МИЛУТИН ХАРИ ЂУРКОВИЋ ИЗ КРАЉА КОД АНДРИЈЕВИЦЕ -ЧУВА ЗАВИЧАЈ НА УМЈЕТНИЧКОМ ПЛАТНУ

МИЛУТИН ХАРИ ЂУРКОВИЋ ИЗ КРАЉА КОД АНДРИЈЕВИЦЕ

ЧУВА ЗАВИЧАЈ НА УМЈЕТНИЧКОМ ПЛАТНУ

Слике изникле из цвијећа

Милутин Ђурковић - Фото: Д Јововић

Овдје тумачим свијет, природу, ствари које ме окружују. Ту покушавам да свему дам своју мјеру, свој поглед и одгонетку. То је, у ствари, моја потрага за љепотом и спокојством завичаја, који касније оживе на платну и употпуњују драж мог окружења – каже Хари Ђурковић.

Прича о сликару, пољопривредном произвођачу, предсједнику мјесне заједнице, некадашњем одборнику, планинару, извиђачу и риболовцу Милутину Харију Ђурковићу, из села Краље код Андријевице, примјер је како и колико неко воли завичај и враћа му дуг. Угледао је Хари прије 64 године, по први пут, свјетлост дана, ту испод Комова, симбола величине и постојања Васојевића. Рођен у кући на којој се налази спомен-плоча на којој пише: „На путу за Цетиње, маја 1883. године кнез Петар Карађорђевић је за три брата Ђурковића, претке своје лозе дао новац за изградњу ове куће”.

Тај натпис на зиду овог каменог здања говори о величини Харијевог братства и дубоким историјским коријенима који свједоче да је Карађорђев ђед Јован рођен, баш овдје, у Краљима, одакле се већина његових потомака одселише далеко по свијету. То сазнање мотивисало је Харија и остале Краљане, као и њихове пријатеље да недалеко одавде, на заравни поред школе, 1996. године подигну бисту, тај бронзани запис у камену, свом претку вожду Карађорђу.

Понио је Хари рођењем из чувене куће Ђурковића и сликарски таленат. Од раног дјетињства почиње да ствара слике у којима износи тиху суморност овога краја, испуњену топлином боја лирског амбијента и композиције, прерастајући касније у правог умјетника. Љепота и љубав завичаја мотивисали су Милутина Ђурковића да свој животни вијек потроши ту испод родних Комова. Затекли смо га у свом атељеу како умјетничком руком „исписује” завичајне пређеле.

– Овдје тумачим свијет, природу, ствари које ме окружују. Ту покушавам да свему дам своју мјеру, свој поглед и одгонетку. То је, у ствари, моја потрага за љепотом и спокојством завичаја, који касније оживе на платну и употпуњују драж мог окружења – казује Ђурковић.

Створио је тако Хари доста слика, излагао на бројним групним и самосталним изложбама, али му је најдражи рад „Плави цвијет” којег, како каже, неће никад отуђити.

– Нигдје, чини ми се, сунце не излази љепше него овђе у мојим Краљима. То сунце умива прекрасно цвијеће по нашим ливадама које мами моју сликарску четкицу. А и прича казује да је ово земља краљева Немањића, који су овђе одмарали док су одлазили у лов на Комове. Овђе су звијезде тако близу, све је нетакнуто и величанствено. То ми даје мотив и инспирацију да спојим дух и природу, пренесем их на платно и заокружим цјелину – наводи Ђурковић.

Воли он и да „насложи” по који мозаик ту поред Краљштице, ријеке која, како наводи, односи даље преко Лима његове погледе далеко у свијет снова. Поред сликарства ради Хари још много других послова, испуњавајући свој радни дан до максимума. Бави се активно пољопривредном производњом. Поред саме куће смјестио је, испод пластичне фолије, засаде на преко 200 метара квадратних. Производи ту повеће количине поврћа за своје потребе, а нешто се и прода.

– Моји родитељи су увијек имали најљепшу башту у цијелом крају, па сам и ја заволио овај посао. Набавио сам сјемена најбољих свјетских фирми тако да производим расаде купуса, паприке, парадајза и краставаца. Долазе људи, купују моју пресаду са којом касније засађују своје пластенике у којима су плодови изузетног квалитета. Све је то чисто без употребе штетних препарата – наводи Ђурковић.

Стиже Хари тако на све стране. Велики је активиста и предсједник своје мјесне заједнице, под чијим је руководством одрађено доста значајних послова у селу.

– Краљани су увијек били препознатљиви по ентузијазму, слози и жељи да се нешто уради на заједничком плану за добробит цијелог краја. И ми данас покушавамо да наставимо ту традицију и створимо неке боље услове за живот људи на овом подручју, којих је, нажалост, све мање. У нашем прегалаштву велику помоћ имамо од локалне управе из Андријевице која подржава наше акције, у жељи да се направи нешто и за следеће генерације – истиче Ђурковић.

Његова кућа је, често, стјециште бројних пријатеља, који долазе код Харија на „чашицу доброг разговора”, који, како каже, чувају свијетлу традицију својих предака.

И није то све. Хари воли планинарење. Обилази често предивне пређеле испод Комова и кад наиђе на неки интересантан камен узме га и стави у торбу, односи кући и проналази му мјесто у свом мозаику иновација. Воли и риболов. Каже да нема ријеке на овом ширем подручју гђе није пецао и „вадио” надалеко познату пастрмку.

– Уз ријеку се човјек најбоље одмара и растерети свих мука. Наше ријеке су прави природни украси. Није битно колико човјек улови рибе у њима, битно је да осјети дубину тајанстава коју вода носи у себи. Оне су често и моја сликарска инспирација – тврди Ђурковић.

Стигне тако Хари све, ту испод завичајног неба, на прагу зоре и слободе, у динамичној слици боја и живота, гђе је све одмјерено правом руком умјетника и човјека. Воли дружење и пријатељства која често опечати за кафанским столом. За крај каже да се ту исцртава најљепша слика која траје и о којој се дуго препричава.

Ризница талената

Ђурковић подсјећа да је његово село препознато као подручје на ком су поникли бројни признати умјетници и ствараоци.

– Краље је својеврсни расадник талената у бројним областима живота. Довољно је рећи да је на овом подручју поникло преко 30 познатих сликара, од којих су многи, попут Јована Зоњића, стекли велику славу и репутацију. Зато смо мој комшија Микан Перовић и ја кренули да правимо монографију о умјетницима из Краља и тако ставимо свијету до знања да се не каже узалуд да се испод Комова налазе ризнице људи предодређених за велика ђела – наглашава Ђурковић.

Дарко ЈОВОВИЋ