''МУРИНА НАКОН 19 ГОДИНА ОД НАТО АГРЕСИЈЕ НА СРЈ- РАНЕ КОЈЕ НЕ ЗАЦЈЕЉУЈУ''
МУРИНА НАКОН 19 ГОДИНА ОД НАТО АГРЕСИЈЕ НА СРЈ
РАНЕ КОЈЕ НЕ ЗАЦЈЕЉУЈУ
Од НАТО агресије, која је на Савезну републику Југославију, извршена без одобрења Савјета безбедности Уједињених нација, 24. марта 1999. Године, навршено је 19 година, као и година дана од уласка Црне Горе у ту злогласну алијансу. НАТО је дакле тог дана почео ваздушне нападе на војне циљеве у СРЈ, да би се касније ваздушни удари проширили и на привредне, цивилне и друге објекте.
У нападима који су без прекида трајали 78 дана тешко су оштећени здравствене установе, школе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири. Процјене штете коју је имала СРЈ крећу се од 30 до 100 милијарди америчких долара. Коначан број жртава званично није саопштен, а српске процјене се крећу између 1.200 и 2.500 погинулих и око 6.000 рањених, уз више од 200 хиљада прогнаних са својих огњишта. Напади су престали 10. јуна, након потписивања војно-техничког споразума о повлачењу југословенске војске и полиције са Косова и Метохије. Тог дана у Савјету безбједности усвојена је Резолуција 1244 по којој СР Југославија (Србија) задржава суверенитет над Косовом и Метохијом, али оно постаје међународни протекторат под управом УНМИК-а и КФОР-а.
НАТО бомбардовање почело је из Црне Горе и однијело је седам живота. Првог дана агресије, 24. марта 1999. године у касарни „Милован Шарановић“ у Даниловграду погинуо је војник Саша Стојић, док рушилачким бомбардовањем Мурина 30. априла, страда шест цивила, међу којима и троје дјеце. Без обзира што је агресор свој крвави пир искалио на Црну Гору, она је постала прва чланица НАТО-а коју је тај савез бомбардовао и до тада се није догодило да земља која је била мета Алијансе, касније постане њен дио, а Мурино је постало црногорско огледало НАТО-а
Предсједник „Удружења жртава ваздушних напада НАТО 1999. године –Мурино“, Милан Мирковић, и сада, након 19 година од те крваве агресије, истиче како тај 30.април буди сјећања на један сулуди догађај који никад неће зацијелити муринске ране, поготово што ту није било никаквих војних објеката који би могли бити циљ гађања.
-Колика је била та безочност НАТО зликовца, огледа се у свим тим њиховим рушилачким чиновима, при чему нијесу презали да убијају и комадају и малу дјецу, да не причамо о осталом. Као круна те безочности и искаљеног звјерства је назив те њихове крваве мисије „Милосрдни анђео“, у којој су користили и сва конвенцијама забрањена средства при ратовању, међу којима и она са осиромашеним уранијом чије последице се осјећају и близу 50 година. А, становници Мурина тог крвавог 30. априла нијесу били упозорени на опасност, што иде на душу нашим властима који су били обавезни да сиреном најаве ваздушну опасност и могућност бомбардовања. Због тога, породице страдалих цивила тужиле су државу Црну Гору и тражиле одштету на рачун душевних болова и трошкова изградње споменика, али, коначне пресуде, диктиране из центра моћи, донесене су на штету тих породица, што је условило њихово разочарење -казао је Мирковић.
Проф. др Марко Кнежевић, стриц убијеног дјечака Мирослава Кнежевића, истакао је да тај сулуди чин ни један поштен човјек никад неће заборавити или опростити, а да улазак Црне Горе у НАТО неће утицати на породице муринских жртава да забораве ту НАТО агресију на СРЈ 24. марта 1999. и бомбардовање Мурине 30. априла исте године.
-Као што је познато, у Мурини су бомбе “Милосрђног анђела” усмртиле шест недужних цивила. Разнијеле су на комаде нашег Мирослава и његове школске другарице Јулију и Оливеру, истовремено усмртивши и недужне цивиле Манојла, Милку и Вукића. Приступање Црне Горе НАТО-у, и то против већинске воље народа, још више је повриједило наше живе ране. Али, ако наше најмилије нијесмо могли сачувати од НАТО бомби, трајно ћемо их чувати од заборава. Јер, крај њиховог постојања у нашим срцима није смрт него заборав. Од НАТО бомби страдало је још осамдесеторо дјеце широм СРЈ. Уласком у НАТО актуелни црногорски режим довео је нас преживјеле од тог злокобног бомбрдовања, нашу дјецу и потомство, до тога, да се забринемо за своју судбину и своју будућност, која ће дакле зависити од оних који су нас звјерски бомбардовали, убијали, рушили мостове, школе, болнице и друге објекте. Уз то су остали некажњени и поштеђени од надокнаде ратне штете –истакао је др Кнежевић.
Прилог новинара специјално за Глас Холмије Новака Вујачића