logo3

КОД СПОМЕНИКА РУДЕШКОЈ БИЦИ ОБИЉЕЖЕНО 108.ГОДИНА ОСЛОБОЂЕЊА БЕРАНА ОД ТУРАКА

ОБИЉЕЖЕНО 108.ГОДИНА ОСЛОБОЂЕЊА БЕРАНА ОД ТУРАКА

ДАНА 16.ОКТОБРА 2020.ЗАВШЕНА ЈЕДНОДЕДЕЉНА КУЛТУРНО-ИСТОРИЈСКА МАНИФЕСТАЦИЈА ''ДАНИ СЈЕЋАЊА НА СРПСКЕ ЈУНАКЕ И ДОБРОВОЉЦЕ''- БЕРАНЕ 2020.''

Ову културно-историјску манифестацију више од једну деценију организују традиционално; Уружење добровољаца ратова до 1918,њихових потомака и поштовалаца Беране, Српско историјско- културно друштво ''Никола Васојевић''- Беране, и Удружење српских књижевника у отаџбини и расејању за Црну Гору,ове године под називом :''НЕЗАБОРАВЉЕНЕ БИТКЕ И БОЈЕВИ ВАСОЈЕВИЋА ЗА СЛОБОДУ СРПСТВА И ЦРНЕ ГОРЕ''

Код споменика Рудешке битке 16.октобра 2020 обиљежаено је 108.година ослобођења Берана од Турака 16.октобра 1912.године . О значају Рудешке битке говорио је књижевник Бранислав Оташевић,док је о ослобођењу Берана од Турака говорио историчар Горан Киковић. У програму су учествовали и пјесници Давид Лалић и Радоје Мишковић,док је уз струне гусала присутне поздравио млади гуслар Синиша Петрић.

О самом ослобођењу Берана од Турака послије 457.година говорио је историчар Горан Киковић ,предсједник Српске народне одбране Васојевића и Лимске долине,који је истакао да послије ослобођења Мојковца и Бијелог Поља, командант одреда је одлучио да са једним дијелом својих снага крене уз Лим, како би са добровољачким батаљонима ослободио Беране. Прије него што су ове јединице стигле до Берана добровољачки батаљони су покушали да освоје утврђена мјеста Тифран и Јејевице, али безуспјешно. Беранским Турцима тада је стигла помоћ од Рожаја и Ругове. То појачање од три хиљаде Шиптара било је далеко бројније од снага Полимског и Будимског батаљона, које су на овом терену пружале отпор.

Турци су успјели да продру у Беране, при чему су успутно спалили Дапсиће. На Вукашиновића локви, гдје су 13. октобра вођене борбе против Турака, погинуло је 10 Дапсићана. Тифран и Јејевице биле су главна турска утврђења. Тамо се нала-зило пет батаљона турске војске са четири топа, док је на Јасиковцу било 12 топова.

Укупне турске снаге у Беранама износиле су, према подацима Митра Ђуришића, око 6 хиљада војника.

Дјелови Источног одреда стигли су у непосредну близину Тифрана и Јејевице 15. октобра. Послије једночасовне борбе ова утврђења су освојена и турске снаге су се повукле према Јасиковцу. Истог дана грађани Берана су тражили од турске команде да преда град. Командант је одбио предају.

Међутим, видјевши да је свака даља борба узалудна, Турци су ноћу између 15. и 16. октобра почели да бјеже из града, преко Дапсића и Заграђа, пут Рожаја. Устанички батаљони са десне стране Лима нападали су Турке и успјели да један дио њихових снага заробе.

Том приликом је заплијењено много ратног материјала. Ипак, већи дио турских снага успио је да се извуче према Рожајама. Артиљеријско утврђење на Јасиковцу било је освојено 16. октобра, чиме је ослобођено и Беране. У ослобођени град дошао је командант Јанко Вукотић.

Док је Источни одред водио борбу за ослобођење Бијелог Поља и Берана, Андријевичка бригада је запосјела истурене положаје према Пећи, Плаву и Гусињу. Овој бригади је пошло за руком да заузме утврђене висове: Гребен, Виситор и Мокру, чиме су створени врло повољни услови за даље борбе на овом сектору.

Пораз Турака у Беранама, на Виситору, Гребену и Мокрој указивао је да су снаге Источног одреда и полимских устаника велике. Турцима су биле јасне намјере црногорске војске, па су вршили даље концентрације својих јединица за одбрану Плава, Гусиња и Метохије.

Одмах послије ослобођења Берана, командант Источног одреда упутио је као појачање Васојевићкој бригади Горњосељски и Бучичко-виницки батаљон ка Мокрој, а након два дана Горњоморачки и Планинско-пивски батаљон према Плаву.

На предлог команданта Источног одреда, од добровољачких батаљона формирана је 18. октобра Беранска бригада, која је имала око 3 200 бораца. За команданта бригаде постављен је Авро Цемовић, којем је истовремено додијељен чин бригадира.

Источни одред је затим предузео операције према Метохији.

Јединице су наступале на три правца. Покрет јединица отпочео је 18. октобра увече. Правцем Беране-Рожаје-Пећ наступала је Беранска бригада, чије су јединице 26. октобра ослободиле Рожаје, а 28. октобра, уз бројне жртве, имале су борбу на Штедину.

Код Штедина је у састав бригаде дошао Горњосељски батаљон. Правцем Беране-Мокра-Ругова-Пећ наступала је главница Источног одреда.. Претходно су на том правцу, 16. октобра, Велички и Требачко-шекуларски батаљон, уз жестоке борбе, освојили утврђене турске карауле.

Јединице Васојевићке бригаде наступале су правцем Андријевица-Плав-Богићевица-Дечани. Тако су 19. октобра ослободили Плав, а 20. октобра Гусиње.

У даљем наступању, ове јединице ослободиле су 30. октобра Пећ, 22. новембра Дечане и 5. новембра Ђаковицу. Урадиле су то заједно са српским јединицама.

У новембру су Дурмиторска и Колашинска бригада преко Албаније пошле ка Скадру у састав Зетског одреда, а почетком јануара 1913. године и Васојевићка (андријевичка) бригада. Ова бригада је учествовала у борбама на сектору Барда-њолта све до ослобођења Скадра 24. априла 1913. године.

У Балканском рату са подручја Васојевића погинуло је 11 официра и 401 подофицир и војник, док је рањено око 1.080 бораца.

У рату 1912.-1913. године коначно је остварена тежња становништва овог краја за слободом и присаједињењем Црној Гори. Слава нашим прецима и ослободиоцима Берана. -закључио је професор историје Горан Киковић,који је изговорио ову бесједу поводом ослобођења Берана од турског ропства, 16. 10. 2020. на “Данима сјећања на српске јунаке и добровољце“.

О Рудешкој бици и значају исте доносимо бесједу књижевника Бранислава Оташевић,предсједника Удружења српских књижевника у отаџбини и расејању за Црну Гору са сједиштем у Андријевици који је испред споменика на Рудешу одржао говор под насловом :''НЕЗАБОРАВЉЕНЕ БИТКЕ И БОЈЕВИ ВАСОЈЕВИЋА ЗА СЛОБОДУ СРПСТВА И ЦРНЕ ГОРЕ''. Текст његове бесједе гласи:

''Поштовани пријатељи,

Налазимо се на једном од славних мјеста наше прошлости, па је ред, а то је и програмски зацртана обавеза Уружења добровољаца ратова до 1918,њихових потомака и поштовалаца Беране, да се подсјетимо Рудешке битке, јунака погинулих у њој и славног војсковође Миљана Вукова Вешовића, његових славних сарадника и ратника, који бише и добише битку на овом платоу и пронесоше славу Васојевића и њиховог оружја.

Турске трупе под командом дивизијског генерала Хусеин Авни паше, назване ''Лимски корпус'', имале су 1862. године задатак да сходно турском плану, који је сачинио и разрадио Омер паша Латас, да долину Лима ''очисте'' од устаникâ и Васојевићâ. Према том плану требало је Црну Гору напасти са три стране: из долине Зете, Мораче и Скадарског језера, из Херцеговине и из долине Лима. Сердар Екрем је своје главне снаге концентрисао у рејону Скадар-Подгорица-Спуж под непосредном командом армијског генерала (мушира) Абди паше. Турским снагама, чији је задатак био да сатру Васојевиће, командовао је дивизијски генрал Хусеин Авни паша.

Врховно заповједништво цјелокупним снагама султан је још од раније повјерио Омер паши Латасу, чији штаб се налазио у Скадру. Са снагама, које су бројале 60 000 војника, Омер паша је рачунао да ће Црну Гору брзо бацити на кољена, уништити је као државу и центар ослободилачког покрета на Балкану. Хусеин пашине снаге биле су наиме концентрисане у Плаву и Гусињу, у рејону Бијелог Поља и Рожаја.

''Лимски корпус'' је био дио бочних снага Омер пашине армије. Задатак му је био да заузме устаничку територију Горњег Полимља, разбије одред Миљана Вукова Вешовића, уништи устаничка села и разори имовину бунтовног становништва, а послије тога да продужи напад на Црну Гору правцем Андријевица-Колашин-Лијева Ријека-Подгорица-Спуж да би се састали са Омер пашином армијом и трупама херцеговасчког корпуса Дервиш паше, те удружене кренуле у даље освајање Црне Горе.

Васојевићи, који су живјели испод горостасних Комова, Сјекирице, Превије и Зелетина, под овим сионским горама, у којима је српство бразду живота заорало са 3 500 до 4 000 бораца, храбро су дочекали снаге генерала Хусеин Авни паше, који је на њих пошао са корпусом од осам табора регуларне турске војске и око 10 000 башибозука из Плава, Гусиња, Рожаја, Бихора и сјеверне Албаније.

Насупрот петоструко бројнијем и боље наоружаном непријатељу војвода Миљан је поред ових 3 500 - 4 000 својих бораца још имао помоћ од око 1 000 бораца Новице Церовића и око осамдесетак Братоножићâ. Црна Гора није могла пружити већу материјалну помоћ. Војвода Миљан је направио ратни распоред снагâ да дочека оба крила ''Лимског корпуса''. Васојевићи су били и слабо наоружани, није се имало муниције, па је војвода Миљан стога наредио да се тек онда пуца на непријатеља, када борац буде потпуно сигуран да га неће промашити.

Операције турске војске против Васојевићâ отпочеле су средином априла 1862. године. Турска војска је 16. априла ушла у села – Велику, Горњу Ржаницу, Машницу, Мурино, Улотину и Грачаницу – предавши их огњу. Ратнички расположен и славољубив Али бег Гусињски, иначе командант башибозука из Плава, Гусиња и сјеверне Албаније, предложио је генералу Хусеин Авни паши да се напад на полимске устанике изврши прије него се Васојевићи прикупе и организују одбрану.

Војвода Миљан је на Превији и Јерињој глави изненадио турску војску и она је претрпјела пораз не успијевајући да снаге Миљана Вукова потисне са планинских висова. На поменутим локалитетима војвода Миљан је изненадио турску војску тиме што јој је наметнуо борбу прса у прса ножевима, што је изазавало забуну нарочито код регуларних јединица турске војске, који су били обучени за стрељачки начин ратовања. У тродневним бобама, од 16. до 18. априла, башибозук Али бега Гусињског и два табора редовне турске војске били су разбијени на Превији и Полимљу. Иако је турска војска првог дана напада успјела да попали већину српских села између Новшића и Сућеске, ипак је принуђена да се уз велике губитке повуче у Плав и Гусиње. Повјерени јој задаци нијесу били извршени.

Селим паша је ударио на Доње Васојевиће у двије колоне – од Бијелог Поља и од Рожаја. Турска војска је упала на доњовасојевићку територију 17. априла 1862. године и успјела да потисне устаничке снаге према планинама, запаливши при том 12 села. Селим паша се улогорио недалеко од Доње Ржанице.

Устаници су се прикупљали за одлучну битку. Војвода Миљан је с прикупљеном војском, добивши скромна појачања из Црне Горе, пожурио да ''Селим пашу истјера из нахије''. Одлучио је да 19. априла изврши одмах свеобухватни напад на турску војску, чији је главни логор био у Будимљи односно на овом платоу Рудеша и на брду Јасиковцу. Своју војску подијелио је у двије колоне: једна је од Трепче у току ноћи упућена лијевом обалом Лима са задатком да турској војсци пресијече одступницу низ Лим и да овлада Тифраном, а друга је десном обалом Лима ноћу упућена да запосједне Градац, Заграђе и друге важне коте на правцима могућег турског одступања према Бихору и Рожајама. Напад на турске положаје је одређен: 19. и 20. априла, тачно у поноћ.

Примијећено неуобичајено комешање међу Турцима вјероватно је било изазвано вијешћу о страховитом поразу Хусеин Авни паше на Превији и Полимљу и гласинама о наводно великој војсци која пристиже у помоћ Васојевићима. Али, потпуно изненађење за турску војску је било наређење војводе Миљана да се те критичне ноћи запали што више огњева по околним брдима и планинама, чиме је демонстрирана најава ''веље војске из Црне Горе'' која креће у помоћ Васојевићима. Ратно лукавство је успјело!

Селим паша је ''схватио'' да се нашао у клопци, уплашио се да ће његова војска бити потпуно уништена, па је наредио одступање у току ноћи правцем Гроц-Полица-Бихор-Рожаје. Ноћни покрет турске војске први су примијетили устанички одреди капетана попа Јосифа, Радула Јоксимовића и попа Василија Поповића (Шекуларца) те је смјеста извршен напад на турски логор. Истовремено долази и војска из Горњих Васојевића, тако да су Турци били нападнути, истовремено, са сјевера, југа и запада, а било им је пресјечено и повлачење сјевероистоком према Рожајама. У мрклој ноћи, у турском логору завладала је таква паника да је и сâм Селим паша изгубио оријентацију.

Други турски одред је одступајући преко Полице скренуо на сјевер и упао у тјеснац Бијелог потока ка ријеци Љешници, гдје су га брзе устаничке снаге пристигле и задале му катастрофалан пораз. Остатак турске војске спашавао се бјекством 20. априла преко ријеке Љешнице и Бихора. Даље гоњење ове колоне обустављено је наредбом Миљана Вукова.

Селим паша је покушао да се са трећом колоном пробије источно од Дапсића у правцу Рожаја, али су му устаници прије зоре разбили пратњу, те је сâм по магли лутао околним брдима док га изнад села Дапсића нијесу примијетили двојица устаника-бораца и убили га. Када су заробљени одсјечена пашина глава, његова сабља и хȁт, турски војници и официри су лично идентификовали свог вођу и команданта.

У бици на Рудешу је поред Селим паше погинуо и његов син, миралај (пуковник) Ибрахим бег. Васојевићки устаници су се домогли комплетне турске коморе.У бојевима на Рудешу, Полици и Бијелом потоку извојевана је једна од најславнијих побједа Васојевићâ над турском војском у црногорско-турском рату 1862. године.

Из строја ''Лимског корпуса'' Хусеин Авни паше избачен је велики број низама, војника и башибозука, заплијењено много пушака и другог оружја, знатне количине муниције и провијанта.

Извјештавајући о томе војвода Миљан каже да су Турци ударили на Полимље са два краја, да су њих предводиле двије паше, да су на Превији и Полимљу борбе вођене два дана, ''а трећи дан Турке је снашла велика погибија те су по ноћи утекли из Полимља''.

Наравно, напад ''Лимског корпуса'' на Васојевиће будно су пратили дипломатски представници вликих сила као и други посматрачи догађајâ на црногорско-турској граници. Битка на Рудешу је за Турке била катастрофална. Вијести о турском поразу брзо су стигле у српску пријестоницу, у Београд. Иста вијест је стигла и на Цетиње, 23. априла 1862. године.

Подсјећајући се славних предака, који су у 19. И у првој половини 20. вијека ратовали ''за крст часни и слободу златну'' на ''светим водама Лима'', жеља ми је била да подстакнем на размишљање како да ми, у православљу, поузданије остварујемо насушно потребно духовно јединство и позивам да то морамо енергичније и неодустајно радити непрестано, јер, ваљда је то данас јасно, тај пут је једини могући за опстанак и најпримитивнијих народа у свијету, камоли за наш одасвуда нападнути српски народ.

Да смо се светосавља чвршће држали у прошлости данас бисмо смо се сложнијим представљали свијету и не бисмо дозволили или бар не у оволикој мјери свим свјетским и домаћим зломислиоцима да тако бахато прелазе и руше историјски мост, који се Српство зове. Било би проливено мање српске крви да се ''докажемо'' као европски народ и сви они историјски урагани у двадесетом вијеку не би се тако пустошно обрушавали на наш атар, па апелујем да се вјечно крећемо узлазном стазом коју нам је призивом одредио Свети Сава, а да се манемо туђинских странпутица и сатанских обмана, коју нам креира ''нови свјетски поредак''.Наши преци, ни пред вишевјековним ропством, никада не изгубише своју вјеру, не заборавише на своје коријене, па је то најчвршћи залог који оставише потомству за углед и слијед, опомињући нас да, иако малобројни, будемо гранитни бедем пред насилницима и да увијек изнова доказујемо истинитост пјесникове поруке

''тврд је орах воћка чудновата,

не сломи га ал` зубе поломи''

Дакле, као баштиници једне узорне и велике духовности разумно и смирено прилазимо свим својим дужностима и свакодневним ангажманом афирмишимо максиму ''само слога Србина спасава''. Нека је вјечна слава херојима са Рудеша, Превије, Полимља и многобројних других борбених попришта, гдје су наши преци ушли у легенду борећи се ''за крст часни и слободу златну''!

 

Слика може да садржи: 3 особе, људи стоје, небо и на отвореном