logo3

Мишко Милошевић -ПИСМО ИЗ МАТЕШЕВА

Мишко Милошевић -ПИСМО ИЗ МАТЕШЕВА

НАЈВИШЕ НАС ВОЛЕ КАД СЕ МРЗИМО

Пишем вам из Матешева, које је центар свијета. Џон Хасобах, у књизи “Феноменологија Васојевића“, каже да Комови нијесу настали природним путем и да је то енергетски пупак свијета, и да ће ванземаљци, ако икад дођу, доћи само ту. Што се нас тиче не морају никад долазит: Нагледали смо се ванземаљаца, ако ли ико. Нама требају земљани. Опустјели су Васојевићи. Више нас је по свијету него у Васојевићима. А и ови што су остали овдје кажу да неће више да буду Васојевићи. Неће да буду оно што су им били очеви и дједови. Раскидају са прошлошћу. Кажу:“Није доказано да смо оно што смо.“ Други, опет, што нијесу Васојевићи. Ми смо били Васојевићи кад Васојевића није ни било. Ми смо били Васојевићи прије Васојевића.“ Васојевићи сад служе да у њих дођу Васојевићи. Васојевић, кад дође у Васојевиће, прво пита:“Има ли овдје Васојевића.?“ У праву је човјек. Како је кренуло неће их ни бити. Некада је овдје царовала тишина. Мир Божији. Сад оглувљесмо од моторних шега. Урлају, сијеку, обарају немилице. Све опустје. Јече брда и долине од пилана. (Талијани граде једну. Мало ли нам је наших?). Ови нови јањичари исјекоше нам поткомовске шуме. А кад нам истријебе шуме остаћемо без воде. Кад останемо без воде остаћемо без земље. А кад нестане земље нестаће и нас. И нека ће. Ако се сложимо и кренемо да бранимо оно што је одвајкада наше, сви ће опет против нас. Ми сложни не требало никоме. Нас највише воле када се мрзимо. Најмилији смо им били кад смо се искрвили међу собом. Зато су нас и издијелили тако. Тобож, да се поново не таманимо. Табож, да нам је боље. Па са нама у пет општина, као у пет држава. Као Курде. Тако смо им лакши. Лакше нас посвађат, ако им затребамо. И ми волимо да смо мали. Што да смо велики? Велики смо били кад смо државе стварали. После Црне Горе су били Васојевићи. Пола Србије смо населили. Шта би Србија без Карађорђевића, Караџића војвода наших? Шта би српски језик без Вука? (Намјерно не помињем Слободана Милошевића, кажу, да није било њега, сад би сви били велики. И Велика Србија и велика Црна Гора, па велика Хрватска, велика Босна, велика Албанија, велика Мак... Е, за Македонију не знам.) Били велики, па шта? Да нас, после толико вјекова, називају посрбицама? Да се дјеца спрдају са нама? Што ће нам то? Што ће нам очевина? Него, да се ми фино збуцамо у градове, свјетске. Да се урвемо. Да никоме не сметамо. Ето, на примјер Лијева Ријека. Била општина. Велика школа и остало. Народ! А сад остала сама Лијева Ријека. Ко зна шта би могло бити умјесто ње да није ње? И сва су наша мјеста, углавном, таква. Зато бих ја да се све то укине, јер има још понеки Васојевић што би да се врати у Васојевиће. Мути народ. Прича да смо сви Васови потомци, да смо браћа да треба чувати брата од себе и од другога, да обнављамо цркве и манастире. Прича да смо најјачи били кад нас је војводе Миљан Вуков ујединио и водио. Мени су такви сумњиви. Нема тога више. И ако има, има да га нема. Да се помиримо па да нас опет свађају? Боље је да се помиримо да нас нема. Нема нас и готово. И мирна Босна. И Црна Гора. Само ме брине овај Хасобах. Може ли та енергија да проради? Могу ли доћи? Могу ли се повратити мртви. 7 Историја, њене стазе и путокази, њено слово нигдје се не доживљавају тако дубоко и тако блиско као на мјесту гдје се и догађала и гдје о њој причају споменици кои су је стварали, њен живи дио. Тако сам доживио крајеве од Лијеве Ријеке, преко Веруше, Таром према Матешеву, Краљским Барама и даље према Трешњевику. Лијева Ријека – свједок времену и истини. Долази с лијеве стране главних путева љутој Арбанији и Турској. Тако је и име добила... Овдје много има старина, зидина, зараслих у земљу, крстача, развалица, написа уписаних у камен, мрамора. Ту је спомен гробље. Црква која је подигнута у 17. вијеку. Испред цркве сахрањен је црногорски сенатор и војвода Миљан Вуков Вешовић. Ту је и мјесто Ножица-Васова столица, како се у народу каже. На њој је и црква Васа Васојевића, родоначелника племена Васојевића. Тамо, према Веруши је Рашково гувно, вододјелница.

Фотографија корисника Горан Ивана Киковић