НОВА КЊИГА ГОРАНА КИКОВИЋА -КОЛЕКЦИЈА СВЈЕДОЧАНСТАВА О ОДБРАНИ СВЕТИЊА У ЦРНОЈ ГОРИ
КОЛЕКЦИЈА СВЈЕДОЧАНСТАВА О ОДБРАНИ ПРАВОСЛАВНИХ СВЕТИЊА У ЦРНОЈ ГОРИ
Из штампе је изашла дванаеста књига историчара Горана Киковића "Светосавље у Црној Гори и Васојевићима". У њој су објављени текстови,чланци,расправе,интервјуи, репортаже...који су објављени у часопису"Глас Холмије".У књизи је објављена борба за вјеру православну и током 2019. и 2020.године.Рецензенти књиге су Зоран Вулевић и Дамјан Ћулфић,док су издавачи Српско историјско културно друштво Никола Васојевић Беране, Удружење српских књижевника у отаџбини и расејању Андријевица и Удружење добровољаца ратова до 1918.њихових потомака и поштовалаца Берана.
У рецензији књиге аутора Горана Киковића Дамјан Ћулафић,дипл. правник и публициста каже да је нова књига аутора Горана Киковића, историчара, пред нама и да представља колекцију повећег броја свједочанстава о вишемјесечној одбрани православних светиња у Црној Гори, а поводом неуставног Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који је 29. децембра 2019. године усвојила Скупштина Црне Горе, на предлог Владе Црне Горе, и који закон је изазвао тектонске социо-политичке поремећаје у земљи. У питању су, наиме, текстови, који су претходно, у протеклих десетак мјесеци, објављивани у часопису „Глас Холмије“, чији је Киковић главни и одговорни уредник. Сходно томе, као и сходно садржају и разноликости приложених написа, ова књига представља ауторов уреднички напор у кодификацији немалог броја активности и ангажовања људи различитих професионалних вокација, које је на интелектуално и фактичко јавно прегнуће мотивисао и покренуо исти, заједнички, дамар: да се српске православне светиње сачувају од отимачине, распродаје и пренамјене, а тиме и да се сачува достојанство православља, као већинске и доминантне вјере међу становништвом у Црној Гори.
Киковић је у књизи објединио мноштво прилога разноврсне садржине. Могу се прочитати репортерски написи, књижевни прилози различите врсте, те научни оригинални радови и потврде ангажовано-друштвених јавних дјеловања. Није пажњу ускратио ни саопштењима локалних невладиних организација, нескривеног националног предзнака.
Сви прилози, у општијем сагледавању и самјеравању, имају, како рекосмо, исту тему за предмет обраде, а то је одбрана православног културног насљеђа на територији данашње Црне Горе, кроз призму „повјеснице српске“. Tа борба се (и симболички и у конкретном социо-политичком и конфесионом дискурсу) трансмитује на много шири, наднационални ниво и раван, и, у крајњој линији, представља савремену Косовску битку чије смо катастрофичне посљедице, углавном због негативних искустава која смо као нација стекли у прошлости, данас способни да наслутимо и стога им пружамо отпор.
Књигу бисмо одредили као документарно штиво и збирку свједочанстава о једном историјском периоду у којем су и Васојевићи (уз друга српска племена у Црној Гори) превазишли међусобне размирице и подјеле, уједињени око заједничког циља (који није идеја, јер би као такав био ефемеран и приземан), што ће у овом случају рећи око сопственог културног и националног насљеђа и вјере православне, коју су од првог племенског помена, године 1444, држали за једини исправан колективни modus vivendi, којем теже, слава Богу, и данас. Томе смо, уосталом, и сами свједоци.
Посматрајући балканске државе настале послије државне и уставне дисолуције Југославије, окончане (?) 2006. године, једино се Црна Гора, и то као земља која је дубоко у евроинтеграцијском процесу (макар је то званичан став владајућих конјунктура), одлучила да кроз законску форму дословно отме комплетну имовину СПЦ у Црној Гори, чиме је исказала и отворену намјеру да исту искрчми и подвргне грубој пренамјени. Тај неуставан и акт противан обавезујућим међународним правним документима, која је Црна Гора имплементирала у свој поредак и дала им надзаконски карактер и својства, противан актима на којима се темеље оне организације у које Црна Гора хрли, превасходно је агресиван и, тиме, нечастан чин и план, који је народ препознао и против њега дигао свој глас, те је „овде, међутим, реч о грађанском супротстављању безакоњу и изазивању унутрашњих подела, о одбрани основних људских права на слободно исповедање вере и имовину“ (проф. др Милош Ковић).
Свједочанства која читамо су, истовремено, доказ да је народ схватио (ваљда) да слободу, пуну и пунозначну, може да има и оствари једино у Цркви Православној и да је смисао ријечи Христове темељ Цркве, али и да је везујући основ и здравог и уједињеног друштва, јер је Црква заједница људи. Но, борба за одбрану православних светиња није, разумије се, битка да се сачувају њиве и зграде, већ бој за очување имена и постојанства. А народ коме је власт мучки убила православног митрополита (уз преко 120 свештеника и свештеномонаха), и срушила цркву на Ловћену, зна да су и ови посљедњи и актуелни науми по злој намјери и тежњи итекако озбиљни. Стога се, по ријечима наших православних јерараха, „догодио народ“ у Црној Гори, народ који је кроз молитвене ходове, литије, показао са каквом отменошћу и господством православни хришћанин трпи и најперфидније нападе, и бори се против њих.
Киковић се, у књизи, представља као аутор мањег броја прилога, али и као колекционар и приређивач чланака, расправа, огледа, бесједа и интервјуа других аутора, које је објединио међу корицама овог зборника, без сујете, с једном јасно израженом жељом: да остави трајно свједочанство о најтишем народном устанку, који је громогласио Европом и свијетом. Комплетна црногорска ситуација са православним светињама је била основа за одржавање многих научних скупова и јавних трибина, о којима Киковићева књига садржи свједочанства углавном у виду интегрално приређених излагања учесника тих јавних скупова. Књигу чине и неколико прилога о подршци коју су СПЦ и народу у Црној Гори пружили јавни радници из Србије, као и више десетина фотографија, селективним субјективним ауторовим одабиром унесених у књигу, као додатно визуелно свједочанство васојевићке борбе.
Истина, не свједоче сви прилози само васојевићку борбу за одбрану светиња, како је књига насловљена, већ доказују да су и друга угледна српска племена у Црној Гори недвојбених ставова о судбини наше сакралне баштине.
Киковићево сачињавање ове књиге није без гријеха. Mогло би му се, између осталог, приговорити да књига има методолошких недостатака, да је релативно неодређеног садржаја, а и по врсти је теже одредива (у питању је, дакле, и зборник свједочанстава, и фото албум, и збирка разноликих активности појединаца и колектива), али се и сам аутор у поднаслову „оградио“, рекавши да су у питању текстови објављени на страницама часописа чији је главни и одговорни уредник, па је, стога, могуће ту чињеницу држати за методолошку везујућу нит.
Сагледавајући околности у којима је рукопис припремљен, теме којима се бави, намјеру коју је аутор показао, грађу коју је прикупио, аутентичност са којом је исту презентовао, а посебно наслућујући значај који може имати за нашу историографију (општу, али и историју државе, права и социо-политичких идејних кретања и односа власти и народа), рукопис препоручујем за штампу, са свим недостацима који му се могу приписати, и свим неспорним предностима које одликују зборнике докумената и свједочанстава који настају паралелно са историјским процесима, чији траг представљају.-закључује Ћулфић.
Треба знати да је аутор Горан Киковић рођен 28.07.1975. у Иванграду (данашњим Беранама), од оца Страхиње и мајке Даринке-Маре, дјевојачко Божовић. Основну школу учио је у Ровцима и Доњој Ржаници. Гимназију је завршио у Беранама, а дипломирао на Одсјеку за историју Филозофског факултета Универзитета у Приштини, на теми ‘’Војвода Павле Ђуришић’’. Још као студент био је сарадник листа Савеза студената Универзитета у Приштини ‘’Потпис’’. До сада је објавио једанаест књига: 1. ‘’ВОЈВОДА ПАВЛЕ ЂУРИШИЋ’’ , Подгорица, 2003., 2. ‘’ВЕЛИКА НАРОДНА СКУПШТИНА СРПСКОГ НАРОДА У ЦРНОЈ ГОРИ’’ Подгорица 1918.’’, Беране, 2006., 3. ‘’РАЗВОЈ ПРОСВЈЕТЕ И ШКОЛСТВА У ДОЊИМ ВАСОЈЕВИЋИМА (са посебним освртом на основне школе у Доњој Ржаници, Калудри, Загорју, Ровцима и Ријеци Марсенића)’’, Беране, 2008., 4. ‘’МИЛО КЕЊИЋ СА СВОЈИМ БАТАЉОНОМ У БОРБИ ЗА СЛОБОДУ И УЈЕДИЊЕЊЕ СРПСКОГА НАРОДА’’, Беране, 2010., 5. ‘’ПРЕЦИ И ПОТОМЦИ’’, Беране, 2014., 6. ‘’СРПСКИ НАРОД У ЦРНОЈ ГОРИ КРОЗ ВЈЕКОВЕ’’, Беране 2016. 7. ’ВАСОЈЕВИЋИ У БОРБИ ЗА СРПСКО И ЈУГОСЛОВЕНСКО УЈЕДИЊЕЊЕ ОД 1914. ДО 1918. ГОДИНЕ’’ Беране 2018., 8. ‘’РУСИЈА И ЦРНА ГОРА КРОЗ ВЈЕКОВЕ’’, Беране-Никшић, 2018., 9. ‘’(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ БОЈЕВИ И БИТКЕ ВАСОЈЕВИЋА ЗА СЛОБОДУ СРПСТВА И ЦРНЕ ГОРЕ” (од 1690. до 1941.), Беране, 2020. 10. ‘’ИСТОРИЈСКЕ ИСТИНЕ И ФАЛСИФИКАТИ О СРПСКОМ ПОСТОЈАЊУ У ЦРНОЈ ГОРИ”, Беране-Никшић, 2020. 11. ‘’’ВАСОЈЕВИЋКЕ БРИГАДЕ У БАЛКАНСКИМ И ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ 1912-1918.’’,Беране,2021.
Бавећи се проуочавањем историје српскога народа учествовао је на многим научним скуповима и округлим столовима у Црној Гори, Републици Српској и Србији. Објавио је значајан број текстова, чланака и прилога у многим листовима и часописима у земљи и иностранству, у којима се бори против фалсификовања историје српскога народа. Добитник је многих домаћих награда, повеља, плакета, захвалница, ордења и признања.
Jедан је од оснивача Српског културног центра ‘’Жупан Првослав’’- Беране, члан УО од оснивања, од октобра 2003. до септембра 2005. Био је потпредсједник, а од 2005. до 2010. и вршилац дужности предсједника СКЦ-а. Био је предсједник и оснивач Српског историјско-културног друштва ‘’Никола Васојевић’’ - Беране од оснивања 2008. до 2014., од 20. октобра 2019. године поново је предсједник овог друштва. Од оснивања јуна 2012. године је главни и одговорни уредник часописа за књижевност, историју и културу ‘’Глас Холмије’’, који излази на српском језику и ћирилици у Беранама.Члан је Удружења новинара Црне Горе. Од 2. септембра 2017. године обавља функцију предсједника савеза удружења Српске Народне Одбране Васојевића и Лимске долине. Организатор је многих културних догађаја и традиционалних манифестација као што су: ‘’Савинданске свечаности’’, ‘’Видовданске свечаности’’,’’Чакорски меморијал Бранка Радева Ђукић’’, ‘’Дани сјећања на српске јунаке и добровољце’’ и многе друге које обиљежавају славну прошлост наших предака и афирмишу српску културну баштину на простору Васојевића.
Од септембра 2006. године је одборник у СО Беране и био је шеф одборничких клубова Српске листе (2006-2010) и Нове Српске Демократије (2010-2014), док је професионално обављао дужност предсједника Скупштине општине Беране у мандату (2014-2018) од 24. марта 2014. до 12. априла 2018. године. Од 23. априла 2018. До 12.августа 2021. волонтерски је обављао дужност потпредсједника Скупштине општине Беране. Био је управник (руководилац) Спомен куће ‘’Војвода Гавро Вуковић’’ у Беранама.Сада је на функцији директора ЈУ Дома ученика и студената у Беранама.
