НОВИНАР ГОЈКО КНЕЖЕВИЋ -ХРОНИЧАР ВРЕМЕНА И ЉУДИ У ЊЕМУ

НОВИНАР ГОЈКО КНЕЖЕВИЋ -ХРОНИЧАР ВРЕМЕНА И ЉУДИ У ЊЕМУ

У Полимском музеју 5.октобра 2021. је одржана промоција књига новинара и публицисте Гојка Кнежевића – “Необични међу нама”, “Људи помена вриједни” и “Сусрети и ријечи”, које је објавила Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, у сарадњи са Народном библиотеком “Велика” и Институтом за српску културу из Никшића.

Говорећи о књигама Гојка Кнежевића, доц. др Будимир Алексић казао је да оне представљају јединствен атнологијски пресјек дугог и плодног рада аутора.

“Књига ‘Људи помена вриједни’ садржи 101 репортажу о знаменитим личностима, ствараоцима и прегаоцима у разним областима стваралаштва. Како је то у поговору ове књиге добро уочио и лијепо казао његов колега Зоран Гргуревић, Гојко Кнежевић не само да је улазио и обувао ципеле својих јунака, него је и дисао и преживљавао њихове животе”, рекао је Алексић.

Он је додао да на страницама ове Кнежевићеве књиге дефилује читава плејада значајних, занимљивих и заслужних личности из наше даље и ближе прошлости.

“Ту су изузетно живо и занимљиво приказани истакнути јунаци, дипломате, народни мудраци, борци из Балканских ратова, из Првог и Другог свјетског рата, послијератни страдалници – голооточани, професори и научни радници, љекари и хуманисти, добротвори и задужбинари, утмјетници и спортисти. Ријеч је дакле о људима помена вриједним, историјским личностима и људима који су постигли изузетне резултате у области културе, умјетности, науке, привреде и спорта”.

Новинар и пјесник Дарко Јововић казао је да је његов колега Гојко, бавећи се новинарским послом, за који се с правом каже да је раван рударском, стајао на услузи свима, од сељака и занатлија до доктора наука и академика.

„Тако је доказао своју величину и оданост препоруци да се нико не прескочи, јер прескочити некога ко заслужује пажњу представља гријех за новинара професионалца, послатог и од Бога да пером овјековјечи збиљу у којој битише људски род. Кнежевић је и у амбијенту кад се, зарад дневно политичких потреба појединаца и група, срозавала професија којом се бавио, остао досљедан новинарском занату који не познаје полтронство, давање себе за ситне привилегије и одступање од моралних норми и професионалног кодекса“.

То посвједочава, додаје Јововић, и књига „Необични међу нама“ која саџи 113 одабраних документаристичких прича о, како и аутор нагласи, обичним људима, који се некако издвајају по особеном животу, понашању у раду, по спретности и вредноћи, умјетничким афинитетима, или необичним судбинама и занимањима.

„Те приче су у ствари бијег од усиљених и надмених индивидуа које држе да су важне и битне, не увиђајући да им је рок трајања ограничен онолико колико траје њихова освојена позиција, бахатост и сила. Те приче су слика оних којима је за живот било потребно тако мало, оних који су својим прегалаштвом крчили пут пред собом, убијеђени да смо пред Богом сви исти и да се срећа не купује новцем, већ добрим ђелима. Оне испостављају различите судбине као нешто што је аутор ненаметљиво, кадкад и лирским тоном, уткао у своје репортаже, као збиљу мимо које се не може коракнути даље од оног прописаног“, нагласио је Јововић.

Књига „Сусрети и ријечи” о којој је говорио секретар Секретаријата за спорт, културу, омладину и сарадњу са НВО Дамјан Ћулафић, компонована је од пет поглавља: „Језик и (де)градација“, „Ријечи навиру“, „Мајстори кичице“, „Позориште је озбиљна игра“ и „Ноте лијече душу“.

“Наиме, метод и манир писања су, у већини или у свим интервјуима, готово исти. Може се примијетити велика разноликост и вриједност (а, свакако, куриозитетност) наслова које је Гојко давао интервјуима. Асоцијације које у читаоцу изазивају наслови разговора крећу се од тога да је у питању нека помало запостављена народна пословица, до тога да наслов није пука најава новинског разговора, већ да је у питању нека приповјетка са енигматском философском поруком. Дакле, с обзиром на метод рада новинара, по ком прави уводну, кратку, биљешку, рекло би се да је врло информисан о раду, лику и ђелу саговорника, што он и потврђује правим питањима, која поставља”.

Сви сусрети, о којима лијепа свједочанства налазимо у овој књизи, каже Ћулафић, били су, очито, увијек с поводом. И нису били јалова и тривијална виђења, већ испуњена ријечима, смисленим и на увијек актуелне и важне теме.

“А разговор није незнатно и занемарљиво умијеће, већ врло цијењен и све рјеђи дар, а у новинарству особито цијењена журналистичка форма. У том смислу Гојко није пуки постављач питања, већ интервјуер, разговорник и саговорник, припремљен, обавијештен, озбиљан… Још је једна компонента књиге врло важна – између двије књишке корице читаоцу је могуће да пронађе довољно квалитетног штива из области науке, умјетности, али и из свеопште културе. Дакле, у методолошкој терминологији могло би се рећи да је Гојков приступ врло суптилној журналистичкој форми – интервјуу – интегралан и јединствен, али да су посљедице постављених питања мултипликаторне, и да се ниједног момента не осјећа ниједна негативна нијанса у одговору и да ниједно питање не остаје неодговорено, а камоли нешто више”, закључио је Ћулафић.

Гојко Кнежевић се бави новинарством скоро 50 година – од 1975. године. Почео је врло млад, са 22 године, и успјешно се огледао у свим формама журналистике. Писао је извјештаје, репортаже, интервјуе, чланке, писао је о свим областима живота и рада, а највише о школству и култури. Објавио је више од 16.000 прилога разних новинарских жанрова, претежно из Никшића, одакле је био дописник “Побједе” од 1979. године.

Добитник је бројних новинарских награда, међу којима Удружења новинара Црне Горе 2012. и Награде за животно дјело 2013. године.

Андрија Турчиновић/Снежана Милић