Мирко Вукићевић ''ВАШИНГТОН ОДРЕЂУЈЕ ЈЕЗИКЕ''
ВАШИНГТОН ОДРЕЂУЈЕ ЈЕЗИКЕ
Вијест да је Вашингтон признао црногорски језик је остваривање политичког, односно политиканског пројекта и производ је политичке манипулације под патронатом једне политичке олигархије на ужас историје и части.
Ако Американци хоће да је језик идентитет нације зашто свој матерњи језик не назову америчким језиком. Они то неће јер је енглески језик уткан у душевно биће Америке као што је српски језик уткан у душевно биће Црне Горе. Не може се изаћи из оквира српског језика.
Јасно нам је да се црногорски језик уводи уз правно и политичко насиље. Вашингрон треба да зна да тај језик нема историјску, традиционалну, културну, симболичну, научну, нити језичку основност. То је језик који нема везе са струком и науком. У науци се не може наређивати као у политици. Наука о језику не трпи наредбе, јер се она темељи на лингвистичким постулатима.
Сад је јасно да је то пројекат великих сила, као дио ободног разарања некада јединственог српског корпуса. Српски, хрватски, бошњачки и црногорски су исти језик- српскохрватски. Лингвистички гледано разлике, сада тих посебних језика, су минималне. Они хоће да је језик идентитет нације, а сви ови народи говоре стандарним језиком, јер имају скоро 100% заједничко реченичко благо. Жели се побјећи од једног полицентричног језика којим се служе четири нације у четири независне државе и које имају свака своју националну варијанту тог језика. Језик није печурка која настаје преко ноћи. Вјера и језик се не износе на бувљак.
Признавање црногорског језика од Америке је производ богова посрнутог морала. То је наметнуто науци, која тиме, у том дијелу, престаје да буде наука. Сви ти подјезици вегетирају уз помоћ нитроглицерина и помоћу онога што је испод језика. Једини прави језик је онај на којем сви ми пишемо, којим говоримо и знамо шта је српски језик, колико је његово богато наслеђе и безграничне могућности. Кроз вјекове су нас Србе предводили Црнојевићи, Чарнојевићи, Карађорђевићи, Караџићи, Мркоњићи... И није никада било црно и мрко као данас. Треба ли Црна Гора да буде још црња, не би ли неки, на силу оставили трага својег постојања?
Живимо у времену гдје се наша судбина рјешава у кругу моћних сила. Вашингтон мисли да могу да владају свијетом и да послије њих неће бити других владара. Они цијепају државе, постављају нове границе, сами проглашавају главне градове државама, проглашавају, ево, и називе неких измишљених језика. Тај анархистички систем донио нам је губљење вјере да постији права борба. То је оно најболније. Потиснута је духовност, моћници су узели ствар у своје руке и креирају амбијент по својој вољи.
Мирко Вукићевић