарјечја имају разна имена. У том свем се самном мање више суда- рате: наша се мнења само у том разликују, што Ви с Вуком тврдите, да су Чакавци прави Хрвати; а ја кажем, да су они илирски старосједиоци /.../ .“ [2]

У ово време када се лутало и тражило подесно и прихватљиво име за назив народа и језика, познати иступ Анте Старчевића из 1852. године не само да је представљао покушај афирмације хрватства већ и негације српства. Још пре Старчевићевог иступа у Народним новинама Људевита Гаја, граничарски официр Јосип Мароичић, заповедник Треће огулинске пуковније, каснији генерал и тајни саветник, сматрао је да у Хрватској постоји само једно „словенско племе“, и да је то хрватско, које има две вере, један језик и исте обичаје и законе. Он се одлучно супротстављао мишљењу да у Војној крајини, као и у Провинцијалу, уз Хрвате постоје и Срби. Сматрао је да вера не условљава нацију и признавао је да у Вој- водству Србије постоје „источни“ Срби, али је тврдио да одавно постоје и Хрвати са различитим религијама, које се под тим именом боре на многим ратиштима, без обзира на то да ли су „Грци“ или католици. [3]

Старчевић и Мароичић нису били први порицатељи српске националне посебности и српског језика. Пре њих чинило се то у Хрватској са највишег места. Тако је, на пример, бан Фрањо Влашић замерио владици Лукијану Мушицком што спомиње име српско у Хрватској. [4] Међутим, то је било више година пре револуције 1848/49. у сталешком друштву. Иступи пуковника Мароичића и Анте Старчевића потврђује да нове идеје о националној равноправности, које су у време револуције прострујале Европом, у Хрватској нису захватиле дубљег и ширег корена.

У доба апсолутизма (1849—1860), и то убрзо после слома револуције 1848/49, када су односи Срба и Хрвата били на завидном нивоу, па и поред извесних несугласица достигли свој врхунац, Старчевић и Мароичић су усамљени у порицању српства, али су били весници политике која ће у наредним деценијама идеолошки бити сасвим уобличена и имаће дуготрајне негативне последице како по хрватски тако и по српски економски, друштвени, политички и културно-просветни развој. Другим речима, негација српске националне посебности у Хрватској биће кључно питање многих неспоразума и сукоба Срба и Хрвата у њиховом страначко-политичком животу друге половине XIX и почетка XX века.

На банској конференцији држаној у Загребу 1860. године, у представци коју је за владара саставио Иван Мажуранић, захтевано је ,,да се језик народни хрватско-славонски, каконо већ патентом од 7. травња 1850. признано бјеше, уведе у све јавне послове“. Ручним писмом од 5. децембра исте године Фрања Јосиф је испунио захтев банске конференције па је наредио да службени језик у Хрватској и Славонији буде хрватско-славонски. [5]

По слому апсолутизма, у периоду уставног развитка Хрватске, током шездесетих година прошлог века, поново је у више наврата било актуелно питање назива народа и службеног језика. Кад се хтело избећи помињање Срба и признање њихове националне посебности на хрватској државној територији, а то је био чест случај, онда је употребљаван израз „наш народ“. Тако је било на Сабору 1861. као и на оном из 1866. године. Добро је познато да је на Сабору 1861. одлучено да се званични језик у Хрватској назове југословенским, а да је предлагано да буде: „хрватско-славонско-србски“, „хрватско-славонски“, „хрватско-србски“, „хрватски или србски“, „хрватски“, „србски“ и „народни у троједној краљевини језик“. [6]

Према подацима које је скупила Аустроугарска држава, када је 31. децембра 1890. године пописала становништво града Дубровника, српским језиком говори апсолутна већина од 5.823 људи, италијанским 677, чешким 48, пољским 6, немачким 263 и мађарским 384.

Срби нису били задовољни решењем да се службени језик Троједнице назове југословенским. Били су спремни да прихвате предлог Ивана Кукуљевића да се језик назове „хрватско-српски“, односно „хрватски или српски“. Они су били за слогу и сарадњу, за југословенство, али без ичије преваге. У југословенству које им је тада силом наметано непогрешиво су сагледавали вид великохрватства којим је требало избрисати српско име, српско национално осећање па и само српско национално биће. Такве тежње, засноване на хрватском државном и историјском праву, које су дошле до изражаја поводом спора око Срема, оштро је осудио велики жупан Сремске жупаније Светозар Кушевић. У писму од 11. фебруара 1863. Кушевић је, између осталог, писао великом жупану Загребачке жупаније Ивану Кукуљевићу: „/.../ Што се пако Сриема тиче, ту ви (Хрвати — В. К.) наводите хисторична дата, но увиерен буди да такових имаду и Серби довољно, да је у Сриему била деспотовина сербска, да су овдие сербског народа и народње и церквене светиње, које никаква сила овога свиета не може учинити да их нејма, нити ће икада доказати, да је у Сриему живећи народ порекла хорватског и да је језик ког овај говори хорватски, и да ће се по тому и само на тому темељу са запостављањем сербског живља и имена овде основати держава хорватска, — брате то хтиети значило би раздражење до скрајности тиерати, пак на послиедку сам себе упропастити, но ја с мога вида держим да то ни потребно није, јер ако се тамо код вас доиста держи, да су Хорвати и Серби два брата близанца, и ако је као што Вебер (познати хрватски филолог — В. К.) каже један језик истоветни којим обоица говоре, онда је питање зашто хоће један над другим да превалира (надвлада — В. К.), није ли и за једног и другог користно, штогод који у свом кругу добра на народњу циел учини, неће ли се развитком Сербства окриепити Херватство, неби ли мудро и пробитачно било Сербство своје користи ради свом могућом силом подкрепљивати, пак ако је потриебно тој намиери коју и жертву подниети?/.../.” [7]

Светозар Кушевић био је само један од многих Срба у Хрватској који су се заузимали за националну и језичку равноправност и који су дизали глас против безобзирних покушаја хрватизације. Занимљиво је нагласити да је против језичке неслоге и раздора устао и млади филолог Ватрослав Јагић. Оштро осуђујући сваку помисао о асимилацији Срба у Хрватској, Јагић је сматрао да Србе и Хрвате заједнички језик мора да спаја а не да их раздваја. У том смислу је 1864. године писао Антонију Хаџићу, уреднику , Лeтописа Матице српске: „/.../ Ево Вам шаљем четврти и посљедњи свезак ’Књижевника’, пак Вас молим, ако ли икако доликује тенденцији вриеднога часописа, (реч је о Летопису — В. К.) да га споменете, али уједно неби с горег било, да кажете, како ни мало не доликује Хрватској (дворској — В. К.) канцеларији, што се мјесто других важнијих ствари толико брине за свој застарјели правопис, којега више нитко неупотребљује осим двојице или тројице; дапаче да је управо гриешно, што се приети оним људима, који се жртвују за ствар, која смијера на корист и просвјету народа, пак хоће и изван школе да наметне другим оно, што се зна, да неваља ништа, дапаче што циепа и неслогу прави између Хрвата и Срба!“ [8]

Кад је реч о језичкој политици Хрватске дворске канцеларије, коју критикује Јагић, треба рећи да је она, под руководством Ивана Мажура-нића, „сваком згодам“ избегавала да употреби двочлани назив „хрватски и српски“ како за језик тако и за народ, што српски посланици на Хрватском сабору из 1866. године нису пропустили да истакну, јер их је то болело и вређало. [9]

Нажалост, пo умности, знању, добронамерности и далековидости Јагић се издвајао из средине у којој је тада живео и радио. Кад је реч о језичкој политици, он у Хрватској оног времена није имао много следбеника и присталица. Занета идејом стварања велике Хрватске у оквирима федералистички уређене Хабзбуршке монархије, већина хрватских политичара и угледника порицала је националну посебност Срба држећи их за православне Хрвате. Као такви, а не као Срби, они су исказивани и у оновременим хрватским статистикама. Како је све то било у служби похрваћивања, чему су се Срби жестоко одупирали, многи новински ступци српске штампе онога доба били су посвећени асимилационим намерама хрватске политике. Познати српски сликар и писац Новак Радонић, аутор многих крокија, хуморески и подлистака хумористичко-сатиричне садржине, којима је ударао по манама и рђавим обичајима, овим речима жигосао је великохрватске амбиције према Србима: „Родиш се као Србин, научиш од своје матере српски језик и српске обичаје, читаш српску повиесницу и српске јунаке у српским народним песмама, дижеш српско позориште, академију и универзитет; бориш се за Српство, живиш и умреш за њега; васпитаваш своју децу у српском духу, чуваш се од германизирања и мађаризирања, одупреш се врагу и ђаволу, трпиш сваку напаст, глад, сиротињу, гоњење разне руке и остали белаја ово мало јаднога од Бога заборављенога Српства, најпосле позајмиш Хрватима свој сопствени језик, који њихова интелигенција таки за своју имовину прогласи и историјски истинитости својих софизама докаже — тек једнога дана, радиш свој посао, а кад се пробудиш имаш шта видити, а ти ниси више Србин, већ си постао Хрват, онај прави Хрват, каквог само Бог створити може. Чудиш се ђаволском послу, мислиш и двојиш се, да ли је то само сан, или је баш права истина. — Питаш се, штипаш се, за језик се уједаш, — ајак, ништа не помаже, што Хрват — Хрват! /…/.“ [10]

Политика непризнавања Срба у Хрватској и намера да их асимилују и хрватизују испољена је у разним видовима и у различитим временима. У том погледу карактеристична је расправа у Хрватском сабору одржана у првим месецима 1866. године поводом текста адресе намењене Фрањи Јосифу, када је дотакнуто и питање назива народа и језика. У тексту адресе коју је саставио Фрањо Рачки, познати и уважени историчар, а подржали је сви чланови хрватске Народне странке, речено је „наш народ“. Јован Суботић је предложио да се те речи исправе у „хрватско-српски народ“. Иван Кукуљевић је сматрао да је боље да у адреси стоји „народ имена хрватскога и српскога“. Међутим, већина чланова Народне странке устала је против Суботићевог предлога не желећи да прихвати ни предлог Кукуљевића.

Захтев Срба да се не игнорише српско име, кад је реч о народу и језику, наишао је у Сабору на оштру осуду припадника Народне странке, која је важила као заступница југословенске политике. Антун Јакић је тај српски захтев оценио као провокацију. Јосип Враницани је рекао да „Срби својим именом тјерају управо агресивну политику“, док су Хрвати у дефанзивном положају. Матија Мразовић, уз бискупа Штросмајера и Рачког, најугледнији представник Народне странке, тешко је осумњичио Србе да су Суботићевим предлогом желели да изазову смутњу и да су намеравали да осујете свако успешно деловање Сабора. Најдаље у осуди и оптужби Срба отишао је тзв. црвени барон Драгојло Кушлан. Он се најпре осврнуо на спор између Хрвата и Срба још из времена илирског покрета, при чему је нагласио да су Хрвати, у жељи да буду попустљиви према Србима, свој језик назвали хрватско-српским, и то у оно доба кад је Вук Караџић свој Ковчежићпосветио Србима свих трију вера, православне, мухамеданске и католичке. Потом је рекао: „/.../ Ја сам вазда мислио, да би ваљало у нас Хрвата језик, којим Срби говоре, крстити хрватским а народ наш буд източне, буд западне вјере, у колико стоји у границах троједне краљевине, називати хрватским. Ја мислим, да нетреба између два племена љепшега знака слоге и љубави него када се овако измиењује једно име за друго и да се управо тим на најсјајнији начин констатује истовјетност једнога и истога народа и језика. Тако се ствар има на пољу књижевном али другачије на пољу државноправном и јавном, у кругу дипломатичком. Ову државу нашу, која се напрама владаоцу, напрама осталом дипломатичком свиету називље искључиво хрватском, нити се другачије називати може, ми никаквој слози за вољу с никим на свиету диелити неможемо. Зато нека браћа тога од нас и неишту, јер тиме ишту нашу смрт, пошто сумње неима, да браћа Србљи, који, остајући вјерни свом досљедном поступку, данас траже, да се јавном дипломатичком свиету мјесто назива хрватскога употреби хрватско-србски, неће пропустити, за коју годину тражити, да се назив хрватски изпусти и да остане само србски. Што смо могли са србском браћом подиелити, то подиелисмо; тиме мислим, да би се имали задовољити и нетражити од нас, што им дати неможемо, ако нисмо ради сами себи гроб изкопати. Држава, круна, јавно право, то су осебине, које си Хрват придржати мора, па док један прави Хрват живи, ја мислим, да ће вољети умриети, него подносити, да се дира у ове његове светиње." [11]

Пре но што размотримо овај само привидно принципијелан став барона Кушлана, који је, као што ћемо видети, био дубоко условљен текућом политиком, чијом наглом променом ће се преко ноћи изменити и принципи о називу народа и службеног језика у Хрватској, навешћемо шта је о свему томе у Сабору изјавио познати српски политичар Михаило Полит-Десанчић: „Ја нисам познавао хрватскога народа, док нисам дошао овамо у његову средину, па ме некако бољело, кад ми се рекло, да сам Хрват, јер сам био научен језик, којим говорим, називати србским језиком и народ којему припадам, србским народом. Но имао сам прилику иокусити, кад ми се каже да сам Хрват, да се то мисли у најбољој намјери, па ниеам, разговарајући ових дана са г. Старчевићем, ни њему замјерио, кад је све Србе окрстио Хрватима. Он то све сматра као један народ, но нека онда Старчевић незамјери ни Србину, кад он свакога, који говори тим језиком назива Србином, па нека си то компетира, како тко хоће; то спада у хисторију и у филологију. Ми не желимо ништа освајати, ми знадемо, да нашој народности неприети овдје никакова погибељ но видимо, да Хрватство и Србство иије још сасвим изједначено. Овдје бих могао још обширно говорити о том, што је народност, но нећу, јер сам већ о том много писао, само морам изјавити: да је језик само субстрат народности, те да осим тога треба још једна повјест, посебан начин одгојивања, политичан правац итд. Док Хрватство и Србство у том изједначено није, дотле ја као Србин иштем, да се то име призна као дипломатичко а сваку другу тежњу морам сматрати тежњом за супремацијом.“ [12]

Приликом гласања већина Сабора изјаснила се за то да се у адреси каже „наш народ“ а не „хрватско-србски народ“, или „народ имена хрватскога и србскога“. Захтеве Срба подржали су и Хрвати из редова Самосталне странке и неколико униониста. Суштина спора око назива имена народа и језика сводила се, заправо, на сукоб два става. Срби су бранили становиште потпуне индивидуалности како хрватског тако и српског народа у Троједној краљевини. Њима насупрот, хрватски посланици, махом они из редова Народне стравке, заступали су идеју о потпуној грађанској равноправности оба народа, али нису били спремни да признају Србима статус „политичког“ народа. Сматрали су да би таквим признањем хрватска државна мисао изгубила национално обележје, да би се њиме помутио „правни извор“, чиме би ослабила „снага народног права“, јер би Хрвати тим чином поделили државу са Србима, што „никаквој слози за љубав с никим на свијету“ нису хтели да пристану.

Већина хрватских политичара, а нарочито Штросмајерови народњаци и Старчевићеви и Кватерникови праваши, били су чврсто везани за државно и историјско право на којима је почивала идеја о „политичком“ народу. По узору на мађарску сталешку политику започету с краја XVIII века, која се састојала у девизи да на тлу Мађарске постоји само један народ — мађарски — већина хрватских политичара сматрала је да на територији Хрватске постоји само један ,,политички“ народ, а то је хрватски.

Кад је реч о ,,политичком“ или ,,дипломатичком“ народу Хрватске нужно је дати још нека објашњења стога што су многе несугласице, па и оне око назива народа и службеног језика, до којих је дошло у грађанском периоду између хрватског и српског политичког вођства, произилазиле из хрватске национално-политичке идеологије утемељене на идеји о постојању јединственог „политичног“ или „дипломатичког" народа. Објашњења су потребна стога што су баш у борби за и против политике утемељене на идеји о хрватском „политичком“ и „дипломатичком“ народу разлике у погледима између Срба и Хрвата биле тешко премостиве, услед чега је долазило до дуготрајног међусобног жестоког сучељавања и рађања нетрпељивости.

Прихватајући мађарску државно-феудалну идеологију и из ње извирућег права, хрватско грађанско друштво држало се, у оквирима своје државе, истих оних принципа којих су се, у оквирима Угарске у дуалистичком периоду (1867—1918), држале мађарске владе. По тим принципима сви станавници Угарске рођени на њеном државном подручју, без обзира на националну припадност, чинили су део мађарског „политичког“ народа. Сходно томе, сви грађани Хрватске, рођени на њеном државном тлу, без обзира на националну па и верску припадност, чинили су део хрватског „политичког“ народа.

Ако се у овом тренутку присетимо начела које је владало у феудалном друштву, а које је гласило: чија земља онога и вера, онда, имајући у виду принципе који су у грађанском периоду важили за нацију у Угарској и Хрватској, лако можемо закључити да је стари феудално-религиозни принцип само преобличен па је гласио: чија земља онога и нација. Научно објашњење овог принципа уобличио је познати швајцарски теоретичар државног права Јохан Каспар Блунчли, [13] на којег су се и позивали хрватски народњаци, јер је он био заговорник идеје која се састојала у девизи да је народ велик колико и држава, што је у конкретном случају, кад је реч о Хрватској, значило да су сви њени становници чинили јединствен народ Хрвата. [14]

Како према овом принципу у Хрватској и није било Срба, јер су они чинили део хрватског „политичког“ народа, у политичком погледу били су Хрвати, предузимане су многе административно-политичке, културно-просветне и квазинаучне мере са циљем да једну политичку фикцију — да у Хрватској нема Срба — остваре и у пракси. Са тим задатком и са таквим намерама у каталогу Прве пзложбе далматинско-хрватско-славонске из 1864. године Срби нису исказани по националној припадности, што је, рецимо, био случај са неупоредиво малобројнијим Циганима и Јерменима. Срби су исказани по религиозној припадности као Хрвати грчко-источне, односно православне вере. Како се тежило стварању хомогеног хрватског „политичког“ народа, што је значило етнички чисте Хрватске, српско име је систематски изостављано где год се могло изоставити. Тако је, на пример, Српска православна црква редовно крштена као „грчко-источна“ и „грчко-несједињена". У одређеним круговима, нарочито правашким, а још више франковачким, Срби нису никада називани својим националним именом већ разним погрдним, као што су: власи, Цигани, грчко-источњаци, Скипетари (тј. Шиптари), „они који себе крсте Србима“, „такозвани Срби“, бизантинци, дотепенци итд. Из тих разлога, ради стварања јединственог хрватског ,,политичког“ народа и етнички чисте Хрватске, читав школски систем, после 1874. године, великим делом биће у служби хрватизације. Ћирилица, као српско писмо, на разне начине биће потискивана а српска застава и српски грб, као национални симболи, биће забрањивани. Читава ова политика према Србима у Хрватској у сублимираном облику изречена је у једном чланку хрватског историчара, свеучилишног професора, Вјекослава Клаића, који је објавио у Виенцу 1893. године. Ту он каже ,,да је право национално име за народ од Истре до Балкана име Хрвати, а племенско Срби, т.ј. Срби су species хрватскога genusa. Сваки Србин је Хрват, али Хрват није Србин.“ [15] Кад све ово знамо, кад схватамо суштину, смисао и циљ политике која је до свега овога довела, онда је јасно због чега ни службени назив за језик није могао ни у ком облику да садржи придев српски. Прошлост је овде поучна и немилосрдна, јер умногоме разобличава садашњост.

Сасвим је природно да су Срби у Хрватској били дубоко незадовољни званичном политиком којој је био циљ да их асимилује. Стога су на различите начине често дизали глас против асимилације и истицали своје националне захтеве, којима су желели да се спасу присилне хрватизације. На један од таквих захтева одговорио им је Позор, гласило Народне странке, који је и лансирао Блунчлиеву тезу „да је народ велик колико и држава“. Тај лист је чак запретио Србима ако буду инсистирали на својој националној посебности да ће их Хрвати „/.../ из запада гонити идејом народног јединства проти њиховој истој вољи, рушити ћемо силом освједочења све границе, које буду дизали, ништити ћемо моћју свеобће цивилизације све запреке, које буду постављали јединству народа, кога је Бог једним створио. Кад настане државна потреба, промиенити ћемо и име, државни битак, замиенити стару повиестницу новом, промиенити установе, попримити другу политику, све у духу западне цивилизације; али до тада бити ћемо један народ /.../.“ [16]

Кад је Застава, лист Светозара Милетића и Српске народне слободоумне странке, саопштила допис из Хрватске војне крајине у којем је речено да у Војној граници има школа, али да су оне претежним делом немачке и хрватске, да српских нема, да се деца сусрећу са српским букваром и да понешто уче да читају и пишу ћирилицом, али да у школама „неимају духа србскога ни призната имена свога“, јер су учитељи готово сви римокатолици, Позор је ту жалбу Милетићевог листа на „худу судбу србског народа у земљи хрватској“, из које је избијао страх од хрватизације, оценио као „плод правог бизантинизма“. Тако је испало да су српска настојања у Хрватској да очувају своје име, своју националну посебност, да не дозволе да их већински народ асимилује „прави бизантинизам“. [17]

У складу са тим и таквим схватањима хрватског и српског јединства, по којем би се српство неминовно морало утопити у хрватство, било је и становиште једног дела хрватског политичког руководства о оснивању посебних српских установа и друштава у Хрватској. Између осталих то потврђује случај око оснивања друштва Уједињене омладине српске у Загребу под именом „Звезда“. Кад је почетким 1867. то друштво било основано, Народна странка се готово увредила. Тим поводом њено гласило је писало: „Да се такова друштва оснивају у Пешти, Бечу, Монакову, и у обће in partibus infidelium, сасвим је наравски, ондје се састају младићи у страном свиету, па се сјећају свога народа. Да се тако Срби, ма и из Србије рођени — а некамоли православни Хрвати — у Загребу ћуте (осећају — В. К.) као у страном, тога нисмо знали, тому се не надасмо /.../.“ [18]

По овоме се види да лист Позор и Народна странка, која га је издавала, нису признавали Србе у Хрватској. Они су отворено порицали њихову националну индивидуалност па их управо стога нису називали Србима већ „православним Хрватима“. Са намером да онемогуће ширење српске националне свести у Хрватској а да свим средствима развијају хрватска национална осећања, хрватски народњаци, који су словили као Југословени, покушали су да стану на пут оснивању било каквих посебних српских установа, друштава и организација. И у овом случају прошлост може да објасни садашњост. Ваља се само подсетити када, како и са каквим образложењима је била укинута српска „Просвјета“ и како су узастопно нестајале оне српске установе које су настале у Другом светском рату и непосредно после рата.

Поново ћемо се вратити основној теми. Цитирајући изјаву барона Драгојла Кушлана о језику, која је у саборским расправама била најрезолутнија, нагласили смо да је она била само привидно прин- ципијелна а да је, заправо, била дубоко условљена текућом политком. Другим речима, докле год су хрватски политичари из редова Народне странке, под руководством Јосипа Јурја Штросмајера, Фрање Рачког и Матије Мразовића, живели у уверењу да ће се Аустрија преуредити на федералистичким основама, у којој ће уједињена и велика Хрватска имати посебно место, да ће Аустрији припасти водећа улога у решавању Источног питања, па и ослобођења и уједињења јужних Словена, нису били вољни да признају Србе у Хрватској нити да службени језик у Троједној краљевини назову хрватским или српским. Заправо, све до аустријско-пруског рата 1866. године односи између хрватских политичара у Загребу и српских у Београду, кад је реч о решавању Источног питања, ослобођењу и уједињењу, нису били усаглашени већ међусобно супротстављени. Кокурентски односи око предводничке улоге у решавању јужнословенског питања неповољно су се одразили и на међунационалне односе, посебно на оне који су се тицали Срба у Хрватокој.

Кад су после аустро-пруског рата 1866. године пропале све наде народњака о преуређењу Аустрије на основама федерализма и кад је постало јасно да је надвладао систем дуализма, у којем су водећу улогу имали Немци и Мађари, а не Словени, тада су као неоствариве морале бити одбачене и концепције хрватске Народне странке о начину решења Источног питања и руководеће улоге Хрвата, са средиштем у Загребу. Тек тада могло је доћи до сарадње и споразума између Београда и Загреба, јер хрватски народњаци су коначно схватили да Србија, а не Аустрија, треба да предводи јужнословенску акцију око решавања Источног питања, да самостални Београд, а не од средишњих власти у Бечу зависни Загреб, треба да буде центар ослободилачке и ујединитељске акције. На подстцај српске владе на челу са Илијом Гарашанином, Народна странка се под вођством бискупа Штросмајера приближила тада Србији у намери да заједно с њом и под њеним вођством, споразумно, ради на решењу Источног питања и на стварању једне савезне државе јужних Словена. Као резултат тог заокрета у политици Народне странке и њеног приближавања српској влади у априлу 1867. дошло је између њих и до посебног споразума. Сигурно је да се у историји Срба и Хрвата у XIX веку не може наћи политични програм о сарадњи, ослобођењу и уједињењу који би био више прожет југокловенским духом од програма који је Гарашанин понудио Народној странци. [19]

Сасвим је разумљиво да је нови правац у политици Народне странке морао довести и до промене става њених присталица према Србима у Хрватској, утолико пре што је, по свему судећи, у том смислу предузео кораке и сам Илија Гарашанин. [20] До промене става према Србима морало је доћи и због потребе што тешњег повезивања Срба и Хрвата како би се удружени на Хрватском сабору, који је био заказан за 1. мај 1867. могли успешније одупрети и снажном притиску Беча и Будимпеште и доста јакој хрватској Унионистичкој странци, којима је био циљ да присиле Хрватску на склапање државноправне нагодбе са Угарском. [21]

Како су многи Срби пристајали уз Унионистичку странку управо зато што је она била вољна да им призна националну посебност, то је било неопходно да и Народна странка измени свој став о Србима како би их придобила. Имајући све то у виду, иницијативом угледног српског књижевника, правника и политичара Јована Суботића, а на посебној страначкој седници одржаној 10. маја 1867, народњаци су једногласно пристали да признају Србе у Хрватској. Да би се у јавности створио утисак како предлог потиче од Хрвата, било је одлучено да га Сабору поднесе и образложи хрватски политичар Иван Ванчина. У његовом образложењу предлога о називу народа и језика је да „треба да код своје куће све одстранимо, што је кадро сметати слози међу синовима ове земље који су једнога рода, једне крви, али имена двојега, хрватског и српског. У овој разликости овога имена тражили су и налазили непријатељи народа нашега у своју корист, на властиту штету нашу; тражит ће и налазити и у будуће, ако ми Хрвати свечано не изјавимо, да је српски народ у тpojeднoj краљевини са хрватским истовјетан и равноправан /.../.” После тог образложења Хрватски сабор је 11. маја свечано изјавио „да троједна краљевина признаје народ српски који у њој станује као народ са хрватским народом истовјетан и равноправан". [22]

Неколико месеци раније, кад је већ било дошло до заокрета у политици Народне странке, Хрватски сабор је испунио и жељу Срба у погледу назива и употребе званичног језика у Троједници. Како владар није потврдио одлуку Сабора из 1861. године о југословенском језику, између осталог и зато што није веровао да је она одговарала свима држављанима Хрватске, [23] то је Сабор почетком јануара 1867. преиначио ту одлуку и „хрватски или српски језик“ прогласио за службени. [24] Овој саборској одлуци претходило је решење Југославенске академије донето залагањем Ђуре Даничића и Јована Суботића „да Академија језик свој нарече хрватским илити српским“. [25] Заправо, то су били први јасни знаци попуштања у политици према Србима. Њима је припреман пут српском и хрватском измирењу које је на демонстративан начин према Бечу и Будимпешти изведено у Хрватском сабору 11. маја 1867. свечаном изјавом о признању Срба у Хрватској.

Званичним и јавним признањем и свестраним изједначавањем са Хрватима, Срби су остварили основни циљ своје националне политике у Хрватској. Кад је био преброђен тај крупан камен спотицања, више није било никаквих препрека за српско-хрватско зближење,