МИЛАН МАКСИМОВ НОВОВИЋ У ГОРЊОЈ РЖАНИЦИ ПОДИГАО СПОМЕН ОБИЉЕЖЈЕ НЕВИНИМ ЖРТВАМА ИЗ ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА
МИЛАН МАКСИМОВ НОВОВИЋ У ГОРЊОЈ РЖАНИЦИ ПОДИГАО СПОМЕН ОБИЉЕЖЈЕ НЕВИНИМ ЖРТВАМА ИЗ ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА
Разговарао Дарко Јововић,новинар и књижевник
Руком каменоресца овјековјечио страдале на Фириштима
Уз помоћ рођака, Милан Максимов Нововић подигао је недавно у Горњој Ржаници спомен обиљежје невиним жртвама које су 27. јула 1944. године на локалитету Фиришта погубљене од стране припадника „Скендербег“ и „Принц Еуген“ дивизија. Обиљежје, на ком је уклесано 18 имена убијених жена и дјеце, освештао је ове године на дан кад се обиљежава датум покоља у сусјдној Велици, изабрани епископ будимљанско-никшићки Методије, молећи се да њихове душе почивају у миру. Нововић истиче да је, као дугогодишњи каменорезац, који је направио на стотине споменика, имао жељу да исклеше бијелу камену плочу и да је постави на мјесту гдје су његови најближи ни криви ни дужни страдали од злочиначке руке. Учинио је то, како наводи, да се не забораве невино убијени, али и из љубави према оцу, који је, како се присјећа, увијек дубоко и болно уздисао када би прошао поред мјеста на ком су се одигравали крвави догађаји.
-Тог кобног дана када су Горња Ржаница и сусједна села завијени у црно овдје на Фириштима, уз остале рођаке и комшије, страдала је прва жена мог оца и њихово петоро дјеце. Била је то велика трагедија о којој данас сви добромислећи људи с згражавањем говоре. Но, притиснут тежином живота, мој отац Максим се послије Другог свјетског рата, у поодмаклим годинама, оженио по други пут, са мојом мајком Милевом и ја сам настао из тог брака. Кад год сам касније са оцем пролатио овим путевима, он би уз болоне јецаје и уздахе застао на мјесту гдје су убијени његови најмилији. Тај његов јецај као да и данас чујем. Слушао сам га и док сам учио занат за каменоресца у Пећи, а и касније кад сам се бавио каменорезачким послом. Тај јецај ме и натјерао да, послије свега, овдје на Фириштима, поставим ово спомен обиљежје, као трајно свједочанство о ужасној трагедији који је задесио овај крај – нагласио је Нововић.
Милан тренутно живи и ради у Аранђеловцу, али се, како каже, увијек кад год то може враћа својој родној Горњој Ржаници. Истиче да је подизањем овог споменика на ком између осталог пише „После 77 година ЗАШТО!?“, хтио да поручи да се више никад нешто слично не догоди.
-Ово спомен обиљежје је уствари једна велика рана која никад не зараста и опомена да се више никада не догоде злочини попут оног који је задесио наша села. Ту је, на овој плочи, поред сеоског пута, уклесана крв невино страдале нејачи, жена и дјеце. Плочу исклесах као дуг завичају који се дуго препознавао по црним марамама и коротним одијелима. Урадих то призивајући мир и неко ведрије сјутра – закључио је Нововић.
Одужио се и јунацима Новшићког боја
Нововић је својевремено сопственим средствима направио и споменик у Горњој Ржаници који је посвежен јунацима Новшићког боја. На том споменику пише: У спомен 46 Куча и Братоножића који су обезглављени сахрањени испод овог бора и осталим браниоцима вјере и слободе погинулим у Новшићком боју 1879. године. Није крај сама смрт, крај може бити само заборав.“
-Осмислио сам идејно рјешење и након тога исклесао споменик страдалим у Новшићком боју који је постављен на улазу сеоског гробља у Горњој Ржаници. И то сам доживио као мој дуг прецима и завичају. Зато за узврат нијесам ни од кога тражио никакву надокнаду. Мој труд и рад надокнађују свијетле сјени оних који су узидали своје животе у слободарске идеје – казао је Нововић.
