logo3

НА ВИДОВДАНСКИМ СВЕЧАНОСТИМА БЕРАНЕ 2017. УРУЧЕНЕ СУ ТРАДИЦИОНАЛНЕ ВИДОВДАНСКЕ НАГРАДЕ

Награду за публицистички рад и истраживање из историје Српског народа са територије Васојевића додјељују ''Глас Холмије'' и Удружење ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца Беране под називом - ''Радомир П. Губеринић'' – уручена је професору доктору Марку Кнежевићу. Награду је уручио предсједник жирија Давид Лалић.

Књижевну награду - ''Ратко Делетић'' – која се од ове године додјељује први пут а кју је установио часопис ''Глас Холмије'' – додијељена је пјеснику Драгомиру Далу Ћулафићу. Награду је уручио предсједник жирија пјесник Дарко Јововић.

БИОГРАФСКИ ПОДАЦИ O ПРОФ. ДР MAРКУ КНЕЖЕВИЋУ ДОБИТНИКУ НАГРАДЕ ''РАДОМИР П. ГУБЕРИНИЋ

Марко Кнежевић рођен је 1933. године у Новшићу код Плава у Црној Гори, од оца Вучеље и мајке Милке (рођ. Јокић). Основну школу завршио у родном мјесту, нижу реалну гимназију у Андријевици, а вишу реалну у Беранама. Дипломирао је географију на Природно-математичком факултету у Београду 1959. године, гдје је и магистрирао 1979. Докторирао је на Природно-математичком факултету у Приштини 1990. године са темом „Географски поглед на туристичке потенцијале Проклетија“.

Радну каријеру почиње 1. септембра 1960. као професор географије у Основној школи у Плаву. Од септембра 1965. октобра 1969. Био је професор, а затим помоћник директора новоформирног Подручног одјељења беранске гимназије „Панто Малишић“ у Плаву. Прерастањем тог Одјељења у самосталну гимназију, одлуком Скупштине општине Плав, 31. X 1969. године, наставио је рад у тој установи као директор, а затим професор географије. Краће вријеме 1977. и 1978. године био директор Угоститељског предузећа „Плавско језеро“ у Плаву. Школске 1984/85. наставио радни однос на Одсјеку за географију Природно-математичког факултета у Приштини. До 1992. године радио као предавач, затим доцент, а од 1996. године до пензионисања (2000) као ванредни професор. За то вријеме (6 година) обављао је дужност шефa Одсјека за географију ПМФ. Предавао је предмете: Туристичка географија (изборни), Картографија, Математичка географија, Економска географија, Дешифровање аерофото снимака и Методика наставе географије. Био је и руководилац пројекта „Физичко-географски процеси на Косову и Метохији“ и главни и одговорни уредник Зборника радова Одсека за географију ПМФ у Приштини.

Објавио је више од 80 научних и стручних радова, међу којима и књиге „Плавско-гусињски регион – услови за развој туризма“, „Туристички ресурси и потенцијали Проклетија“и "Велика и Новшиће - завичајна монографија". Учествовао је у изради неколико студија и просторно-урбанистичких планова, резцензирао и промовисао бројне књиге. Бави се и публицистиком и периодиком. Објављивао је текстове у "Политици", "Побједи", "Просвјетном раду" и другим листовима. Сада објаљује чланке у дневном листу "ДАН" и радове у часопису "Глас Холмије", чији је уредник проф. Горан Киковић. Радове су му објављивали и бројни други часописи, међу којима: "Гласник Српског географског друштва", "Токови", "Географска истраживања" "Универзитетска мисао" и др. Учествовао је са саопштењима на више од 20 научних и стручних скупова, већином међународног значаја. Ужа специјалност му је планински туризам, али је, поред бројних радова и студија из те области, објавио и радове из домена демографије, топонимије, пољопривреде, саобраћаја, економске географије, екологије и других научних дисциплина. Готове све радове објавио је на српском језику и ћириличном писму, због чега је добио ВЕЛИКУ ПОВЕЉУ Удружења књижевника, пјесника и умјетника "Горска вила" из Подгорице.

Живи у насељу Лимски Мост у Брезојевицама код Плава. Има синове из првог брака Николаја и Александра и кћерку Биљану, који су завршили факултете. Сада је у браку са Миром Радојевић из Косовске Митровице.

БИОГРАФСКИ ПОДАЦИ O ДРАГОМИРУ ДАЛУ ЋУЛАФИЋУ ДОБИТНИКУ КЊИЖЕВНЕ НАГРАДЕ ''РАТКО ДЕЛЕТИЋ''

Драгомир Ћулафић је рођен 8. новембра 1940. године, од мајке Милице и оца Милана, у селу Луге, код Андријевице. У Улотини је завршио ниже разреде основне школе, више у Андријевици, гимназију у Беранама, у Новом Саду Филозофски факултет, групу за њемачки језик и књижевност.

Као студент, ради усавршавања језика, годину дана боравио у Њемачкој.

Као члан четворочлане делегације Савеза књижевника Југославије 1981. године био гост Савеза књижевника Њемачке.

Од 1969 – 1984 године био професор, а од 1984 – 2004 директор народне библиотеке ''Лазо Кочовић'', касније с промијењеним називом ''Лаза Костић''.

Члан је Удружења књижевника Србије, у коме је у новом мандату члан комисије за пријем нових чланова, а у Културно-просветној заједници Србије представља Удружење.

Објављене књиге: Позни шетачи ( поезија, ауторско издање, Београд, 1971); Друга јава (поезија, Багдала, Крушевац, 1973); Разговор жеђи (поезија, Стражилово, Нови Сад, Српска читаоница и књижница, Ириг 1978); Ако се сетиш (поезија за децу, Стражилово, Нови Сад, Српска чиаоница и књижница, Ириг, 1985, 1986); Навала празнине ( поезија, Нова књига, Београд, 1988); Чудна стаза ( поезија за децу, Ново дело, Београд, 1988); Селице (поезија за децу, ИП Књига, Београд, 1990); Кључ (приповетке, Универзитетска ријеч, Никшић, 1991); Шта ту има да се крије (поезија за децу, Књиготека, Београд, два издања, 1994); Кад јабука зарумени (избор поезије и прозе за децу, Сремпублик, Београд, 1996, 1997); Причест (поезија, Просвета, Београд, 1997); Преноћен живот (са Ратком Чолаковићем, антологија боемске поезије, Interpress, Београд, 1997); Звјездано ждријебе (роман за младе, БМГ, Београд, 1997, BOOKLAND, Београд, 2004); Рашири руке (избор поезије за децу, Григорије Божовић, Приштина, 1998); Још ме има (поема, Interpress, Београд, 2000); Још ме има (поема, библиофилско издање, Interpress, Београд, 2000); Шапнула ми бреза (изабране и нове песме за децу, Нолит, Београд, 2001); Море на једанаестом спрату (приче за децу, Народна књига – Алфа, Београд, 2001); Наше лето (роман за децу и родитеље, Народна књига – Алфа, Београд, 2002); Боље вас нашли (са Градимиром Стојковићем, избор поезије и прозе за децу, пет издања, прво Српска књига, Рума, 2002); Рингишпил у мојој глави (роман за младе, Народна књига – Алфа, Београд, 2003, 2005); Рингишпил морска шема (роман за младе, Народна књига – Алфа, Београд, 2005, 2008); Заљубљени рингишпили (роман за младе, Народна књига – Алфа, Београд 2007, 2008); Неко други (роман, Чигоја штампа, Београд, Народна библиотека ''Доситеј Обрадовић'', Стара Пазова, 2008. године); Да ти шапнем, избор песамa и прича за децу (Народна библиотека „Жарко Зрењанин“, Зрењанин, 2010) ; Рингишпил за двоје, роман за младе (Bookland, Београд, 2010); У свом раму, поезија (Партенонн, Београд, 2011); Још ме има, поема, треће издање (ЈП Културни центар, Бар, 2011) ; Рингишпил за троје, роман за младе (Bookland, Београд, 1912) ; Памтићу, изабране песме за децу (Међународни фестивал поезије „Смедеревска песничка јесен“, Смедерево, 2012); Идемо на море, роман за децу и родитеље (Bookland, Београд, 2014); Још ме има, поема, четврто издање са CD-ом и додатком „Из дневника аутора Поеме“ (Интерпрес, Београд, 2016).

Заступљен је у више антологија и избора.

Заступљен је у школској лектири и читанкама. Поред оних у Србији, такође и у Црној Гори: Момир Секулић, ''Савремена црногорска поезија за дјецу''; Душан Ђуришић ''Увијек љепота'', кратке приче црногорских писаца за дјецу; Миленко Ратковић и Милија Николић ''Поука о језику''; Миленко Ратковић ''Читанка за четврти разред''.

Објављивао је у скоро свим нашим познатим књижевним листовима и часописима, културним додацима листова, а понајвише у ''Политици''.

Учестовао је у више књижевних ТВ емисија, са једном која се издваја: „Детињства“, 1997. снимљеној у песниквом завичају.

Неке пјесме за дјецу су му компоноване и биле хитови у ''Музичком тобогану''.

Пјесме и приче су му превођене на: енглески, француски, руски, бугарски, румунски, мађарски, словачки, русински, македонски и словеначки језик.

Добио више награда за пјесме, приче и романе.

Између осталих, на првом фестивалу поезије о ријекама ''Крај зелене Зете'' награђен је првом наградом за пјесму ''Зета'' и ушла у читанке. Године 1995. додељена му је Златна плакета на југословенском конкурсу за најбољу боемску песму ''Скадарлијска''. Роман Звјездано ждријебе проглашен је за књигу године на Фестивалу хумора за децу у Лазаревцу 1997. и исте године ушао у најужи избор за награду ''Политикин забавник.'' Добитник је завичајне награде општине Андријевица за 1998. годину за свеукупно стваралаштво. Добитник је почасне награде Змајевих дечјих игара ''Змајев штап'' за 2001. годину, када је био домаћин Игара. Роман Наше лето је 2002. године награђен наградом београдског дечјег жирија ''Диситеј'', која ће се касније преименовати у ''Доситејево перо''. Роман Рингишпил у мојој глави награђен је наградом ''Вечерњих новости'' – Гордана Брајовић и проглашен за најбољу књигу 2003-2004 године. Добитник је награде ''Златно Гашино перо'' Фестивала хумора за децу – Лазаревац, 2004. године, за свеукупно књижевно дело. На Фестивалу ''Најљепша пјесма о Лиму'' у Бијелом Пољу, 2006. године проглашена је поема Још ме има. Роман Заљубљени рингишпили награђен је наградом београдског дечјег жирија ''Доситејево перо'' за 2007. годину.

Његови романи за младе су радо читана штива и у многим библиотекама су проглашавани за најчитаније књиге.

О његовој поезији и прози писали су између осталих: Душан Костић, Мирослав Антић, Радомир Андрић, Перо Зубац, Драган Лукић, Ратко Делетић, Милош Вулевић, Драгомир Брајковић, Миро Вуксановић, Алек Вукадиновић, Градимир Стојковић, Слободан Станишић, Љубивоје Ршумовић, др Живан Живковић, др Василије Калезић, др Радивоје Микић, др Василије Радикић, др Воја Марјановић, др Драшко Дошљак, Бошко Ивков, Чедомир Мирковић, Ацо Ракочевић, Мирко Петровић, Ратомир Рале Дамјановић, Ратко Чолаковић, Велимир Ралевић, др Јован Н. Стриковић...

За прву књигу пјесама Позни шетачи, Мирослав Антић је у ''Дневнику'', 1971. године записао: ''Писана је паметно, модерно, али и робусно, горштачки, мушки...''

За другу књигу пјесама Друга јава, Радомир Андрић је у ''Багдали'' 1972. године записао : ''Драгомир Ћулафић, за разлику од многих младих песника зна да поезија не трпи половичног верника... Његове песме су подаци о путу којим је прошао ка циљу помереном до несна, до куће чији кров гори у самим устима говорника.''

Душан Костић је за књигу приповиједака Кључ у рецензији 1991. године записао: ''Веома концизно дате, кроз занимљиве детаље и сугестивне слике ове приповијетке, ни у једном тренутку не остављају читаоца равнодушним, него га привлаче и освајају сликовитошћу и племенитошћу чеховљевске врсте....''

О поеми Још ме има, 2000. године, у свом уводном слову ЈОШ МЕ ИМА – ''пјесма све што оста...'', др Василије Калезић ће записати: ''Али поред свега, најглавнији и једини прави разлог за објављивање ове поеме као књиге јесте њена књижевна и умјетничка вриједност. И ''прича'' и бајка, и лирска исповијест са епским елементима, и разноврсност, богатство, разнородност стиха, риме, ритма и музикалности, и љубав као страст, па носталгија, са сјећањем и ''прекоријевањем'' што се било и како се прошло, и ''географија'' са симболима имена и појмова, и ''историја'' са снагом подсјећања и постојања одувијек до данас, - све је поезија, пјесничка снага и увјерљивост, занос завичајем и опомена пред собом и у себи...''

О поеми Још ме има у дијелу књиге ''Рекли су'', 2000. године, измећу осталих, записали су:

Миро Вуксановић: ''Поему Још ме има Драгомира Ћулафића прочитао сам без остајкивања, без почијевања, понесен, одједном, на душак, као да сам се издалека вратио кући у којој сам одрастао, као да сам у сну и уједно видио пробране знакове Црне Горе, као да сам жедан и уморан попио чашу хладне воде са лимског извора, као што се чита и прима зачарана пјесма, у ритму гдје нам је све познато и блиско, али га таквог први пут чујамо – као да слап дјетињства, низ литицу, лагано, у бијелом, пада у матичну ријеку.''

Перо Зубац: ''Ово је једна од најлепших песама о завичају написана на мом језику, сва складна као бројаница, ниска бираних, измешаних светлих и тамних речи детињства, у поетској форми коју држи чврсто уграђена спирала гласова утканих у стихове; са звуком тужбалице и завичајних напева, са бисерним сликама виђеним очима детета, са мирисом годишњих доба, звуком каменчића које носи брза вода, сва од музике источене у стихове; са дискретним подсећањем на Бранка у звуку и Црњанског у једноставности форме исказа, какву има и поема „Стражилово“. Ова поема је најлепши албум са бираним сликама душе која одраста у непрекидној жудњи за завичајем

Милош Вулевић: ''Лим, који једним својим дијелом тече кроз европску литературу, добио је још једног правог, аутентичног пјесника.''

Ратко Делетић: „Модерни сензибилитет, реска слика, шум рима... и још много тога што је уздиже и краси, чини ову поему умјетнички потпуном и сврстава њеног аутора у ред најзначајнијих пјесничких имена српског језика.“

Ратко Чолаковић пише о Поеми у ''Борби'' 2001. године: ''Народни пјевач би рекао: 'Сама му се сабља извадила'.''

О роману Неко други, 2009. године, Миро Вуксановић ће записати:

''...У својој најновијој књизи, напетој и узбудљивој, густој од прве до последње странице, смештеној испод земље, у гробно сећање, у круг рађања, живљења, умирања и поновног рађања, доноси удвостручену судбину човека с оба света.

Ћулафићев роман, лиричан и језички раскошан, диже се као кућа на вододелници с чијег крова реченице отичу на две стране. Повезане су неутаљеном жељом за животом. Кажу да у доброј књижевности има наде и када мртав проговори. Ваља га чути из књиге Неко други.''