ЛУБНИЦЕ И ЛУБНИЧАНИ У КЊИГАМА ВУКИЋА ОБРАДОВИЋА Пише јереј Александар Раковић

ЛУБНИЦЕ И ЛУБНИЧАНИ У КЊИГАМА ВУКИЋА ВУЈЦЕ ОБРАДОВИЋА

Пише јереј Александар Раковић,мастер теолог

Имале су Лубнице своје Лубничане који су имали свој печат присуства у одређеном времену и чинили их препознатљивим. Било је међу њима ратника и јунака, хероја и генерала, посланика и министара, универзитетских професора и признатих интелектуалаца... Међутим, Вујца је са својих десетак књига учинио највише за свој завичај, за своје Лубнице, јер је успио да им обезбиједи трајање.

Књижевни критичари, њих десетак, Благоје Кораћ, Жарко Ђуровић, Мироје Вуковић, Драган Копривица, Вук Церовић, Крсто Пижурица, Ратко Делетић као да су се утркивали ко ће написати љепшу и истинитију ријеч о уваженом професору Вукићу Обрадовићу.

Признали су да његове пјесме нуде искрен доживљај, избрушен пјеснички језик и кондензованост израза. По структурном склопу, по проформи и по дужини, као и по метричкој структури стиха Вујца се дуго припремао за пјеснички наступ. Код њега је метафора жива и свјежа. Његова пјесма је нивелираног пјесничког израза. Лирска рефлексија и поетичка згуснутост остављају могућност мисаоне надградње. Имао је фину пјесничку ријеч, какву су носили Лесо и Ристо, а можда и Стеван Раичковић. Стил његових прича је лапидаран, а фабула једоставна и занимљива.

Језик којим аутор приповиједа је јасан, тачан, свјеж и богат, народни језик. Код Вујце постоји оно фино и ненаметљиво ткање приповиједања које омогућује читаоцу да ову питку грађу прихвати у једом даху. Много тога су казали критичари о његовом пјесничком дару и његовом изграђеном приповиједању. Ја ћу покушати да укажем на оно што они нијесу истакли, а то су филозофске особености његовог стваралаштва: дијалектичко јединство човјека и завичаја, номиналистички приступ завичајним топонимима и егзистенцијализам, јер у расвјетљавању егзистенције је смисао постојања.

Они који су само читали Вујчине књиге много ће теже схватити његову писанију од оних људи који су макар једном прошли кроз Лубнице. Његове завичајне теме појачавају емоционалност при писању, нарочито у Сонетима завичају. Теме завичајног миљеа посебно му леже, јер у њима се разлама прошлост и судбина бројних јунака и оживљавају се помало заборављене завичајне легенде и приче које се удопуњују. Вујца се живо сјећа ријеке Гуњаре, лубничких дјевојака, родитељскога доброчинства, ждријепца у љубавној разиграности, косача на Бјеласици, катуна Водотреса...

Вујца је у својој аутобиографској биљешци признао да су сви коријени једнога човјека везани за његово дјетињство и за цјелокупно окружење у којем се развијао. У свом пјевању о Гуњари каже:

Дјетињство моје Гуњара чува

Да га помамни вјетар не одува.

Преко завичаја трајемо, Пјесник се опет позива на Гуњару:

Гуњара је моја и очева ријека

За његово дјетињство она је Јордан и зато пјева:

Поп весељак са Дебелог брда

Нас је дјецу уводио у Хришћанство

Крштењем у Гуњари

Везаност дјетињства за Водотрес показују стихови:

Међу хриди и стијење

Гдје смо љети издизали

Тихо саткан од знамења

Зелени се тепих мали

Капа му је од небеса

Нигдје нема Водотреса...

У пјесми Завичај каже:

Нијеси ти неко село издијељено међама...

...њиве обојци...

...Путеви и стазе некуд нестали

Куће се смањиле, постале криве

А смијале се као живе...

...Куд год идем мирис луча и јеловине

На Лубнице ме сјећа ...

Пјесмом Лубнички качар , Вујца одређује социјални статус некадашњих Лубничана:

Затим ће кљусе рага

Да понесе у Беране

Бијели букет на самару

За гас, за гумаше и брадву...

Кроз Косаче на Бјеласици Пјесник чини алузију на Десанкину Покошену ливаду:

Косидбу је најавила зора

Циком челика у тврдој трави...

...Завијале косе под притиском бруса

Призвуком исконског бола...

...Челичне змије циче на јави

Из руку набреклих жила

То људи настали уз траву

Смијех и пјесму без нота

Од једног замаха изгуби главу

Стотину зелених живота.

Вујца пјесмом Планинке са Бјеласице их оживљава:

Планинке ове љето испуне

мирисом јамуже и сиришта

А ноћу као златне круне

засијају из огњишта.

Двије централне личности срасле са завичајем су отац Арсеније и мајка Јована:

Сјећање на Арсенија, црн је одеждом

Ђаво га по беспућу јаше...

Жали Јовану: Нема ништа теже за мајку од празне вреће пред бројном и гладном дјецом...

Пјевала је дуго и често, све док нас је научила да сами пјевамо док брашна нестане у врећи...

Вујчина Прва љубав везана је за завичај:

Дјевојчица баш из моје клупе

Најљепша је била у три села

Носила је хаљинице скупе

И чарапе што јој мајка сплела.

Плашили су Вујцу заборав и пролазност, плашила га је смрт. Нужна је борба против смрти до смрти. У пјесми Мој врт оставља аманет:

А кад ме помамно докопа самртни ропац старога хрта

Нека ме неко покопа на лијевој страни врта.

Поштујући аманет, Вујчини синови и супруга даривали су Лубничанима задужбину, лијеп мост, ваљда због тога што је написао пјесму Мост.

Други проблем који заокупља професора је номинализам. Постоје предјели о којима се не може писати јер се њихова тајновитост скрива у неизрецивости. Ипак, Вујца се преко приче и легенде труди да именује већину топонима око Лубница и да преко њих да оживи помало заборављене јунаке и ликове, а ти ликови и јунаци заслужују да се са симпатијама памте. Труди се Вујца да вео вјековне таме скине са њихових имена и да им продужи трајање, да продужи сјећање на њихову судбиу, храброст, довитљивост, лукавство, памет и хуманост.

Подсјетићу на двије легенде уваженог професора. Много је интересантна легенда о Лазарици. Ова легенда има сличности са хуманистичком тајновитошћу лирске пјесме Бановић Страхиња коју је обрадио Вук Караџић. Вујца се Богу чуди: Боже теби мио, крупан ли је био Лазо... Боже теби мио, колико је могао да поједе Лазо. Боже теби мио страшан ли је био Лазо. Боже теби мио, ђаво ли је био Лазо. Кад обичну жену сретне задржи је по два сата. Кад невјесту ухвати, не пушта је ни до зоре. Кад нагази на дјевојку по три дана с њом се ваља. Тако се причало о Лазу из Лубница који се стално држао планине. Торови и стока су му били у Пешића Рупи, која се додирује са највишим врховима Бјеласице. Прецизно је ограничио Лазов катун... Крстарио је Лазо широм Бјеласице и са својом пратњом бранио је Горња Села од пљачкашких дружина са подручја Колашина, велики зулум би им чинили. Једног дана Лазу је дошло до ушију да га његова жена вара доље код куће у Лубницама. Не буде Лазо лијен но у исте стопе сиђе и тог прељубника нађе код своје жене, и убије га без размишљања уз питање: Да ли ћеш и даље ићи код туђих жена?

Иако је тешко поднио невјерство своје жене, Лазо се није с њом раставио већ је и даље наставио живот у брачној заједници. Изгледало је чак да је сада више воли и поштује. Чудили су се људи како тај прејаки, храбри и богати грдосија пређе преко невјерства и поново и још сажније пригрли своју жену. Лазар је своју жену убрзо повео горе у планину гдје су му били торови и овце. Скрушио се као љута звијер, постао је немоћан и убрзо је умро на крилу своје жене, кајући се за свој гријех. Након његове смрти, његова жена је преузела све послове. Живјела је поштено у покајању. Након њене смрти катун су по њој прозвали Лазарица.

Легенда о Калојевој страни је пентаграмски замршена. Дошао је Калоје однекуд из Херцеговине и са собом довео пет коња, пет волова, пет паса и пет мачака. Све у знаку пет. Имао је тридесет и пет година. Пет година по доласку, крепале су му све животиње и избрисале све петице, али истовремено су отпочеле и невоље.

Прилично касно људи су хтјели да га ожене. Водили су му невјесту низ страну у чијем подножју је била њеова колиба. Невјеста се оклизнула низ стрмину и котрљала се све док се није зауставила уз колибу гдје ју је Калоје дочекао на рукама. Узалуд, већ је била мртва.

Вјеровало се да је Калоје тешко проклет. Помињало се да је неку Херцеговку, згодну и поштену дјевојку, преварио прије него се доселио у Лубнице, а дјевојци узети срећу - неопростив је гријех. Калоје се једнога јутра попео на врх окомите ливаде и спремао за косидбу. Изнеада се наоблачило, затим су муње почеле да сијевају на све стране. Гром је ударио у врх ливаде и усмртио је Калоја. Угљенисани леш се сјурио низ страну и уставио се у отвореној колиби. Тако је, како је и народ говорио, убила Калоја дјевојачка клетва. Вујца је у својој књизи Приче и легенде из Лубница сачувао имена око двадесетак топонима око Лубница.

Као филозофски задатак професор прихвата расвјетљавање егзистенције полазећи од Сартра, Хусерла и Хајдегера. Одређујући човјека егзистенцијалисти тврде да човјек мора прво постојати, живјети да би остварио своју суштину. Вујца прихвата поставку да човјек не може бирати мјесто рођења, родитеље, патњу, гријех, смрт... Са човјеком и ништавило долази у свијет. Човјек није ништа друго до оно што сам од себе чини. Једном су нас наши родитељи родили, а ми треба да се препородимо. Професор прихвата Хусерлову филозофију: човјек се суочава очи у очи с пролазношћу. Будућности још нема, једино постоји садашњост. Професор Вујца такође у духу егзидтенцијализма закључује: Човјек се одређује после смрти.

Постоје појединци које вријеме заобиђе, људи презру, а Бог заборави. Баш те људе уважени професор не жели да препусти забораву. Један од таквих је Мирко с Ланишта. На Ланишту је живио Мирко, кровињара у којој је живио није била кућа, већ нешто што је помало личило на кућу. Ипак, Мирко је казивао да је то његов двор. Мирко је остао нежења, а сестра Цаца усједјелица. Провели су дио живота заједно. Човјек проживи свој вијек тако и онако. Обично се смјењују и добро и лоше. Има људи који живе у сиромаштву, којима дан не свиће. Док је вијека и свијета биће богатих, а још више сиромашних и крајње сиромашних. Ипак, на свијету постоји нека крајња правда: сви напослетку умру, па било како било.

На самом почетку Првог балканског рата, Мирко је био сјајан ратник. Готово као дјечачић, Мирко је пошао у бој љути за слободу. Рано је омирисао барут, крв и клање. Прешао је цијелу трасу балканскога ратовања. На ратиштима су се мијењали официри, мијењали непријатељи, али само је Мирко остајао исти, увијек под ратним барјаком црногорског Краља. Био је под командом Радомира Вешовића, Степе Степановића, Панта Саичића... Последња битка му је била на Мојковцу 1916. године. На крају свих ратовања Мирко се нашао тамо одакле је и кренуо, на Ланишту. Нова држава коју је стварао пушком и животом није знала да Мирко постоји, ратовао је и рањаван за туђи ћар. Они који дођу на власт нијесу рањавани. Свака власт гледа себе и своје интересе и свака личи једна на другу.

Ништа боље није прошао ни са комунистима. Други свјетски рат је провео у ћутању, батинали су га и прогонили и четници и партизани. Последње године живота био је мета дјечије шале и добронамјерног ругла. Живот му је досолио социјализам и учиио да и он и његова сестра умру од глади.

Нова комунистичка власт је донијела неки чудан закон: све козе, до последњег козијег репа, имају се уништити. Једнога дана стигли су милиционари и Мирку одвели три козе и три јарића. Овај безумни чин уважени професор дочарава пјесмом:

Око Чучина камена лијеске и даље ресају

Козара Мирка више нема

Његов смијех и прича кроз гране листају

Без три јарића и три козе...

Људска злоба и завист се поиграла и са оним другим људима, који су од поезије и науке. Бању Шарановићу пјеснику који је много обећавао прекинули су живот људи у црним кожним капутима и сактијанским набораним чизмама. Професор Вујца у емотивној пјесми Волио сам човјека каже:

Знао сам људе и људе

Неке ћу памтити довијека

Но сјећања ме узбуде

Јер знао сам човјека...

„Утопију“ социјализма Вујца износи у истинитој причи Колективизација. Двије велике невоље задесиле су Лубнице 1950. године: уништили су козе, а затим је дошла колективизација. Радња поменуте приче се дешава на Водотресу. Марта 1950. године стигла су четири коњаника на веома великим државним бедевијама. На себи су имали црне кожне капуте и наборане чизме. Са највишег врха партије и државе одлучено је да се земља колективизује. На том скупу говорило се о поштењу Лубничана на основу њихове политичке припадности у рату. Говорило се и о Стаљиновом нападу на Југославију. Обећавало се да ће се уласком у колектив имати птичијег млијека и јести златним кашикама. Рекли су да се у колектив улази добровољно. Одлучили су да се земљорадничка задруга назове именом Едварда Кардеља. Када се прешло на изјашњавање, добар број је одбио да приступи задрузи. И након три покушаја добар број није прихватио прилазак овој заједници. Настала је мучна ситуација: коњаници су почели да туку народ.

Приступом у колектив доказало се Стаљину да је наше руководство исправно и комунизму одано. Водотрес је колективизован што милом, што силом. Тако је почела да ради радна задруга Едвард Кардељ и трајала је три године. За управника задруге је постављен Ринго Стршљен, који се прије није бавио пољопривредом. У колективу прве године, преполовљен је сточни фонд, дошло је до помора телади и јагњади. Народ је дочекао зиму без ичега. Друге године било је још горе.

Народ је одлучио да пошаље своје представнике у Београд, да поздраве друга Кардеља, тог идеолога друштвене својине, коју је сам дефинисао, а дефиниција је нашла мјесто у уџбеницима Марксизма за други разред Шувареве реформисане школе. Дефиниција је гласила: Друштвена својина је статус једног предмета који је истовремено и свачији и ничији. Дефиницију заиста не може да схвати здрав људски разум.

Након уручених поклона, представници су се захвалили другу Кардељу што је дозволио да задруга носи његово име. Од Кардеља су добили узвратни поздрав и добре жеље. Нису се постидјели што су га лажно информисали о добром пословању.

Након три године тешког живота у колективу, на Водотресу се опет појави један коњаник. Носио је као и они прије њега црни кожни капут и наборане чизме. Сазвао је задругаре и кратко казао: Директива је да се сви колективи одмах расформирају. Задруга више не постоји. То стоке што је остало живо распрчкајте међу собом. Ту скоро да није било крчмљења, јер су готово сва грла била упокојена.

Овај мој невјешти приказ Вукића Вујце Обрадовића има два циља. Први, да искаже дуг и захвалност за очување Лубница од заборава. Други је провокација путнику намјернику да кад прође Лубницама пожели да прочита бар једну књигу уваженог професора Обрадовића.