Мирко Вукићевић -ПРОТИВ СРБА СЕ ВОДИ ВЈЕРСКИ РАТ!?

ПРОТИВ СРБА СЕ ВОДИ ВЈЕРСКИ РАТ!?

Пише Мирко Вукићевић

Слика српске историје, у највећој мјери је одраз политичких интереса историјских школа европских колонијалних сила које хоће да Срби живе на ивици истребљења, које нуде поглед на историју у циљно искривљеном свијетлу. Србима је зацртан пут постепеног затирања српских цивилизацијских карактеристика, да би се постепено дошло до коначног циља-затирања српског језика, писма, православља и коначног затирања кроз асимилацију у друге народе, чак и без устезања од физичког истребљења.

Спроводи се политика српских вјековних непријатеља и окупатора, а запоставља се историја. Деценијама и вјековима су истине заташкаване или сузбијане, а поједини храбри људи који су покушавали да објаве „забрањену историју“, спутавани су, осуђивани или су били жртве комбинације ова два метода.

Код Срба у Црној Гори почело се са грађењем лажне државе, лажне нације, лажног језика, писма, цркве... Створен је тако један надувани балон препун нелогичностима и потиснутим чињеницама. Јављају се неки историчари који мијењају своје досадашње погледе и коригују раније ставове. Фалсификује се историја на штету Срба и слиједи политика земаља антисрпских центара моћи. Они све чине да ми полако али сигурно губимо свој идентитет, духовну културу и контакт са прошлошћу. Све ово нас лишава љепоте живљења, радости, породичне атмосфере, тако потребне човјеку. У другој половини ХХ-ог вијека, и ово од почетка ХХI-ог вијека, ми смо као народ, узидани у страшно вријеме лажи као Гојковица у Скадру на Бојани. Ако је бака Михаила Љермонтова исплакала вид за својим унуком, можда су Срби ослијепили плачући у тами ХХ-ог вијека.

Дошло је вријеме када су професори почели да се извињавају ученицима, јер су их „обмањивали“ лекцијама да су знања и поштење највеће вриједности. Пракса их је демантовала, пошто се испоставило да новац и посао преко везе много тога решавају. Хаос и безакоње су завладали, па је дошло до опште конфузије вриједности у којој не знамо да ли је у реду ако се Срби осјећају усамљени јер не прихватају све ово што им се намеће.

Мањински народи код нас су највише допринијели што је Црна Гора оваква каква је. Они редовно гласају за власт, а она је против српског народа и њихових права. Албанска дијаспора и албанска мафија су здушно подржавали црногорску власт 2006.године на покраденом референдуму поводом разбијања заједничке државе Србије и Црне Горе и стварање приватне државе. То су учинили свјесно да би касније отворили пут стварању великоалбанске државе на Балкану. Тај пројекат био је актуелан још у вријеме режима Енвер Хоџе. Често се најављује медитеранска унија Албаније, Црне Горе и Хрватске. Шездесетих година ХХ-ог вијека Албанци су уништили све српске средњевјековне споменике у околини Скадра јер су били материјална свједочанства о дугом периоду у коме је ова област припадала средњевјековној српској држави. Србима је од 1934.године до пада режима Енвер Хоџе било забрањено да говоре својим језиком и носе српска имена а камоли да кажу да је Скадар у средњем вијеку био српска престоница. Од те немањићке задужбине остао је само један зид. Албанија је створена одлуком западних сила.

Питање Јасеновца се укривало и за то до дан данас још трају неслоге и неспоразуми. Ватикан, да је хтио, могао је да заустави сва крвопролића у Хрватској јер ту није ријеч о политичким или расним, већ вјерским убијањима, која су организовали католички свештеници. Они су јавно говорили да се усташки покрет заснива на католичкој вјери. Католичка црква све ово одобрава да би покатоличила све преживјеле Србе.

Никада се Србима неће дозволити да створе националну државу у својим националним границама. Таква држава би била и сувише јака и велика. Прескупо смо плаћали ову просту неминовност. Живот се најбоље учи на примјерима сопствене прошлости, па била она позитивна или негативна.

Срби су пропатили кроз вјекове, али су опстали јер су били биолошки снажни, отпорни и надасве лако покретљиви. Колико пута су смртно сакаћени, толико су се и обнављали својом незаустављивом вољом да иду само напријед и да се не предају. Враћали су се у живот као птица Феникс, као српски војник послије албанске голгота.