НА МУРИНИ ОДРЖАН ПОМЕН СТРАДАЛИМА У НАТО БОМБАРДОВАЊУ 1999. ГОДИНЕ

НА МУРИНИ ОДРЖАН ПОМЕН СТРАДАЛИМА У НАТО БОМБАРДОВАЊУ 1990. ГОДИНЕ

СТРАДАЊЕ МУРИНСКИХ ЖРТАВА НЕ СМИЈЕ СЕ ЗАБОРАВИТИ НИТИ ОПРОСТИТИ

На Мурини, на дан деветнаестогодишњице бомбардовања те варошице од стране  НАТО агресора, 30. априла 1999. године, код Спомен чесме, одржан комеморативни помен невино страдалим жртвама. Организатори помена били су Епархија будимљанско-никшићка, Српски национални савјет, на челу са др Момчилом Вуксановићем, Удружење књижевника Црне Горе, Мјесна заједница народни херој „Вујадин Вујо Зоговић“ и српско историјско културно друштво „Никола Васојевић“ из Берана.

Животе је тога дана изгубило шест невиних грађана, међу којима троје ђеце. Пројектилима са осиромашеним уранијумом, из ваздуха, раскомадана су тијела ђеце: четрнаестогодишњег Мирослава Кнежевића (1985), тринаестогодишње Оливере Максимовић (1986) и десетогодишње Јулије Брудар (1989). У нападу су страдали и Вукић Вулетић (1953), Милка Кочановић (1930) и Манојло Коматина (1927).

Овај деветнаести по реду молебан невино страдалим жртвама почео је пјесмицом Иване Васиљевић, сестре погинулих ђевојчица Оље и Јулије, а цвијеће на Спомен-чесму положиле су породице страдалих, ученици муринске ОШ „Петар Дедовић“, представници амбасаде Русије у Црној Гори, представници општине Беране, предсједник Клуба генерала и адмирала Војске Србије Лука Кастратовић, представници Удружења бораца ратова 1990-2000., представници СОБНОР-а Тиват и Беране и представници политичких партија. Функционер ДФ Милун Зоговић положио је цвијеће упућено од предсједника ДНП Милана Кнежевића, који робија у спушком казамату, али који се сјетио муринске трагедије и послао цвијеће. 

Помен страдалима служио је протојереј ставрофор Драган Ристић, са свештеницима. Он је присутне поздравио у име владике Јоаникија који, како је казао, због присуства православној цркви Пећке патријаршије на Космету, није могао бити овђе, “али његов благослов и молитва су свакако ту”.

-Шта би човјек рекао после ових свих година које су прошле, од оног дана када је ово мјесто и СРЈ доживјели да их агресор бомбардује, не гледајући, при том, да ли ће ту бити жртава, да ли ће ту бити ђеце, само да остваре неке своје циљеве, свој наум да онај ко не жели са њима и неће да им се покори мора добити бомбе. Тако је нажалост прошла и Мурина, уз губљење невиних људских живота, међу којима и ђеце, оног што је најсветије на овом свијету, као што је света и свака невино просута крв –истакао је ставрофор Ристић.

У својој бесједи професор др Божидар Бојовић, нагласио је, да злочини најјаче војне силе у историји човјечанства против мале, међународно признате државе, злочини који су о посрнућу једне цивилизације траг за сва времена оставили амерички бомбардери 30. априла 1999. године, овђе у Мурини, не смију се заборавити и не смију се опростити.

-Јер они -починиоци оваквог злочина, наш опрост би доживјели као своју побједу. Не смију се опростити јер да нијесмо опростили Јасеновац и Јадовна, не би наше побједе у грађанском рату проглашавали злочиначким, а своје злочине над нама милосрдним анђелом. Да живимо у цивилизованом свијету и демократији, у држави чија власт слиједи дух државотворног народа, данас би овом помену невиним жртвама присуствовали представници државе, њене актуелне власти, што им је уставна обавеза, а и представници НАТО агресора који је у једном несрећном времену извршио безумни злочин над недужним цивилима, злочин за вјечну срамоту и вјечно кајање. Слободарски дух државотворног народа Црне Горе је вјечан и неуштив, и нема те силе која може спријечити да се овђе у Мурини окупљамо на дан стравичног злочина и да уз помен невином жртвама шаљемо поруке отпора, презира и наде. Порука отпора према антисрпској, антируској, антисловенској и антиисламској сили НАТО-а, чија неђела вођена Орвеловским начелима „Рат је мир, ропство је слобода, незнање је снага“, сију зло и страдања на етничким просторима ових народа.

-Поруке презира према подгоричком режиму, који уласком у НАТО супротно вољи огромне већине државотворног народа, зарад очувања власти и прљавог богатства, покорно слиједи наредбе непријетеља соственог народа. Поруке наде упућене према Истоку, одакле се Сунце вјечно рађа и према братском руском народу, нашем једином искреном и вјечном пријатељу, без којг Црна Гора не би ни постала ни опостајала као држава. Потребни су нам разум и вјера. Разумно понашање усаглашено са геостратешким кретањима у будућности чије се контуре већ јасно оцртавају. С вјером у Бога, уз нашу Српску православну цркву и њену Митрополију црногорско приморску! „Свака сила за вијека, а ниједна довијека“ –бесједио је др Бојовић.

Предсједник Српске народне одбране Васојевића и потпредсједник СО  Беране, Горан Киковић, казао је да, и ако Мурино, мјесташце на обали Лима, на средокраћи пута Андријевица-Плав, није било никакав војни и стратешки циљ, и ако вјероватно није уцртано ни у једној војној мапи на свијету, НАТО амерички бомбардери су 30. априла 1999. године у два наврата баш на овом мјесту истоварили свој смртоносни товар.

На помену су својим пјесничким исказима поетски час извели књижевници, чланови Удружења књижевника Црне Горе, на челу са Новицом Ђурићем, и Удружења српских књижевника у отаџбини и расејању –Андријевица, на челу са Браниславом Оташевићем, који је био и модератор програма помена.

Ноћ раније, у дому на Мурини, а у поводу помена муринским жртвама, одржано је представљање књиге „Српско срце Јоханово“, аутора Веселина Џелетовића, настале по истинитом догађају. У књизи се прича о српској породици, јединој преосталој у селу и Њемцу Јохану Вагнеру који носи срце Србина, киднапованог на Косову и Метохији 1999. године. Писац је Јохана упознао 2004. године на развалинама српског гробља у једном косовском селу и тако сазнао за невјероватну причу.

На представљању књиге наглашено је да се у њој говори о потресном свједочанству о страдању Срба у „Жутој кући“ (Бурељ -Албанија), а прве податке о томе прослиједио је Јохан, Њемац коме је пресађено српско срце, још далеке 2003. године. Каже се у књизи да су га снови његовог донора водили од Италије, преко Косова до Албаније... Роман је добио специјално признање Академије „Иво Андрић“.

-Да ли срце памти? Препознаје ли пређеле и људе које је вољело и пошто оконча један и  започне неки сасвим нови живот у грудима другог човјека? Дуго је ова и слична питања себи постављао Јохан Вагнер, Њемац племићког поријекла, велепосједник у чијим грудима је куцало срце Србина са Косова и Метохије. После успјешне трансплантације, Вагнер почиње да сања непознате пређеле, православну цркву, сеоску кућу и пред њом плавооког ђечака. Временом, снови се претварају у кошмар ратних слика и Јохан, њиховим трагом долази на Космет, одлучан да открије идентитет донора. Он је мислио да је човјек продао срце, а не да је био киднапован. Није знао детаље, али је ипак дошао да помогне финансијски породицу, јер је богат. Сусрет са ђечаком је био преломан у свему овоме, зато се сазнала истина. Он никад није видио то дијете и каже да то срце није хтјело из груди да му искочи, он не би ни испричао причу. Нешто се при том првом сусрету догодило, срца су се препознала, шта ли... Тек када је недуго несрећно скончала и ђечакова мајка, Њемац Јохан Вагнер прешао је у православље и усвојио ђечака -каже Џелетовић.

Аутор овог истинитог свједочанства о страдању Срба на Косову и Метохији, Веселин Џелетовић, ову потресну причу описао је најприје у поеми, а потом у роману чије је 12. издање објављено у преводу на руски језик, а ова књига је већ 14 издање. Џелетовић је овим романом, како се наводи у критици књиге, добрано загребао по болној теми трговине органима, злогласној „жутој кући“ и свеукупном страдању Срба које и данас траје.

                                                                                                        Новак Вујачић