КОЊУХЕ, ПРЕЛИЈЕПО СЕЛО ИСПОД КОМА Репортажу за ''Глас Холмије написао'' Горан Киковић

КОЊУХЕ, ПРЕЛИЈЕПО СЕЛО ИСПОД КОМА

Репортажу за ''Глас Холмије написао'' Горан Киковић

Фотографије: Давид Лалић

''Ој, ђевојко испод Кома, да Бог дâ ми дошла дома!'' - пјевало се некад у Васојевићима

Тражећи нешто о историјату Коњуха пронашао сам овај запис, који вам преносим: ''Коњухе је било главна раскрсница љетњег пута између Дукље, Врмоше, Дечана и Скадра.

Ту су одмарали владари, па су зато неки засеоци по њима добили имена - Цареви конаци и Царево кућиште. Најстарији запис о селу је из 1330. године. Помиње се у оснивачкој повељи манастира Дечани, односно у Дечанској хрисовуљи. Пише: "Добра ријека и у њој Коњуси."[2] Село је споменуто и у црногорском годишњаку Орлић за 1866. годину. У тексту се спомиње и исламизација и повратак у православље породице Фатић. Сиромашну удовицу са три синчића, Стоју Мијомановић из села Дулипоље су потурице врбовале 1710. године да пређе у ислам, обећавајући јој привилегије. Добила је име Фата а по њој синови се назваше Фатићи. Зуле Фатић се покрстио 1825. године и добио име Петар. Осуђиван због тога од осталих муслимана преселио се у православно село. Осим једнога Спаха, сви Фатићи су се покрстили. Петар је умро у дубокој старости 1853. године и сахрањен је у селу Коњухе.

Према подацима из 1903. године насеље је имало 197 кућа са 1200 становника. 2008. године са засеоцима је имало 170 становника, 360 кућа, преко 200 напуштених. Те године је било 67 нежења. Основа школа "Миљић Кељановић" је некада имала преко 460 ученика, а 2008. године од 1. до 4. разреда по бројности не чине једно комплетно одјељење. Жене одлазе у градове а неки младићи остају да чувају дједовину.

Радослав Јагош Вешовић у књизи ''Племе Васојевићи'' о Коњухусима пише: ''Још у Летопису Попа Дукљанина помиње се предио Комска Жупа за који назив г. др. Ј. Ердељановић с правом сматра, да се тим именом најприје могла звати красна долина ријеке Перућице, па и Лима све до Андријевице, јер је то непосредно под самим Комом ). Име Коњухе дошло је од старословенског коњухљ (који чува, храни и тимари коње). У старим споменицима налазе се као предиона имена: ''Добра Ријека и у њој урочени Коњуси који су били у старе Краљице''. Mon. Serb. 96 (1330). Према народном предању име Коњухе дошло је отуда што су се ту некада у вријеме Немањића, чували краљевски коњи. Од материјалних остатака прошлости који стоје као успомена на раније становништво, постоје на дну Кошутића, на десној обали Перућице, на једном бријегу неке старе развалине које мјештани називају Манастир (''Намастир''), сматра се да је из доба Немањића. Можда је припадао манастиру Дечанима, када су Дечани имали овамо своје метохе. На кошутићком гробљу разликује се такође један темељ неке старе цркве. У народу веле да је ту била латинска црква. Старији Васојевићи казују да је ту пред њихово вријеме постојала једна црква грађена од дрвета, коју су у једном нападу Турци сагорели. Кошутиће се по предању прозвало тако што су некада били манастирски кошутњаци и чувале се краљевске кошуте. Имена везана за српску историјску прошлост јесу даље: Царево Кућиште, на врх Коњуха, под Пехом, прозвано тако, веле, по томе што су у њему становали царски чобани. Други причају како је ту ноћио цар Душан на путу из Будимље за Царине у Комовима и да је по остацима те куће, која је била направљена за одмор царев, и назвато то мјесто Царево Кућиште. Перућица је, по предању, прозвата овим именом што је Свети Сава, пролазећи преко Царина из Зете за Будимљу наредио своме слузи те му је овај ту опрао ноге и копита на коњу, да не би пренио земљу ''из проклете Дукљановине у благословену Расију''. На Светог Саву подсјећа и мјесто Сребреница, гдје је, по народном казивању, Свети Сава закопао једном приликом неки сребрни новац. Заслужују пажње називи: Бјежанска Пећина на врху Коњуха, на извору потока Брадавца. Прозвана је тако што се ту склањао народ од Турака за вријеме напада Кариман-паше. Робови Лаз испод Бјежанске Пећине уз Перућицу, прозван тим именом што је ту заробљено од Турака мноштво народа, из сусједних села, када су Турци негдје у давнини нападали ове крајеве. На живот и становништво старијега времена подсјећају насеља: Чечево, Аље и Мимићи. Све су ово називи из давнашњег доба. За Чечево се прича да су ту некада живјеле врло имућне и задружне породице. Предање вели да је ту у седам кућа било девет кнежева. Аље и Мимићи својим називима као да подсјећају на негдашња братства. Дулипоље, центар Коњуха, изгледа да носи своје име по вртачама (дулима) и продорима, које је направила вода, мијењајући ток и кварећи туда земљиште. Насеље Саврдак зове се тако по томе што су становници које су ту најприје затекли Васојевићи, живјели у дубирозима или ''саврдацима''. Овдје живи братство Цимбаљевићи (10 к.) од прије Васојевића, али они за себе веле да су и они ту досељени давно (прије 300 г.). Исто тако су старији насељеници, прије Васојевића, и ондашње братство Кељановићи (6 к.), испод Крајишта, (старином, веле, Кучи). Од топографских назива главнији су још: Оманов До, изнад Чечева; Трнова Глава, брдо између Кошутића, Саврдака и Дулипоља; Главице, мало насеље изнад Мимића; Јошаница, засеок у подножју Кома с десне стране Перућице; Црне Баре, привремено насеље са зимским конацима; Чукари, земље и ливаде с пасиштима изнад Црне Баре, лијево од Перућице и испод Варде'', тврди Вешовић.

Да се број становника у руралном подручју сјевера Црне Горе драстично смањује најбоље свједоче поткомовска села у којима се у последње двије године није родило ниједно дијете! Ријетки мјештани кажу да је омладина из године у годину одлазила да живи у неке срећније и богатије крајеве, а да су завичају остала вјерна углавном старачка домаћинства и нешто момака од којих је ријетко који успијевао да склопи брачну заједницу. Наводе да је то утицало да дође до драстичног пада наталитета. Тако се Основна школа ''Милић Кељановић'' у Коњисима, са тридесетак ђака, нашла практично пред затварањем, и поред тога што је прије пет деценија ова образовна установа бројала близу 460 ученика. Свако ко хоће реално да размишља мора да буде забринут за наша села. Осамдесетих година прошлог вијека у школу у Коњусима сваки разред је имао по два одјељења. Тада је у Коњисима било толико младости де је то било милина гледати.

Некада натпис основне школе на ћирилици а сада на латиници!

Зашто су некадашње власти жељеле да латинизују и васојевићко село Коњухе?

Дана 15. септембра 2021. године на позив Вере Ћирић, предсједнице Мјесне заједнице Коњухе, екипа ''Гласа Холмије'' у саставу Горан Киковић, главни и одговорни уредник, Давид Лалић, члан Издавачког савјета, Радоје Мишковић, пјесник и сарадник часописа ''Глас Холмије'', Драгослав Вукићевић, менаџер продаје часописа ''Глас Холмије'' уз асистенцију возача Далибора Мишковића посјетила је Коњухе, мјесни центар у чијем су саставу: Јошаница у оквиру које су: Јапан, Крајишта, Осоја, Жар Мишковића, Паљике, Бријег и Дулипоље у које спадају Дулипоље, Брод, Црвљак, Мимиће и Аље. На Броду је Црква Светог Вазнесења Господњег, Основна Школа ''Милић Кељановић'',Сеоски дом, споменици погинулим у Другом Свјетском рату, бисте народних хроја из овога краја и други садржаји који су некада били у бољем стању него што су данас.

ЦРКВА У КОЊУСИМА ДУХОВНИ ЦЕНТАР ПОТКОМОВЉА

Свето мјесто на Светим водама Лима

Прво смо посјетили Цркву Светог Вазнесења Господњег у селу Коњухе, на око десетак километара од Андријевице, која истински посвједочава да је народ Васојевића у последњих три деценије предано радио на обнављању и уређењу православних светња у долини Лима.

О њеном историјату нам је говорио пјесник и публициста Давид Лалић, из Цецуна код Андријевице, који каже:

''Темељи ове цркве освештани су прије 129. године, уз благослов тадашњег митрополита, Митрофана Бана, који је у брзојаву упућеном свештенству у Андријевици септембра 1892. године назначио да се на заравни званој Брод, поред ријеке Перућице, има градити црква за вјерни народ поткомовских села Кути, Цецуни, Ђулиће, Кошутиће и Коњухе. Одмах након тога мјештани су кренули на посао подижући цркву на овом мјесту. Црква је као духовни центар Подкомовља у Балканским и Првом свјетском рату доживјела знатна оштећења. Реновирана је 1938. године да би након Другог свјетског рата била препуштена константном пропадању.

Њена обнова отпочела је 1996. године. Од тада па до данас мјештани су, уз добровољне прилоге радили како би црква у Коњусима засијала пуним сјајем. Након адаптације унутрашњег и спољашњег дијела цркве и постављања бакарног крова, Црквени одбор је донио одлуку да се приступи уређењу околног простора са постављањем камено-коване ограде.

У минулом периоду је Црквени одбор и становници Коњуха су одрадили доста значајних послова како би ово свето мјесто на Светим водама Лима уоквирили у једну цјелину. Поред санације објекта поставили су камено-ковану ограду, у нади да ће, уз помоћ Бога и добрих људи, убрзо привести крају радове који се тичу уређења комплетног простора око цркве.Тако ће добити комплекс који ће одавати слику светог мјеста и блажене тишине'' - закључује Лалић.

ОБНОВИТИ КРСТ И СПОМЕНИК ПОПУ МИЛОШУ ВУКОВИЋУ

Сачувати величину творца ''Васојевићке универзе''

Ево како се чувају споменици заслужних људи Васојевића!

Иако су се јавно оглашавали мјештани поткомовских села нијесу до сада имали разумијевање код надлежних органа за покретање иницијативе којом су од њих тражили да донесу одлуку о трајној заштити споменика попа Милоша Вуковића, подигнутог код цркве Васнесења Господњег у Коњусима.

Наш саговорник на ову тему био је Драган Мишковић који подсјећа да је поп Вуковић рођен 1835. године у сусједном селу Кошутиће и да је био један од највећих духовника овога краја.

''Вуковић је богословско-учитељску школу завршио у Србији да би након тога боравио у Русији, тачније у Петрограду, гдје је, о трошку тамошње Патријаршије, усваршавао своје знање. Послије тога вратио се у завичај гдје је, заједно са попом Петром Вулићем, 1861. године основао прву школу у овом крају. По ширини наставе и необичној спремности тадашњих учитеља, ова школа је добила име ''Васојевићка универз''. Како биљеже хроничари, предмети изучавани у овој школи прелазили су оквире утврђених планова и могућности слушалаца. Ученици су, поред наставе, учили и разне војничке вјештине, радили гимнастику, вјежбали мачевање и рвање и састављали говоре''.

Мишковић истиче да поп Вуковић зуаслужује дубоко поштовање као духовник и свестрано образована личност, а његов споменик у Коњусима трајну заштиту. ''Поп Милош Вуковић је био непоновљива личност која је оставила дубок траг по питању ширења духовности, писмености и образовања на простору Васојевића. Нажалост, његово гроб и споменик подигнут крај цркве у Коњусима деценијама је био препуштен зубу времена, без адекватне заштите. Зато од надлежних институција, а прије свега од Министарства културе, тражимо да овај споменик добије трајну заштиту као обиљежје од посебног значаја'' – апелује наш саговорник Драган Мишковић.

Потом смо били гости код Вере Ћирић, предсједнице Мјесне заједнице Коњухе, која нас је братски дочекала. И са њом смо разговарали о животу некад и данас у Коњусима. О значајним личностима кроз вемена као шта био капетан Милован Војводвић, рођен овдје у Коњусима, школовани официр, врло уважаван, поштован и одликован са много одликовања. Од којих су: Сребрна Обилић медаља за храброст, споменица књаза Николе првог 1860-1900., крст Петра првог из 1913., Медаља за храброст (без уписане године), споменица Николе Првог из 1910.(1860-1910),споменица Николе првог 1875-1878 (на руском), Споменица освећено Косово 1912., крст књаза Данила првог, Његошева споменица из 1925.,Споменица Петра из 1914-1918.,медаља Фердинданда Првог за салуге, Златна медаља из руско-турских ратова 1875-1878., Медаља за храброст Николе првог из 1862.Споменица Петра Првог 1914.-1918., све ово говори какав је јунак био капетан Милован Војводић. О томе колико је његова личност била уважавана говори чињеница да је присуствовао преносу Његошевих костију на Ловћен 1925. године, добивши позив од тадашњег Главног одбора за пренос Његошевих костију. Тада, када је краљ Александар Први Карађорђевић посјетио Васојевиће и Црну Гору!

Вера Ћирић, предсједнице Мјесне заједнице Коњухе, о садашњм стању каже:

''Данас у котлини нашег олтара Кома, којем је туга пратиља, као магла повлачи се старост, умиремо нијемо. Божје симфоније живота нема, три године није се родило ђетета. Нас је мало којих је остало на мртвој стражи осиромашеног села. Ујединимо се без обзира на политичка опредељења ради спаса од умирања села, јер само сложан народ успијева. Коме, помогни нам, уједини нас, наш Олтару! - поручила је емотивно Вера.

Ту смо потом разговарали са Милицом Војводић-Вучковић која је рођена 1958. у Прекорници код Цетиња. Студирала је историју и географију коју није завршила ''захваљујући'' Слободану Војводићу у кога се заљубила. Објавила је књигу пјесама ''Дар'' 2015. године. Овом приликом изрецитовала нам је пјесму ''Омаж Броду'':

На обали Перућице - те бисерне љепотице,

усидрен Брод!

Без кормилара, у луци Коњухе,

одолијева времену, чека кријући сјету,

расуте морнаре по свијету

да се кућном прагу врате,

на чашицу разговора сврате ...

Бреза му се осмјехује,

благо, као права дама,

на повјетарцу несташном,

лепрша јој се хаљина од свиле,

oна, поноснија од виле

иако на броду је сама.

Светионик вјере и спасења,

црква Христовог вазнесења

путоказ је свима, у нама наде има

за боља времена!

Са Брода, авенијама свијета,

умна господа, из овог краја, шета,

дарујући туђинцу своје знање

док на Броду посаде све је мање.

Тежак је живот горштака, мерак је шљива јака.

За кафанским столом крали су Богу дане,

шљивом лијечили умор и ране ...

Мало шљиве, мало пива, заори се пјесма жива,

завичајна миљеница, подкомовска поскочица.

Кад из свијета дођу браћа

тад се Броду радост враћа.

Завичају, роде мио,

по свијету сам с тобом био,

туђина је лоша мајка

испод Кома све је бајка.

Јер, овдjе је вјера тврда,

силна као ова брда.

Људски наук, прво знање,

ђедовина и имање.

Све за поштовање.

Усидрен Брод крај бистре ријеке,

чека дане, будуће далеке

и нове пјесме неуморних горштака,

снажна им љубав, воља им јака!

О томе како је завољела завичај свога супруга за ''Глас Холмије'' је рекла:

''Године 1991. сам дошла са својим супругом таксијем од Берана према Коњусима слушајући прелијепу причу ка мјесту према којем смо се упутили. Скоро црни облаци надвијали су се над мојом главом и порушили љепоту приче говорника таксисте и мужа. Већ сјутрадан кад је грануло сунце поправила се слика о Коњусима и била сам одушевљена крајем у који сам дошла. Срдачност људи и гостопримство одушевили су ме. Дата ми је пуна слобода понашања у кући Слобове стрине Десе, тако да су ми крила ојачала, ја једна - њих много!'' - каже Милица, која истиче да у последњих 30 година се са радошћу враћа овом крају учећи своју дјецу и унуке да су им овдје коријени.

У причу се укључује Слободан Божидарев Војводић, који и ако није рођен у Коњусима него у Никшићу каже да је везан за завичај својега оца који је сахрањен овдје у Коњусима у заједничкој гробници војвода Војводића.

''Увијек сам био радо дочекиван у сваку кућу у Коњусима. Саградио сам и викендицу гдје моја супруга, наша дјеца, унучад и ја радо долазимо, овдје живимо током љетњег периода и уживамо у чарима и љепотама овога краја''.

Послије пола сата хода уз брдо према домаћинству Драгана и Катице Мишковић на прелијепом имању на којем се накази кућа, викендица, базен за рибе у којем се налази и пастрмка поточара. Ту су и воћњаци шљиве дебелице и пискавице, крушке и јабуке калемљене. У овом прелијепом амбијенту нашле су се и разне сорте поврћа које су ове године добро родиле.

Наш домаћин Драган Мишковић о свом завичају, иако у зимском периоду живи у Пешцима код Берана, све од раног пролећа до касне јесени се радо враћа.

''Овдје сам се родио 20. децембра 1950. године гдје сам учио школу у Јошаници, а осмогодишњу на Броду. Некада је и овдје на Жару Мишковића била и основна школа у кући Богића Мишковића, учитељ је био Милосав Војводић. Ту ми је учио и најстарихји брат Ратко и браћа од стричева. Из те школе како пише тадашња штампа и документа изашли су највећи интелектуалци овога краја и тога времена. Та школа има велико културолошко-архитектонски значај и треба да се обнови и да се туристички представи и валаоризује''.

Док разговарамо о порушеној школи на Жару Мишковића пјесму о овом крају и Перућици-Мојанској ријеци рецитује нам Иван Ратков Мишковић: ''Врело Мојан гдје извире и тече испод ливаде Царина / гдје је црква наша мила имена Свети Илија, / ријека је то која тече пуна радости и среће / и брзаци њени мали пуни су љубави / и њена пјенушава брза вода / увијек за радост даје повода...'' Иван је рођен у Подгорици, а још од малих ногу често борави под Комове које много воли. Ево једне његове пјесме о Комовима: ''Ведро небо над Комом се плави / док мјесечина жари, / зора руди и полако све се буди / и док мјесечина се румени / у тој јутарњој сцени, / и јутро свиће / док орао негдје кликће...'' Ове пјесме младог пјесника су настале баш овдје у Коњусима, гдје по предању Свети Сава путујући кроз земље тражи од свог пратиоца да опере копите коњима да не пренесу земљу из проклете Дукљановине у благословену Расију (Рашка). Док нам је Иван рецитовао пјесме, домаћин Драган је отишао у башту и донио нам из његове 4 ара њиве домаћу ''пабирију'', па са Драганом настависмо разговор уз домаћу ракију из његовом воћњака и ђаконијама са његовог имања. Он нам је испричао како се прије 10-ак година из Берана вратио овдје на своје имање, радио у многим предузећима , на крају у војсци Југославие био млађи официр: ''Овдје сам направио нову кућу на својој ђедовини и уживам у благодетима завичаја комске подгодине, јер како пјесници, писци и путописци пишу Комови су ''царски дворови и огртачи наше постојбине, то је наш олтар и наш Олимп''. Нажалост, ове природне љепоте нико не промовише. Напротив, девастиране су ријеке и шуме, путеви су уништени, користи од овог природног богатства имају само тајкуни блиски режиму Мила Ђукановића. Перућица је ''уцијевљена'' и више у њој нема ни рибе ни жабе, нема вирова у којима смо се као момци купали и рибу поточару ловили''. Док Иван пјеснички додаје своје стихове ''Перућицо, збори мила, носи поздрав свима, / и све што сам о теби река', најљепша си Васојевка, / и што је лијепо поред твоје воде бити / и мало је попити, / омислити на неку жељу стару / и кренути ка Мишковића Жару...''

У Жар Мишковића дошли смо до Вере Ћирић заједно са Радојем Мишковићем који спрема збирку пјесама поезије и једну књигу прозе, а доста његових пјесама објављено је у листу ''Пензионер'' и часопису ''Глас Холмије''.

''Кад год дођем у завичај сретну ме, поред мога брата Драгана, и Комови раширених груди. Мене као и многе који смо отишли из родног краја сретају и позивају нас да се њима вратимо. Често ме сретала и погрбљена мајка са жутом флашом од пола литра ракије и враћала ме на сјећања из дјетињства и док сам са њом евоцирао успомене гледао сам на Комове, наш ореол висине и такмичио се са орловима који ће више да одлети. Ту сам из тих емоција написао пар стихова из пјесме о Комовима: ''Ти си стари знанац многим вјековима. / Долине ти завиде на раскошној висини, / ти си први купан сунчевим зрацима. / И у раној зори и на заласку...''

У разговору са Радојем Мишковићем записасмо и причу о племенском капетану Миловану Војводићу, ратнику из многих ратова за слободу српскога народа у Васојевићима. Код њега се током аустро-угарске окупације једно вријеме крио ђенерал Радомир Вешовић који је убио аустроугарског официра, по народности Чеха, Адолфа Пехера и дошао те исте вечери до племенског капетана Милована Војводића и упитао га да ли има два војника, повјерљиве људе са Скадра и Дрине који ће да му чувају главу. Милован му је одговорио да има Радомира и Новака Мишковића, те га поведе код њих и они га сакрију у трап за кромпире. Да се ђенерал крије у њиховој кући нијесу знале ни њихове жене. Након извјесног времена Швабе су објавиле проглас ''Ко ђенерала живог или мртвог изда, колико ђенерал буде тежак толико ће добити сувога злата''. Злато за Милована Војводића и његове сараднике Мишковиће није био приоритет. Поред њихових кућа пролазио је велики јаз воде са којих су плавили њиве, а са извора тог јаза био је један истурени камен са кога су осматрали кад ће наићи швапске патроле. Осматрач, кад би замутио воду у каналу, генерал је бјежао у земуницу, јер то је био знак да долазе швапске патроле у село, тако су ђенерала чувале Радомир и Новак Мишковић у времену од пола године. Сјећање на те догађаје радо су ми испричале аутентично његови дједови''.

Потом смо пошли до Драгослава Дага Бабовића у кафани ''Јапан''. Он је и власник и конобар, ту је његово ноћиште и коначиште, борравак и прихватилиште путника и намјерника. На зидовима унутар његове кафане налазе се заставе три велике државе - Русије, Јапана и Србије. Ту су добро познате фотографије великих српских јунака, ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића, прије свих, те војводе Николе Клабића и других јунака и витезова ''који живе докле сунце грије''.

''Ево пуне 23 године сам ође, на раскршћу сâмом подножју Комова. У овој кафани су гости били људи свих занимања и професија, од амбасадора Јапана до посланикâ, министара, предсједникâ општинâ, других угледника, књижевника, писаца, новинара, до многих заљубљеника у Комове, истраживачâ наше славне прошлости. У односу на прошла времена данас се скромно живи, али пије се добро и има позитивног духа, попије се и запјева ''У долини покрај Лима / Васојевка свака фина'' или ''У Коњухе ја сам и зими и љети / на мене се Гаро моја сјети'' или ''Ој Комови на изласку сунца, / дивна ли си планино, срце јаче куца'' или ''С једне стране Перућица а са друге Тара, / љубила ме под Комове једна згодна Гара''! Па она чувена и позната ''Од Берана до Јапана најљепша је Милијана'' или ''Љубила ме једна Сека / под Комове Васојевка!'' Искрено могу рећу да скромно може да се заради од овог посла, али ми је више стало до дружења''. Ту нас је дочекао и почастио сиром из ових крајева и домаћим месом.

Ту смо срели и Небојшу Војводића који живи у Пећи и био уредник ''Радио Метохије'' (студио Пећ), био уредник информативног програма и пратио актуелне теме. Био је власник ресторана ''Бела лађа'' у Пећи. Каже нам: ''Долазио сам у Коњухе од младалачких дана код свој ђеда Батрића Војводића уз кога сам одрастао и увијек сам био везан за родни крај свога оца. Поред тога што сам примио питомињу метохијску остао је у мени динарски и комовски ген мојих предака, који су се овдје борили за крст часни и слободу златну. Сада живим у Бару, али сам често у Коњусима, јер су ово крајеви којима се радо враћам. Овдје сам обновио кућу која је направљена у доба Информбироа, овдје постоје сви савремени садржаји и лијепо је живјети, зато позивам младе људе да се врате завичају и коријенима својих предака''.

Разговарали смо и са Огњеном Мишковићем-Неном који живи у засеоцима Аље и Жар Мишковића у десеточланој породици, бави се пољопривредом и сточарством. ''Живот наш је нажалост угашен јер су нестале амбуланта, пошта, продавнице, треба за 200гр кафе и 1кг шећера дас одем до Андријевице, немам овдје да купим ни основе животне намирнице. Круна нашег незадовољства је сјеча шума и уништавање вода ''које су уцијевљене'', све нам је уништено. Путеви су уништени и зато све мање народа има у овим крајевима, ако се не врати све у нормалу овдје у скорије вријеме неће бити никога. Ја сам дошао из Тивта и овдје одржавам двије породичне куће које припадају трусном подручју и угрожен сам од усова које ће затрпати све породице. Зато смо организовали протесте апелујући да се престане са сјечом мојанских и рованских шума. Ако се она не прекине сматрам да су овом експлотацијом и физички угрожене моје и друге породице. Посебна је прича уништавање дивљих животиња о којима би могло да се снимии хорор емисија, све ово говори да је дошла задња ура за поткомовски и коњушки крај'', каже нам у даху.

У кафани смо затекли и младог Српка Јеврића из Коњуха, рођеног Подгоричанина, одакле му је отац Душко, рођени Коњушанин.

''Од малих ногу сам долазио код бабâ - Лутке и Илинке и од њих сам научио како треба да се воли родна груда. Овдје сам научио велику животну лекцију и сазнао да су Васојевићи највеће српско племе. Зато ми је драго што сам у мом племену дефинисан како Србин, јер ми је отац дао име Српко по познатом јунаку Српку Меденици који се борио за краља и отаџбину и страдао од комуниста у Другом свјетско рату. Драго ми је да носим име тог великог јунака, јер име Србин значи нешто узвишено. Српко воли сваког човјека, истичем да Србин никог не мрзи, напротив, волимо све људе добре воље. Тако раде моји Васојевићи и никог нијесу окупирали, само су своје бранили. Моја крилатица је ''што не био пожелио себи, не уради ни другима'', поручује млади Српко Јеврић од својих 25 љетâ који је везан за свету земљу Метохију и жели овим путем да поздрави своју будућу снаху Соњу из Гораждевца и свога брата Рада. ''Посебно је битно да су се завољели један Васојевић и једна Метохијка, јер су Васојевићи увијек били једно и заједно и нека њихова љубав буде круна тога заједништва!'', поручује млади Српко.

Дио екипе ''Гласа Холмије'' испред цркве Вазнесења Господњег у Коњусима

Горан Киковић, главни и одговорни уредник, Радоје Мишковић, пјесник и сарадник часописа ''Глас Холмије'' и Давид Лалић, пјесник, члан Издавачког савјета ''Глас Холмије''